Milica Vučković: Vračar mi je draži od Dorćola, ali Cerak je Cerak

Književnica i slikarka Milica Vučković je definitivno neko ko izaziva veliku pažnju javnosti, bar one koja prati umetnost i književnost. Talentovana, pametna i lepa žena je svakom interesantna i ljudi vole da čuju šta ona misli. A Milica nije neko ko krije svoje stavove, naprotiv, vrlo je spremna da iznese mišljenje o različitim pojavama koje je iz nekog razloga dotaknu.Rođena je 1989. godine u Beogradu. 2012. godine diplomirala je na odseku za primenjeno slikarstvo u klasi profesora Miroslava Lazovića, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Nakon završetka fakulteta pa do danas imala je devet samostalnih izložbi. Iza sebe ima dva romana: "Boldvin" (LOM, 2019) i "Smrtni ishod atletskih povreda" (Booka, 2021), sa kojim je osvojila Vitalovu nagradu za 2021.

Odrasla si na periferiji grada. Svi se prave da je to nebitna tema, ali u stvarnom životu uvek to bude nekako važno ko je iz kog kraja, da li iz centra ili iz predgrađa. Kako ti gledaš na to?- Odrasla sam na Ceraku i iako ne živim tamo već više od deset godina, veliki sam lokal patriota, obožavam Cerak, i svoje odrastanje tamo ne bih menjala ni za šta na svetu. Cerak jeste periferija i sasvim je drugačije odrasati na periferiji negoli u gradu. Suštinski, niko se ne pravi da to nije bitna tema, to jeste stavka koja konstituiše vašu ličnost i veoma je važna tema. Da li je neko odrastao na selu, u manjem ili većem gradu, na periferiji ili u centru je ogromna razlika, naročito kada si mlad. To pitanje, pored toga što povlači klasne razlike, povlači i one druge, kulturološke (koje uvek idu jedne sa drugima, jel). Uvek sam mislila i još uvek mislim kako je periferija urbanija od centra, prosto, to odrastanje je “tvrđe”, iako ima tvrdih krajeva i po centru, svakako.Deca iz centra nikada neće znati šta su noćni autobusi koje čekaš na ledari satima, šta je kada zaspiš u 56L pa ti neko ukrade telefon iz džepa a ti se probudiš u suprotnom smeru od kuće jer si prespavao okretnicu, kao što mi nismo znali šta je i gde se nalazi Kinoteka, SKC i ostale kul stvari, ali sve se to nadomesti. Ono što ne može da se nadomesti je bezbrižnost odrastanja na periferiji, mi smo celo detinjstvo trčali po livadama, peli se po drveću i gađali dženarikama, toga nema u gradu. A ono što je u gradu, to te svakako čeka. Imajte u vidu da – da sam odrastala u gradu, imala bih više argumenata kako je odrastati u gradu super a na periferiji bezveze, iliti, ciga hvali svoga konja, ali Cerak je Cerak.

Ima te dosta u tim nekim takozvanim gradskim, umetničkim ili hipsterskim, međutim, ti deluješ kao neko ko stalno kritikuje taj svet, kao neko ko rovari iznutra. Deluje kao da imaš dosta snobova oko sebe, ali da se ti sama trudiš da ne budeš to? Ima li istine?- Iskreno, ja uopšte ne znam i ne osećam kojim krugovima pripadam. Istina je da sam okružena raznim ljudima, najviše iz sveta umetnosti jer se time bavim, a takođe je istina da u svetu umetnosti ima najviše “hipstera” i “snobova”. Umetnost, u nekom jačem smislu, je uglavnom za situirane ili za baš jako uporne, gotovo opsesivne. Ja se ne trudim da budem nešto kontra, već se samo trudim da ne skliznem u kliše ili opštemestašenje u kojem se debelo uljuljkalo građanstvo.Držiš kafić i znaš puno ljudi koji izlaze, kakvi su mladi Beograđani koje ti viđaš u noćnom životu, po klubovima? Šta vidiš kad ih posmatraš?- Radila sam po kafićima od svoje osamnaeste godine sve do nekoliko godina po završetku fakulteta, a sada držim kafić jer mislim da to najbolje umem da radim pored svih poslova kojima se bavim, a čega sam se za taj dvocifren broj godina nagledala ne bih mogla da opišem ni na sto strana. Svakako, Beograd je jako živopisan i inspirativan a noćni život je sada negde daleko od mene.Postoji neko neformalno rivalstvo između Dorćola i Vračara, kao centralnih delova grada gde se najviše stvari dešava. Koji je tebi deo grada draži i zašto?- Znam za to rivalstvo ali kako nisam “iz grada” nije mi posebno blisko. Dorćol je definitivno lepši, ima predivnih ulica, ali je suviše turistički, Vračar suviše “fensi”, ali sam tamo provela više vremena po nekim klubovima i kafanama koje više ne postoje, pa mi je svakako draži.Po kojim ulicama u gradu voliš da se šunjaš, imaš li neka svoja tajna mesta, omiljene rute po kojima se krećeš?- Volim da šetam uvek i svuda, ne smem da kažem gde jer ne želim nikoga da sretnem, mrzim kada odlučim da šetam sama pa nekoga sretnem. Kada ogladnim, volim da se spustim do kafane “Kosmaj”, neretko i da je zatvorim ako pozovem Milicu i Srđana, ali od kako u kafani tamo više nema čika Mome, mog omiljenog konobara, teško mi pada da sedim tamo. Posle "Kosmaja" volim da prošetam da vidim šta ima u klubu “Kvaka 22”, ili ako me neko pozove da vidim šta radi dobra stara ekipa u “Idiotu". Okej, više sam nabrojala kafana nego ulica, i to nešto govori.

Kada putuješ, pa te uhvati nostalgija, šta ti je prva asocijacija na Beograd?- Najviše mi nedostaje taj osećaj koji imam samo kada sam u Beogradu, osećaj da sam kod kuće, i nedostaje mi, upravo, besiljno lutanje po ulicama, najpre po nekom sivom i groznom danu. Tada smo nasamo, Beograd i ja.Napisala si nedavno na Fejsbuku tekst o opijatima na našoj muzičkoj sceni, pa si se dotakla EKV i toga da „bar ne moraju da se blamiraju kao Bajaga danas“. Na šta si tačno mislila? Bajaga je neko koga retko ko danas ne hvali, čak i među alternativnom ekipom. Kao da si dotakla tabu.- Napisala sam tekst protiv afirmisanja opijata, koji su mnogi razumeli kao teskt o bolestima zavisnosti. to je, dakle, tekst protiv reklamiranja i afirmacije droge koju srećemo danas svuda, kao što danas srećemo svuda kladionice i reklame za kladionice, a to je takođe, je li, oblik zavisnosti. Za mene svaki glumac/glumica ili javna ličnost koja pristane da reklamira kladionicu a veruje da je nešto društveno angažovan (to je danas popularno, verovati da si društveno angažovan), može zauvek da ućuti. A Bajaga, mučeni Bajaga, kakav tabu.. Svi vole Bajagu, i ja volim Bajagu, ali ako slušate radio, kao što ja redovno slušam Radio 202, i ako ste čuli pesme sa Bajaginog novog albuma, biće vam jasno o čemu govorim. Bajaga kojeg svi volimo zbog njegove energije, tekstova i tog nekog njegovog sveta, postao je upravo Bajaga, društveno angažovani prvoloptaš, poverovao da se to prodaje ili da o tome u umetnosti mora da se govori. Nekada čovek naprosto mora da zna kada da prestane, za mene će Bajaga uvek biti onaj stari Bajaga.Koji te filmovi i knjige najviše asociraju na Beograd?- Uh to je baš teško. Pa ne znam, ja sam, recimo ona mlađa (sada već ne mogu da kažem mlada) generacija kojoj je film “Munje” bio kul i drum n bass na Akademiji četvrtkom, to je film koji me najviše podseća na ranu ranu mladost. Na onu malo kasniju mladost me podseća “Kako je propao rokenrol”, to bi možda bio film koji me najviše podseća na Beograd i koji najviše volim i koji znam napamet.

Ko su ti najdraži beogradski likovi i frikovi?- Pokojni Žika Obretković, pokojni „kesa-man“ iliti čovek kesa, Savka, Piksi.Kako bi volela da izgleda Beograd za desetak godina, šta ti sve nedostaje?- Ne volim kad ljudi od bilo koga bilo koga bilo šta očekuju, pa tako ne mogu ni ja da očekujem ništa od Beograda. On će da ide nekim svojim putem, da prigrli neke nove ljude, a meni će, zauvek, nedostajati sopstvena mladost i Beograd iz tog perioda, ali ću se truditi u svakom trenutku, iznova i iznova da nađem način da ga volim kao što ga volim i sada.Bonus video: Podcast "Život na srpskom" - gost Milica Vučković

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastzivotnasrpskommilicavuckovicds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2636763"]