Podeli:
Foto: Promo

Od kada je imao svetsku premijeru u Kanu prošlog maja, gde je potom osvojio Zlatnu palmu, južnokorejski film "Parazit" Bonga Džun-hoa oduševljava i kritiku i publiku. Trijumfom na dodeli Oskara, uzevši nagradu za film godine, ušao je u anale kao prvo strano ostvarenje kojem je to uspelo. U mnogim zemljama obara rekorde gledanosti za strani film. Šta o fenomenu "Parazit" i, uopšte, južnokorejskom filmu misle naši stručnjaci?

Popularnost “Parazita” ne jenjava. Reditelj Bong Džun-ho u međuvemenu je napravio i crno-belu verziju filma koja se prikazuje (ili se do pojave  pandemije koronavirusa prikazivala) u odabranim svetskim bioskopima, a nedavno je najavio objavljivanje grafičke novele na 304 strane sa pripremnim crtežima kadrova (storyboard) koje je sam uradio tokom pretprodukcije. Knjiga će na engleskom tržištu biti objavljena 19. maja, u čast godišnjice od premijere u Kanu.

Za one koji (još) ne znaju, “Parazit” je mešavina drame, trilera i komedije u kojoj pratimo siromašnu porodicu Kim kako, na prevaru, preuzima vođenje domaćinstva bogate porodice Park. No, ova naizgled savršeno izvedena smicalica postaje ozbiljan problem koji sve može skupo da ih košta.
Na krilima ovog uspeha stigla je nedavno vest iz Berlina da je Bongov sunarodnik Hong Sang-su osvojio Srebrnog medveda za režiju za film “Žena koja je trčala”.

U potrazi za odgovorima zašto je “Parazit” svetski fenomen i da li je korejski film zaista “preko noći” postao to što je danas, te kakve će biti posledice osvajanja Oskara za najbolji film po holivudsku industriju pitali smo naše vrsne poznavaoce filma: Miroljuba Stojanovića, Sašu Radojevića i Dimitrija Vojnova, da nam u tome pomognu.

DA LI SE VAMA DOPAO “PARAZIT” I ZAŠTO?

Miroljub Stojanović, Foto: Zoran Ločarević


Miroljub Stojanović:

– Bilo bi prilično pozerski da kažem kako mi se “Parazit” nije dopao. Daleko od toga, u prvom gledanju sam bio potpuno oduševljen, zaslepljen čak, ali onim atribucijama koje se tiču inherentno filmskog jezika. Gledao sam način na koji je taj film bio režiran, način na koji je bio glumljen i montiran. Njegova deklarativna angažovanost koja denuncira dramatične socijalne razlike ostavila me je na smrt ravnodušnim. Nijedan dolar od filma koji je već zaradio 150 miliona dolara neće otići na homeless-e u Koreji niti će promeniti političku i klasnu ravnotežu, što uopšte ne znači da film, ma koji, time treba nužno da se bavi. Ono što je meni fascinantno u “Parazitu” je njegova filmska struktura, ta fascinanatna opozitnost, ta dualnost koja se manifestuje u svakom kadru, što u prvom, što u drugom planu..

Saša Radojević:
– Bilo je veliko zadovoljstvo gledati film “Parazit” na velikom platnu, na kojem je bilo moguće videti magiju vrhunskog sinematičkog promišljanja. Pored vizuelne atraktivnosti, rafiniranog osećaja za ritam, elegantnog stvaranja žanrovskog hibrida i duhovitosti, atraktivnost ovog filma je nesumnjivo vezana i za političke konotacije. Klasna raslojavanja i sve manja socijalna pokretljivost u savremenom svetu načinili su od “Parazita” film razumljiv u mnogim zemljama. Brojni “fondovski” filmovi to pokušavaju, ali je u “Parazitu” ta formula dosegla nivo univerzalnosti.

Dimtrije Vojnov:
– Reč je o izvanrednoj, visokoestetizovanoj crnohumornoj priči koja izmiče žanrovskoj klasifikaciji i prikazuje međusobone odnose parazitiranja u savremenom, klasno podeljenom društvu. Društveni odnosi su prikazani kompleksno, likovi su u raznim nijansama sive i kroz jednu uzbudljivu i naizgled jednostavnu priču izgrađen je vrlo kompleksan svet, izuzetne sugestivnosti i duboke idejnosti.

DA LI STE LJUBITELJ KOREJSKE KINEMATOGRAFIJE? KAKO BISTE OCENILI NJENO MESTO U SVETU U POSLEDNJIH NEKOLIKO DECENIJA?

Miroljub Stojanović:

– Obožavam južnokorejsku kinematografiju. Beskrajno me raduje da je sve popularnija među srpskom mladeži. To je po mnogim mišljenjima jedna od trenutno najvibrantnijih kinematografija na svetu, a svakako jedna od najinventivnijih. Takav rasadnik talenata, ideja, inovacija, žanrovskih pomeranja i i autorskih izraza. Istovremeno, to je kinematografija takve pluralnosti kakva mislim ne postoji u savremenom filmu…..
Beskrajno sam Vam zahvalan što ste među retkima koji značaj korejske kinematografije pravilno otčitavate kao bitan u poslednjih nekoliko decenija.
Uspon južnokorejskog filma otpočeo je još sredinom sedamdesetih, čak i ako zanemarimo fascinantni novi talas šezdesetih godina. Iako se onda smatrao periodom najveće stagnacije korejskog filma, mnogi aspekti filmske modernosti proizašli su iz filmova sedamdesetih. Pogledajte samo film “The Road to Sampo” reditelja Lee Man hee-a ili filmove Im Kvon Teka, a pogotovu modernog klasika Li Du Junga, fascinantnog žanrovskog reditelja. O skorašnjem usponu korejskog filma govore samo neznalice. Veoma volim Park Vuk Čena ali postoje desetine genijalnih reditelja koji mu prethode.
Šta sa filmom “Čovek sa tri mrtvačka kovčega” reditelja Li Jang Hoa iz 1987. godine. Ili s filmom “Crna republika” koji je 1990. režirao Park Vong Su…. Započeti retrospektivu južnokorejskog modernog filma od 1970. do 2020. bez jedno četiri stotine filmova, bilo bi neozbiljno i dezinformišuće.

Saša Radojević:

Saša Radojević, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

– Tačno se sećam trenutka kada sam postao veliki poklonik korejske kinematografije. Bilo je to na jednom Festu kada su, između ostalih, prikazani i južnokorejski filmovi “Fantomska podmornica” i “Širi”. Od tada s povećanom pažnjom pratim ono što se u filmskom pogledu dešava u toj zemlji. Respektabilan status južnokorejski film je stekao zahvaljujući festivalskim uspesima Kim Ki Duka i Čan Vuk Parka, koji plene u artističkom pogledu. Međutim, veliko blago se krije u južnokorejskim tehno triler filmovima i krimićima, omiljenim kod tamošnje bioskopske publike, ali ne i kod selektora prestižnih filmskih festivala.

Dimitrije Vojnov:
– Ja sam veliki poštovalac južnokorejskog filma i smatram da je njihova kinematografija po dometima i organizovanosti odmah iza američke. Njihovi filmovi su produkciono veoma ozbiljno realizovani, Južna Koreja je tehnološki veoma razvijena zemlja, pa ta marljivost i veština nisu zaobišli ni filmove. Tamošnja produkcija ima izražen žanrovski diverzitet, izražavaju se u svim formama, od vrhunskog art filma pa do komercijalnog i tamošnja publika je lojolna svojoj kinematografiji. Samim tim južnokorejska kinematografija ima i jake talente, i jaku produkciju i veliko tržište. Korejski glumci uspevaju da budu panazijske zvezde i da budu prihvaćeni i u Kini i u Japanu. Isto tako, zanimljivo je da korejska publika ceni kvalitetan odnosno umetnički vredan film. Tamo Bongovi filmovi redovno obaraju sve rekorde gledanosti.

KAKO KOMENTARIŠETE POBEDU “PARAZITA” U KATEGORIJI NAJBOLJEG FILMA NA 92. DODELI OSKARA?

Miroljub Stojanović:

– “Parazit” je pobedio u veoma jakoj konkurenciji, toliko jakoj da nisam siguran da je to toliko ubedljivo i zasluženo.
Primera radi, ne samo da je bilo boljih južnokorejskih filmova, (“Izgaranje” Li Čeng Donga), nego sam mišljenja da ovo ni izdaleka nije najbolji film Bong Džun Hoa. Daleko od toga da to nije vredan, kvalitetan i čak, značajan film (ne samo u odnosu na oskarovsku konstelaciju), radi se samo o tome da po svojim ukupnim imanentno filmskim uzusima on odgovara duhu holivudskog sveta spektakla. Ovim filmom pobedila je ideologja filma a ne politička ideologija ili, ne daj bože, socijalni angažman.

Saša Radojević:
– Kao iznenađenje. Ali iznenađenja i postoje zato da bi se proizvela pikantnost velikog televizijskog šoua koji je prinuđen na stalne inovacije ne bi li zadržao pažnju na svetskom nivou. Za spektakl su neophodni neobični iskoraci da bi se narativi obogaćivali i van domena trivije.

Dimitrije Vojnov:

Dimitrije Vojnov, Foto: Nemanja Jovanović

– Moja kuma Jelena Đurović kaže da sam ja Bongov ambasador u Srbiji. U tom smislu, teško mi je da pronađem reči da bih opisao radost što je baš on kao moj omiljeni reditelj ovako ubedljivo pobedio na “oskarima” i to sa jednim zbilja izuzetnim filmom. Dakle, uz ogradu da sam verovatno izuzetno subjektivan, smatram da je ovo izuzetno važan dan za američku Akademiju jer je pre svega posle duže vremena delovala bez kalkulisanja i podržala je jedan film koji je istinski provokativan, istinski umetnički vredan, i krajnje specifičan za tamošnje standarde jer nije angloamerički film. Oskari su već decenijama globalna filmska nagrada ali su oni po samoj svojoj organizaciji zapravo i dalje nagrada koju dodeljuju američke filmadžije za radove svojih kolega – dakle pretežno američkih filmadžija. Ove godine je “oskar” u potpunosti prihvatio svoju globalnost i poneo se kao jedno svetsko a ne lokalno merilo. Tome je svakako doprinela i izvesna promena glasačkog tela akademije koje je sve više internacionalno, sve više stranaca biva uvršteno u njene redove, ali verujem da je ovo promena paradigme koja je morala krenuti iz tradicionalnih holivudskih krugova.

DA LI MISLITE DA JE REČ O ODLUCI ZASNOVANOJ ISKLJUČIVO NA UMETNIČKIM KRITERIJUMIMA ILI SE U NJOJ KRIJE NEKI POSLOVNI/FINANSIJSKI INTERES HOLIVUDA?

Miroljub Stojanović:

– Pa sad, ne mislim da se u Holivudu te dve stvari nužno isključuju. I za pravljenjem najhermetičnijih holivudskih filmova sa odrednicom radikalnih art filmova, postoji nužan finansijski interes. Puka umetnost bez dobiti je, bojim se, generalno govoreći, naravno, danas više metaprojekcija purista no realni odnos snaga na terenu. Ima tu, po mom mišljenju još nešto što je trampovski Holivud odlično ali kalkulativno osetio: ko kaže da smo mi zatvoreno društvo? Evo, dajemo nagradu Koreancima, oni trijumfuju, tretiramo ih potpuno ravnopravno u smislu čisto političkog partnerstva, a dobro znamo da nije tako, Sjedinjene Države, pogotovu Sjedinjene Države Donalda Trampa nikog ne tretiraju kao ravnopravnog političkog partnera. Ovaj pozdrav iz ”Tramplenda” signifikantan je pozdrav i mahanje zastavicom pokraj aut linije, signal da i rezervni igrači mogu da uđu u igru….

Saša Radojević:
– U tako masovnom žiriranju teško je odrediti da li postoji jedinstvena ideja u odlučivanju. Čini mi se da je u filmu “Parazit”, pored nesumnjive umetničke potentnosti tog dela, potvrđena i pozicija Južne Koreje kao tehnološki superiorne kinematografije. Samim tim se konačno ustoličio i novi centar modernosti u globalizacijskoj raspodeli moći. A ako već hoćemo da se igramo geopolitike, možda je Južna Koreja “izabrana” da bi u novim popkulturnim mekim ratovima parirala Kini.

Dimitrije Vojnov:
– Odluka je zasnovana isključivo na umetničkim kriterijumima. Ako bismo analizirali poslovni aspekt onda možemo da sagledamo nekoliko elemenata, ali ne verujem da je ijedan bio presudan. Film je nastao uz podršku distributerske kuće Neon koja se specijalizovala za umetničke filmove, vrlo često u stranoj produkciji. Tu distributersku kuću je osnovao i jedan od veterana iz bioskopskog biznisa i ona i dalje prvo filmove pušta u bioskope pa tek onda na striming tako da je tokom kampanje bilo određenog akcenta da je ovaj film i ta kuća jedna starinska holivudska priča o uspehu i bioskopu. Treba naglasiti da nezavisni filmovi, kao i strani filmovi mahom u Americi odlaze na striming servise i da u bioskopima imaju više galerijsko nego komercijalno uspešno prikazivanje, a “Parazit” je imao upravo jednu zdravu i srazmerno vrlo uspešnu bioskopsku eksploataciju u američkim bioskopima. Stoga, možemo reći da je kuća Neon verovatno probudila malo nostalgije među ljudima iz starih vremena kada je bioskop vladao industrijom. Korejski reditelji dosta kubure sa engleskim jezikom. Zapazili ste da je Bonga pratila jedna žena koja je prevodila sve izjave i nastupe. Međutim, od svih južnokorejskih reditelja on ponajbolje govori engleski i on je već snimio dva filma na engleskom, “Ledolomac” i “Okdža”. Dakle, on je već u jednoj komunikaciji sa Holivudom, i u tom pogledu nije im potpuno nepoznat kao ličnost i tamošnji studiji imaju planove sa njim. Ipak, čini mi se da su ova dva poslovna aspekta bila samo začin jednoj umetnički izborenoj pobedi.

DA LI SU OVOM POBEDOM OTVORENA VRATA I DRUGIM PRODUKCIJAMA NA NEENGLESKOM JEZIKU ZA OSVAJANJE OSKARA ILI VAM OVO VIŠE DELUJE KAO IZUZETAK?

Miroljub Stojanović:
– Mislim da jesu otvorena vrata i drugim filmovima na neengleskom govornom području, ali ne mislim da će “Parazit” učiniti da ovo postane pravilo. Naprotiv! Ubeđen sam da neće. Iz prostog razloga što je veoma malo kinematografija u svetu koje su komplementarne sa njihovim ekonomskim učincima na tržištu. Sve ostalo, Americi, bojim se, nije primamljivo.

Saša Radojević:
– Malo je verovatno da će učestati nagrađivanje produkcija na neengleskom jeziku. Holivud je previše moćan da bi na svom terenu – ceremoniji dodele “Oskara” – dozvolio da sva slava ode nekim drugim zemljama. Zgodno je reći da je to izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali to nikako ne isključuje varijantu da se još neki put dogodi – kada se za to, kao u ovom slučaju, steknu uslovi.

Dimtrije Vojnov:
– Aposlutno. Mada, tehnički gledano bilo je i ranije drugih filmova koji su nominovani a da nisu na engleskom, a bilo je i filmova koji su osvajali oskara, kao što je francuski film “Artist” Mišela Azanavisijusa koji je nemi, dakle bez dijaloga i nije ni na jednom jeziku. U tom smislu, jezička barijere jeste već na neki način probijana a ovde je bitnija kulturalna barijera, dakle pobedio je film na korejskom, o Koreji.

JE LI OVOM POBEDOM OBESMIŠLJENA KATEGORIJA ZA MEĐUNARODNI DUGOMETRAŽNI FILM, KAKO SE SADA ZVANIČNO ZOVE “STRANI” OSKAR?

Miroljub Stojanović:
– Ne mislim da je obesmišljena nagrada za Oskara u kategoriji najboljeg filma van engleskog govornog područja, Iako mnogi očekuju oskarovsku vanameričku ekspanziju, kategoričan sam da do toga neće doći.

Saša Radojević:
– Moguće je da bi bila obesmišljena ta kategorija kada bi se uobičajila praksa ovakvog nagrađivanja. Srodna je analogija između NBA lige i Holivuda. Najbolji svetski košarkaši dolaze u NBA ligu, baš kao što neki od najboljih filmskih reditelja dolaze u SAD. Poneki tim može, istina retko, da pobedi NBA tim ili neamerikanac da osvoji “Oskara”, ali superiornost NBA lige/Holivuda nikada se zaista ne dovodi u pitanje.

Dimtrije Vojnov:
– Apsolutno nije. Naime, filmovi za tu kategoriju se kvalifikuju tako što ih šalju filmski centri ili instituti a za sve ostale kroz prikazivanje u Americi. Dakle, filmovi koji su nominovani u toj kategoriji mahom nisu bili u distribuciji u Americi i ne mogu da konkurišu za ostale nagrade. Stoga, mudri filmski centri, kao što je korejski gledaju da pošalju filmove koji već imaju distribuciju u Americi kako bi film bio podržavan sa dve strane, ali zapravo oni su mogli poslati i neki drugi film za tu kategoriju, a da “Parazit” ide u druge nominacije na osnovu prikazivanja u SAD. Na primer naš kandidat, “Kralj Petar” nije imao distribuciju u Americi i samim tim sem te kategorije ne bi mogao učestvovati u bilo kojoj drugoj. Tako se moglo desiti da recimo paradoksalno neki film pobedi “Parazita” u toj kategoriji a da ne bude u nominaciji za najbolji film jer nije bio distribuiran u SAD. Stoga, mislim da je bitno očuvati tu kategoriju za kinematografije kao što je naša koje teško produkuju filmove koji dobacuju do distribucije u SAD. Inače, u toj kateogoriji se takmiče filmovi na stranom jeziku, ali recimo SAD nemaju način da nominuju neki holivudski film kao što je “Apokalipto” za tu nagradu. Ali Velika Britanija može i već je nominovala neke britanske filmove koji nisu na engleskom. Možda bi bilo zanimljivo da SAD naprave mehanizam da imaju svog kandidata za film van engleskog govornog područja.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram