Južnokorejski film „Parazit“ reditelja Bong Džun Hoa.
„Bunjel nije mrtav, eno ga u Južnoj Koreji i snima film“, promaklo mi je kroz glavu nakon projekcije „Parazita“ (131 min. režija i scenario Bong Džun Ho). Mogao sam, grešna mi duša, da povežem ovaj šokantan film i sa nekim drugim autorima, ali mi se učinilo da posle Bunjuela (otišao od nas 1983), niko nije uspeo da tako virtuozno i subverzivno utka u mračnu komediju satirični pogled na odnose visoke i ponižene klase.
Sam reditelj Bong Džun Ho (rođen 1969), za svoj sedmi film u karijeri kaže: pokušao sam da napravim komediju bez klovnova, i tragediju bez negativaca. A dramatičan susret bogataša i sirotinje me je podsetio na Bunjuelovu „Viridijanu“, u kojoj bogatoj naslednici, inače monahinji, sirotinja, kojoj je otvorila milosrdno svoj dom, rasturi kuću, ponizi dobročiniteljku i napravi parodiju Poslednje večere sa Hristom!
Uspon južnokorejskog filma počinje još 1962, kad se prvi put jedan njihov film pominje u nominaciji za Oskara, a Bong Džun Ho za svoj sedmi film „Parazit“ dobija nedavno četiri Oskara u najvažnijim kategorijama, posle kanske Zlatne palme. Tu je još i desetina najvažnijih nagrada (BAFTA, liste nacionalnih kritičkih udruženja).
Pošto o nagradi Američke filmske akademije koja se popularno označava kao Oskar, svako na zemaljskoj kugli ima svoju teoriju, kao što, po lucidnom zapažanju Velikog brata Mao Ce Tunga svako ima… onaj stražnji deo, jedno ostaje nesporno: Oskar je najznačajnije priznanje koje jedan filmski autor priželjkuje. I naravno da tu ima nepravdi i čudnih otkrića kad se pogleda istorija dodeljivanja ovog priznanja od 1928 naovamo. Pomenuću samo bizarnu činjenicu da u kategoriji najbolji reditelj nikad nisu bili čak ni nominovani: Luis Bunjuel, Andrej Tarkovski, Fric Lang, Lars von Trir, V.F. Murnau, Stenli Donen, Čarls Čaplin, Mihael Haneke, Spajk Li, Giljermo del Toro, Tim Barton, Kristijan Nolan, Džon Karpenter, Pol Ferhufen, Dejvid Kronenberg, Brajan De Palma, Serđo Leone… Ima još, ali i ovo je dovoljno.
Ima i onih koji su hrabro najavljvali da bi odbili ovu nagradu, neki su imali i spremljene govore koji obrazlažu razloge, nekoliko tih govora sam i čuo, ali tu tajnu ću odneti na onaj svet. Uzgred, nekoliko naših pisaca mi je u velikom poverenju pokazalo zahvalne govore prilikom osvajanja Nobelove nagrade, izvrsno štivo, šteta što je to ostalo među nama.
Slavu južnokorejskog filma su u poslednjih tridesetak godina proneli današnji klasici, Kim-ki Duk („Proleće, leto, jesen, zima i proleće“, „Ostrvo“, „Samarićanka“), Čan-vuk Park („Old boy“, „Služavka“), Li Čung Vok („Sagorevanje“). Nekoliko filmova Bong Džun Hoa se već nalaze u strogim žanrovskim antologijama, a mene je posebno uzbudio njegov „Sećanja na ubistvo“ (2003), inovativni policijski triler u znaku film-noara, iskazan u plen-eru i sa zapanjujuće otvorenom završnicom.
Već u prvim kadrovima „Parazita“ upoznajemo simpatičnog mladića Ki Vua koji studira engleski jezik, ali nema sredstava da nastavi školovanje, jer njegova četvoročlana porodica Kim živi bezmalo na smetlištu. Otac presavija kutije za pice, presreću elektornske ponude, svi muvaju, a žive u prizemnoj straćari, čije prozore noću zapišavaju dežurni pijanci. I onda se ukaže prilika: od svog drugara Vu dobija ponudu da daje časove engleskog razmaženoj devojčici iz porodice Park.
Njegova mlađa sestra je vešta u digitalnom falsifikovanju dokumenata, snabdeva ga lažnom diplomom, na osnovu koje on ulazi u porodicu Park. I tamo ih je četiri, žive u raskošnom art-nuvo zdanju od mermera i stakla. Ova prilika se nepropušta, u porodici Kim se rodi domišljat plan: razraditi strategiju na osnovu koje će i preostali članovi porodice postati služinčad u bogatoj kući. Kao u pripremama filma pljačke dobro čuvanih zlatara, uvežbavaju dijaloge, i uskoro, sestra podučava sina Parkovih u oblasti umetnosti, otac postaje porodični šofer, a majka, posle mnogo muka i smicalica, uspe da potisne dotadašnju domaćicu. A onda će ova unesrećena žena, bačena na ulicu, doći do Parkovih, jer je nešto zaboravila u podrumu. A to će biti njen muž, koji je živeo kao zatočenik iz dvorca Zenda, sa dostavama hrane!
Ovaj smehotvorni plan ostvaren je bravuroznom dramaturgijom preciznom kao švajcarski sat, članovi porodice Kim se na poslu ponašaju kao da su se tu slučajno zatekli, porodica Park je presrećna jer sve se odvija glatko. Pa ipak, kad sirotinja počne u jednom času da oponaša hedonističke igre gospodara, rasplet dobija dimenzije surovog horora. I tu Bong pokazuje kako za njega prelaz iz jedne žanrovske matrice u drugu nije nikakav problem.
Izvorište ciničnog humora u ovom filmu nalazi se u antropološkoj percepciji odnosa više i niže klase savremenog društva. Pošto smo kao gledaoci uvedeni u pripreme porodice Kim da se osvoje radne pozicije u bogataškoj kući (ne i da je opljačkaju, ili izvedu nešto slično zapletima pljački i otimačina), zabavlja nas dovitljivost koju pripadnici sirotinjskih slojeva moraju da razviju kao osnovni psihološki mehanizam kako bi uopšte opstali. Dok članovi više klase mirno uživaju u svojim blagodetima i rasejano (sa diskretnim prezirom osmatraju one ispod), sirotinja koristi sve kreativne potencijale. Otuda su šibicari, prodavci magle, gutači ping-pong loptica, lažni pacijenti, maštoviti mitomani i tvorci izmaštanih biografija uvek tako simpatični i bliski svakom gledaocu. Reditelj je na tom nivou gradnje likova pokazao kakav je on neobuzdan zavirivač u predele ljudskih duša.
Posebno je zanimljiva funkcija podruma u kući Parkovih, koji samo promeni stanovnika, pa ponovo nastaje problem, kako novog stanovnika izvući na svetlo dana, bez težih posledica.
Pročitajte još
Dramaturgija ovog zabavnog trilera nijednog trenutka ne remeti prodornu percepciju odnosa klasa u neoliberalnom kapitalizmu. Ovde neću pominjati imena svih glumaca u ovom dvostrukom kvartetu (četiri-plus-četiri), izvanredna igra na ivici noža, koja će se završiti na pozicijama sa kojih su likovi krenuli u igru. Celokupni dizajn filma, sa fotografijom koja raskošno pleni toplim bojama, i muzikom koja kao kod Hičkoka uvek diskretno podvlači stilski smer filmske dramaturgije.
Film sam prvi put gledao prošlog novembra, na sjajnom beogradskom Festivalu autorskog filma. I ponovo, oko Nove godine, kad sam motrio kako se stilski oblikuje filmska naracija. Drugo gledanje je uvek važno, i uvek me rastuži kad neki moji prijatelji kažu: to sam gledao. To je kao kad bi neko rekao: već sam slušao Malerovu prvu simfoniju. Drugi i treći put je uvek novo, dodatno zadovoljstvo. Jer, film koji zaslužuje samo prvo gledanje, najčešće ne zaslužuje ni toliko. Ali to je već druga tema.
I da vam otkrijem malu tajnu: u međuvremenu sam dobio trajni snimak za kućnu upotrebu. Prošle noći, uoči ovog tužnog praznika, sa uživanjem, osmotrio sam ponovo Bongov film. Pa vi vidite.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar