"Kada Beograd nekoga prihvati, a ponekad ga prihvata i zato što je lepo vaspitan, pa baš i ne vodi računa o apsolutnim kriterijumima, to je znak da je taj neko nešto u životu postigao..."
Ove reči o Beogradu izgovorio je književnik i profesor Mihajlo Pantić…
Rubriku “Gde je sad tvoj Beograd” na našem portalu i u novinama “Nova” mogli ste da čitate jednom nedeljno. I to čitavih pet meseci, od avgusta do decembra. Cilj nam je bio da s značajnim ljudima iz sveta kulture pričamo o Beogradu iz svih mogućih aspekata – od arhitekture, kulture, istorije, duha grada, do politike, ali i ljudi, noćnog života… Čini nam se da smo uspeli da nađemo zanimljive sagovornike i da smo ispunili cilj – da Beograd osvetlimo sa različitih strana!
U tri nastavka predstavljamo vam, po našem izboru, najinteresantnije opservacije naših sagovornika o Beogradu koje smo tokom 20 nedelja objavljivali.
Počeli smo našu rubriku u avgustu sa istoričarkom Dubravkom Stojanović, i red bi bio da sa njom počnemo i ovo podsećanje.
– Odrasla sam u onom delu ulice Kralja Milutina koji se tada zvao Đure Salaja, a danas Desanke Maksimović. Bez obzira na kasnija seljenja po raznim krajevima grada, to je ostao Kraj. I danas se uvek trudim da prođem tom ulicom, čak i onda kad mi uopšte nije usput. Tu su mi bili i vrtić i osnovna škola i gimnazija, pa se moj deda šalio da ću sigurno upisati Pravni fakultet da se ne bih ni slučajno odatle pomerila. Ali, eto skupila sam svu snagu sveta i uputila se čak do Knez Mihailove, do Filozofskog, zbog čega sam zavolela i taj kraj. Ali, detinjstvo je vezano za Tašmajdan. Tek sada shvatam koliko je to skučeno, koliko sam ličila na kućnog ljubimca koga izvedu da se istrči. Ali tad mi je bio bio ogroman prostor slobode, takoreći avantura! Sve je tu – i park, i bazen, i klizalište, i Šansa, i Madera. Pa, šta ćete više? To je ceo svet – otkrila nam je Dubravka Stojanović svoja lepa sećanja iz perioda odrastanja na beogradskim ulicama.
Međutim, postoje stvari vezane za Beograd koje i nisu baš tako lepe.
– Beograđani se ne bore više za svoj grad. Smoreni su, što kažu deca. Pristali su na šta nisu smeli da pristanu. Na groteskne spomenike od Alijeva i Pavića na Tašmajdanu, preko pretužnog Tesle na aerodromu, do kolosalnog Nemanje u monaškoj odori koji vitla i preti mačem. Čim ih vidite znate da taj grad brzo ali sigurno postaje kasaba, jer samo u kasabi misle da spomenik snagu dobija grandioznošću i ljutitim pogledom. Ništa koncept, ništa poruka. Samo da je veliko i skupo. Ali, to su samo simboli novog doba, samo spoljašnji znak onoga što je ovde počelo da se dešava pre četrdesetak godina.
Beograđanin nije pesnik Marko Tomaš, ali je neko ko često dolazi u naš glavni grad i u njemu ima puno prijatelja.
– Vlada Divljan je simbol Beograda, Gaga Nikolić također, ali i Prele je bio simbol malo drugačijeg Beograda pa Dušan Kojić Koja, Žika Todorović ali i moj sugrađanin Jaša Grobarov, svatko na svoj način je odražavao duh grada u određenom razdoblju. Danas se više ne proizvode ljudi poput mog urednika Flavija Rigonata, a on je svakako na svoj način simbol grada. Kao što su to i moji prijatelji iz Darkwood duba, Jarbola pa spomenuti Srđan Valjarević, Ognjenka, Mia, Iva, Mika, Đorđe i sl. – rekao nam je Tomaš kada smo ga pitali ko su njegovi omiljeni Beograđani.
Ali i on pored brojnih lepih stvari u našem gradu, vidi i one manje lepe.
– Ako ne raščistiš s nekim stvarima može se jedna decenija razvući na dvije, tri, četiri. Beograd jeste i dalje talac devedesetih ali to nije čudno ako uzmemo u obzir da si je cijela Srbija dopustila da su, evo već treću deceniju, na ključnim funkcijama doslovno isti oni likovi koji su opsluživali zlo oličeno u Miloševiću i njegovom režimu. To je poražavajuća stvar, ljude je zarazilo ludilo određenih persona i sada ga se nikako ne mogu riješiti. Najgora moguća verzija Beograda je ono što je generalno u današnjoj Srbiji politički mainstream – zaključio je Tomaš.
Jedan od autora popularnog serijala Marka Žvaka, Dušan Čavić, je pravo novobeogradsko dete, pa smo s njim dosta pominjali i njegov Blok 70.
– Čini mi se da više osećanja gajim prema bloku nego prema domovini. Domovina mi menja oblik i imena, blok u kome živim od rođenja opstaje, njegove granice niko ne može da prekraja. Mnogo je betona i zapravo je ružno. Ali ima duše, promaje i šlifa. Na nekadašnjoj peščari na kojoj je pre gotovo 50 godina izgrađen blok je izraslo ozbiljno zelenilo, ponudu nam krase ex atomska skloništa, ex samački hotel, bazen u osnovnoj, Trskara, mnogo budala, kulova i divnih ljudi.
Čavić nam je otkrio i šta mu najviše smeta u Beogradu.
– Smeta mi što u bloku ne vidim reku od splavova, što se grad radi i gradi po meri privatnog kapitala a ne po meri građana, očigledan je apsolutni nedostatak bilo kakve strategije i plana pri promišljanju razvoja grada. Naročito me nervira sada već ustaljena praksa saniranja nekvalitetno izvedenih javnih radova, sve o našem trošku. Trg Republike, ulica 27.marta, Gospodska u Zemunu. Sve ovo, i ne samo ovo se prevrtalo par meseci nakon renoviranja.
Pisac Mihajlo Pantić je takođe novobeogradsko dete, ali i neko ko je Novi Beograd i njegove stanovnike opisivao i u svojim pričama.
– Odrastao sam u Bloku 21, od njega sam u pričama stvorio poseban univerzum. Moj Blok 30 je moj svet u malom, makar mi ponekad ličio na geto. Nekada smo znali ko je iz kog bloka, bilo je tu i mangupskog i sportskog rivalstva, kao, na primer, između Ćuprije i Paraćina, ali se u međuvremenu, zbog rasta grada, sve to poravnalo i izgubilo.
Pantić smatra da je i pored svega Beograd i dalje „mesto verifikacije i afirmacije ljudi iz regiona“.
– Kada Beograd nekoga prihvati, a ponekad ga prihvata i zato što je lepo vaspitan, pa baš i ne vodi računa o apsolutnim kriterijumima, to je znak da je taj neko nešto u životu postigao. Ali, kada je reč o samim Beograđanima, odnos matične sredine prema njima zna često da bude surov. Ako ne zlurad i nipodaštavajući, onda svakako ravnodušan. Slaba je uteha u činjenici da umetnici i drugi pregaoci koji su dali sve najbolje duhu ovog grada ponekad dobiju ulicu posle smrti – objašnjava paradoks naš poznati pisac.
Pesnik Zvonko Karanović je rođeni Nišlija, ali već dugo živi u Beogradu.
– Beograd svakako nije slika Srbije. Kao i svaki glavni grad, pruža mnogo više mogućnosti u smislu obrazovanja, zaposlenja, društveno-kulturnog života pa je u tom smislu bolji. Ne treba da nas čudi što ljudi iz manjih gradova hrle u Beograd. No svakako stvari ne treba gledati kroz prizmu bolji/gori jer svaka sredina ima svoje prednosti i nedostatke. Danas, kada je tempo života vrlo brz i stresan, mnogi ljudi se opredeljuju za mirni život u manjim mestima ili selima. Sve zavisi od izbora pojedinca. Negde sam čuo da Beograd zovu evropskim Tajlandom, dobra hrana, lepe žene, prostitucija. I to mi se nije nimalo dopalo. Beograd može da ponudi mnogo više od toga – smatra Karanović.
Jedan od je od najpoznatijih gradskih likova iz noćnog života Beograda, je sigurno Pero Di Reda, poznatiji kao DJ Pepe. Svako ko izlazi u grad u poslednjih 30 godina zna o kome se radi.
– Strancima se sviđa Beograd, atmosferu često upoređuju sa Berlinom posle pada zida. I dalje se oseća taj „slobodarski duh“ koji je utkan u svaku poru grada. Većina stranih DJ-eva je imala pozitivan utisak o samom gradu i ljudima. Najviše utisaka je bilo o samoj arhitekturi i atmosferi grada, gurmanlucima i naravno lepoti stanovništva. Nije redak slučaj da su gostujući DJ-i gubili glave zbog lepih Beograđanki. Neki su se i oženili ovdašnjim lepoticama i postali beogradski zetovi – kaže Pepe o iskustvima velikog broja stranaca koje je upoznao po beogradskim klubovima.
– Soul Food, Akademija, Industrija, The Tube, Mladost Ludost Radost Gadost Gajba & Taman … I definitivno Omen, Incognito i Andergraund – su za Pepea bili najbolji klubovi u gradu, a omiljeni gradski likovi su mu Boban Petrović, Nidža Franš, Brija, pokojni Đorđije, Uroš Đurić, Moma, Ćile, Coba, Vlada Zaplet, Marko Nastić, Voja Aralica…
Reditelj Boris Miljković je takođe jedan od simbola Beograda. Čovek sa stilom, znanjem i specifičnim duhom.
– Gotovo sve što nosim iz formativnog perioda jedne osobe, sačinjeno je u Beogradu. Živeo sam na puno mesta, mogu reći da sam obišao celu planetu. No, Beograd je mesto kao malo drugih, u koje se vraćam, emotivno. Uz Kairo, recimo. U Beogradu stanujem, ovde su moja deca, tu stanuje najveći broj mojih prijatelja. Znajući gde živim, ništa mi ne smeta. Živim u centru sa ženom i decom i sve mi smeta. Opet, takva je to priča – u svom stilu priča popularni “Bota” o Beogradu i priseća se detinjstva u Savamali.
– Kod nas, u Karađorđevoj 69 je bilo veselo, toga se sećam dobro. Neki od naših gostiju su me plaćali da ne vičem rano ujutru, kada sam se budio sa mamom. Išao sam bos, od kuće, leti, do peščane plaže na Savi, ispod mosta. U tom smislu, neobično mi je bilo kada je K69, kako smo je pamtili, iznenada postala neka nova Savamala, deo Beograda na vodi. Meni je Beograd oduvek bio na vodi – zaključuje reditelj.
Glumica Milica Mihajlović je jako vezana za Beograd, ali smatra da je prenatrpan, i da ne može da izdrži toliki broj stanovnika.
– On nema tu infrastrukturu, on to ne može da podnese. S druge strane, ja sam veoma protiv tih snobovskih priča o starim beogradskim porodicama, i takvim budalaštinama. Svi smo u drugom ili trećem kolenu došli u Beograd. U Beograd treba ići, ali treba ga uvažavati i poštovati, ići ka boljem. Ali on više nije ništa bolji, nema svoj profil. Kod Joakima Vujića u “Putešestvijima po Serbiji” iz 1828. godine, a to je prekjuče, ne postoji nijedan Srbin u Beogradu. Srbi su van kapija Beograda. Dakle, sve te priče o starim beogradskim porodicama su smešne. Beograd je upravo zato bio fantastičan, što je stalno primao novu krv. Svi koji su došli u prestonicu sa poštovanjem, su uvek unapređivali ovaj grad. A svi koji su došli da ga pokore, osvoje, oni su ga unazađivali. Govorim o našim ljudima, o Beogradu na vodi, o prostaklucima i divljaštvima – smatra Milica.
Bonus video: Dubravka Stojanović – Krokodil festival
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar