Kakav neverovatan život i apsurdan odlazak, koji nas je doveo do ove komemoracije za koju verujem da je poslednje što bi Mira želela da učinimo. Miro oprosti što je ipak radimo ali toliko ljudi nam se javljalo prethodnih dana od kada se ta vest proširila svetom, rekao je večeras u riječkom HNK Ivana pl. Zajca, na komemoraciji povodom smrti Mire Furlan, direktor te ustanove Marin Blažević.
– Ono što sigurno nećemo uraditi to je minut ćutanja. Kada bismo sledili ceo njen život, način na koji je prolazila kroz njega onda bismo sigurno trebali vikati i vrištati. Na kraju ove komemoraciji ćemo sigurno aplaudirati – dodao je Blažević.
Mira Furlan je u Rijeci, u HNK Ivana pl. Zajca, igrala 2016. u predstavama “Kasandra“ i “Jesenja sonata“ i ostvarila poslednji nastup u predstavi “Vježbanje života – drugi put” u junu 2020. godine.
Gradonačelnik Vojko Obersnel je, rekao između ostalog, da je Mira Furlan bila osoba nemerljive snage i borbenosti.
“Pamtićemo je po brojnim ulogama. ‘Vježbanje života’ nije samo glumila, nego istinski živela. Zračila je snažnom energijom, bila je osoba koja vas ponese, zadivi, kako svojom izvedbom na pozorišnim daskama tako svojom pojavom, karakterom, svojim odnosom prema životu. I pored nepravdi koje je doživela, u njoj se nije osećala gorčina, želja za revanšizmom nego optimizam, želja za životom, nada za promenom i životom u kojem se nikome neće događati ono što i njoj…“.
Naglasio je da je njen život bio sve samo ne lagan i da je bila izvrgnuta nečovečnim potezima.
“Ne mogu prećutati ni otetiti se ponesen činjenicom da smo pre neki dan obeležili dan sećanja kada je čovečanstvo pokazalo svu svoju nečovečnost prlikom pogroma čitavog jednog naroda samo zato što nisu odgovarali jednoj ideologij, režimu, samo zato što su bili drugačiji. Paradoksalno, Mira je doživela sličnu sudbinu. Pretrpela je pogrom zato što je proglašena nepoželjnom i pogrešnom, zato što je volela onoga ko nije spadao u kalup društva i vlasti, samim time nije spadala ni ona. Bila je kriva zbog ljubavi.”
Obersnel je istakao da mu je drago da čita i sluša njene reći o Rijeci koju je zvala slobodnim i otvorenim gradom.
Potom je prikazan kratak film Marina Lukanovića koji je nastao pre tačno godinu dana, u Los Anđelesu, povodom nastupa Mire Furlan u predstavi “Vježbanje života – drugi put”.
Lada Čale Feldman, teatrolog i univerzitetska profesorka, navela je da je riječko pozorište jedino mesto u Hrvatskoj sa kojega se o Miri može govoriti bez potrebe da se naknadno izvinjavaju neke loše savesti, a to potvrđuje da u njoj vidi živu i nasušno potrebnu umetnicu koja i te kako imala šta dati hrvatskoj kulturi.
“Izraziću nadu da će trag njenog nemira i buntovništva, a posebno njenog obrazovanja i intelektualne znatiželje, preživeti kao mera nekih zahteva i prema sebi i prema svojoj okolini, te da će budućnost kada se stišaju sve medijske defanzive smoći snage da njenom opusu daju dostojni kompetentno istražen i napisan monografski obol“, zaključila je Feldman koja je nadahnuto govorila o pozorišnoj karijeri Mire Furlan.
Druženja s Mirom Furlan prisetio se književnik i profesor Nikola Petković, koji je sa Goranom Gajićem delio klupu na studijama književnosti dok nije otišao u Beograd da studira režiju, kao i profesorka i filozofkinja Sanja Bojanić koja je bila spona između Mirinog pozorišnog i univerzitetskog života.
“Spisteljica, pesnikinja, cvet. Mira je svaki svoj lik sa svojim potpisom, čujem njen glas, osmehe koji odzvanjaju… Ostavila je nedovršen rukopis na kojem ćemo raditi i verujem da ga željno očekujete da vidite šta nam je novo ponudila”, rekla je Bojanić.
Pročitan je tekst “Ubod za Miru Furlan“ novinarke Heni Erceg iz Splita, velike Mirine prijateljice, koji je pročitala Tanja Smoje, prvakinja drame riječkog HNK. U tekstu se osvrnula na otkaz koji je Furlan dobila 1991. u matičnom pozorištu u Zagrebu jer je odlučila da glumi u Beogradu gde joj je živeo suprug:
“U Rijeci, s tračkom vječne tjeskobe, straha od pogleda, ulazimo u malu betulu na ručak, ali svi su ljubazni, i njene oči sjaje, tuga se krije negdje u pozadini, i radosne smo jer je ona zadnjih godina često u Rijeci, igra u tamošnjem kazalištu, blista u svakoj ulozi, uživa u dugim šetnjama uz more. Ljetošnji povratak u Ameriku smatrale smo još jednim odlaskom kući, uz plan skorog povratka u riječki HNK.
A onda je u njen vrt doletio zaraženi komarac i taj je banalni ubod bio smrtonosan za Miru Furlan, glumicu, moju prijateljicu, prognanicu, ženu koju su pljuvali toliki ovdašnji frustrirani, nedojebani medijski mužjaci, i ostali sitni komarci koji su se u trenutku njene smrti opet skrili u svoja memljiva legla. I ušutjeli. Kao i 1991. kada je Mira dobila otkaz u svom matičnom kazalištu u Zagrebu jer se usudila igrati u Beogradu, u kojemu joj tada živi suprug, i bila izložena medijskom linču i bujici prijetnji takozvanih običnih građana, pa odlučila s mužem emigrirati u Ameriku. Hrvatska je tako izgubila veliku glumicu, duboko obrazovanu, politiziranu osobu, ipak naivnog stava kako umjetnost može, kao da je ikad, nadići prizemnost rata i banalnost populizma”, navela je Erceg.
Prvakinje drame Jelena Lopatić pročitala je tekst Mime Simić, književnice i filmske kritičarke koja je trenutno u Americi, a glumica Ivna Bruck pročitala je sonete kojima se od Mire oprostio Louis Fantasia, dekan Fakulteta i šef Odseka “Liberal Arts and Sciences na New York Film Academy Los Angeles” gdje je Mira Furlan bila profesorka.
Iz Zagreba se od Mire audio porukom oprostila legenda hrvatskog glumišta Neva Rošić. Pročitala je odlomak iz Krležinih “Zastava” koji je posvetila, kako je rekla: “Mirinim prelepim plavim očima sklopljenim zauvek“.
I na kraju, Mirin song s kraja predstave “Vježbanje života – drugi put“. I aplauz.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare