Volim svoje beogradske rituale, svoje šetnje jednim te istim ulicama svakog dana, volim tramvaje na Bulevaru, kojim sam bila fascinirana još iz detinjstva, volim svoje usamljeničko lutanje Beogradom, kaže Ana Vučković u intervjuu za našu rubriku "Gde je sada tvoj Beograd".
Spisateljica Ana Vučković je jedna od onih najsmejanih i pozitivnih osoba za koje uvek pomislite zašto ih nema više u Beogradu, da nam ulepšaju svakodnevicu koja nije uvek bajna, pogotovo sada kada nam se približava neizvesna zima. Ana je završila dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, trenutno radi na Radio Beogradu 2, a do sada je objavila romane „Epoha lipsa juče“ (2003), „Lust ‘n’ Dust“ (2004), „Surfing Serbia“ (2012), „Yugoslav“ (2019) i zbirku priča „Plišani soliter“ (2008). Dva puta je bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Sa Anom ovog puta pričamo o Beogradu.
Živiš skoro ceo život na Zvezdari, u blizini Olimpa. Voliš svoj kraj?
– Uvek mi je zabavno kad neko kaže da je rođen u toj i toj kući, a zapravo je rođen u bolnici. Moja baba je tatu sasvim slučajno rodila kod kuće, na ogromnom, visokom krevetu na kome smo se posle igrali i milion puta tu spavali. Ja sam rođena u bolnici, na Savskom Vencu, u izvodu iz matične knjige mi je krug dvojke, Draže Pavlovića, u blizini jedne divne pekare u koju i sada često idem, pošto blizu radim. Ipak, moje prvo stanište zapravo bila nešto divljija Karaburma. Ali toga se ne sećam, samo mogu da rekonstruišem po fotografijama, jer smo se kad sam imala godinu ipo preselili na Zvezdaru, kod Olimpa, gde i danas živim.
Nedavno sam pročitala kod Nastovića, razmišljajući o nekom svom snu kako bi možda bilo dobro da se nekad preselim svesno, jer se nisam makla iz roditeljske kuće, zapravo iz roditeljskog dvorišta. I kako je to možda neka linija manjeg otpora ili dugotrajno ostajanje detetom. Ali postoji nekoliko razloga što sam i dalje tu, a jedan je upravo taj da mi se mnogo sviđa kraj, koji je dovoljno blizu centra, a opet na obodu. Tu blizu mi je šuma, trkačka staza u Olimpu, jedna strma ulica kojom se penjem, jer je to dobro za gluteuse, a upravo ta ulica, samo iz drugog ugla uvek mi zaliči na neki San Francisko, neku mediteransku saobraćajno-floralnu ludoriju, dvoja kola kao da su zakucana u ogromni, bujni žbun.
Volim svoj kraj i zbog starih kuća sa dvorištima, to nestaje u Beogradu, a mi i dalje nekako odolevamo. Odolevaju i ružičnjaci svih boja, puzavice, nekoliko zaista starih prelepih kuća, koje stalno gledam kad tuda prolazim, a prolazim i po nekoliko puta dnevno. Imamo i pogled na Istočnu kapiju Beograda, koju sam uvek volela, jer je kad je ugledam sa autoputa to značilo da smo se vratili kući. A i volim brutalizam, i nisam jedina.
Odabrala si 14. gimnaziju kao klinka. Kakva je bila ekipa u školi u to vreme? Je l to vreme dizela ili je ipak Vračar bio zaštićen toga?
– Bilo je logično da upišem Šestu, jer mi je u ulici, ali sticaj okolnosti je hteo da odem nešto dalje. Naime, ja sam ona generacija koja nije polagala prijemni za srednju zbog bombardovanja. Čim se bombardovanje završilo, dala sam dokumenta najboljoj drugarici i rekla joj da nas upiše gde ona misli, a ja sam otišla kod babe i dede u Crnu Goru. Pošto joj je mama radila u Četrnaestoj, ona nas je upisala tamo, a meni to nije smetalo, jer sam možda htela malo da promenim i promešam društvo. Promešati je dobar termin, jer me je upravo to i sačekalo – svojevrsni rinfuz. Iako je to vračarska gimnazija, u kojoj je bilo prilično dobrostojeće dece, i novobogataša i salonaca, zatekla sam tu uzorak, kao da je neko birao da od svake grupacije bude poneko, kao u Breakfast Club-u, imali smo u odeljenju i sportistu i gotičarku i rastafarijanca i rokera i splavara i paćoti švalera i šta hoćeš.
Ja sam bila kao i danas neki fluidni entitet, neko ko je dobar sa svima, ali ko ima neku svoju drugu ekipu. Nekad mi bude žao što nisam upisala Šestu, možda baš zbog tog svog lokalpatriotizma, možda zbog toga što bi ta raznolikost možda bila i veća, jer je ipak na Vračaru bila neka bogatija ekipa. Drago mi je što sam pogotovo u osnovnoj bila u odeljenju sa decom svih socijalnih statusa, uvek bih svoje dete upisala u takvu, običnu i najbližu školu, da upozna razne ljude i razne koncepte života. Tata mi je govorio – volim te što možeš da piješ i brlju u bircuzu i šampanjac na nekom fensi okupljanju. I jeste. Malo socijale, malo glamura, najbolja kombinacija.
Koliko ti je važan Beograd kao mesto pripadanja i da li bi ga se lako odrekla zbog nekog posla ili važne životne prilike? Kako ga doživljavaš i da li ti je bitan?
– To što sam se rodila u Beogradu je jednostavno tako, ali sam onda i izabrala da u njemu ostanem. Volim svoje beogradske rituale, svoje šetnje jednim te istim ulicama svakog dana, volim da namirujem svoje gastronomske potrebe na istim mestima, uzimajući jednu te istu kiflu i jogurt deset dana za redom, volim tramvaje na Bulevaru, kojim sam bila fascinirana još iz detinjstva i pesama Duška Radovića i Dragana Lukića, volim svoje usamljeničko lutanje Beogradom, odlazak na bazen, fotografisanje uglova, krošnji. Mnogo toga lepog je u Beogradu samom, ali je mnogo toga i u meni. Beograd me je naučio da volim i neke druge gradove, u kojima znam da bih takođe mogla da živim, što ne znači da i hoću.
Beograd je nekakva baza, ali bih volela da odem negde i provedem godinu, dve, zbog posla ili neke životne prilike. Volim Beograd, ali mi je bilo lako da se zaljubim u Solun ili u Madrid. Volim Beograd što je moj, što je jadan i veličanstven i dronjav i kakofoničan, ali volim i neka druga mesta i osećam ih i prisvajam kao svoja bez neke realne osnove. U stanju sam satima da istražujem neko malo letovalište, da mu otkrivam istoriju i pitam se šta se tu dešavalo pre pedeset godina. O velikim gradovima sa mnogo slojeva da ne govorim. A svemu tome me je naučio Beograd i fascinacija njegovim ulicama prvi put kad su me moji pustili da idem sama njime. Volim ga, jer sam tu navikla da živim, ima i toga.
Postoje dve škole mišljenja danas: Beograd je užasan, poseljačen, svi koji valjaju su otišli i Beograd je fenomenalan, velegrad, koji toliko toga pruža… Šta ti je bliže?
– Nije ni jedno ni drugo, nego baš nešto između. Teško mi je da ocenim, i to iz nekoliko razloga. Jedan je taj što sam ja ta priroda da mnogo svog unutarnjeg sadržaja pridodajem materijalnoj stvarnosti, pa da možda čak i ulepšavam, pre će da me fascinira lepo, nego da me zgrane ružno. Drugi je taj da, iako nisam iz ekstremno povlašćene ekipe, verovatno živim u nekom svom bablu sa kanalizacijom, na toplom i u čistom, sa lepom hranom (koja je vrtoglavo poskupelaaa), uzbudljivim poslom, knjigama, izložbama, uživajući sa ljudima koji su mi dragi ili sama u nekim sasvim intimnim ritualima, pa da mi to zamagljuje pogled. A nisu svi koji valjaju otišli, ja sam tu. Haha, šalim se. Ili ne.
Grad, pogotovo velegrad je dinamična struktura, i da je sreće da se ljudi sele i dolaze i mešaju u mirnodobskim uslovima, a ne da se popreko gleda na Sirijca, Ukrajinca, Krajišnika ili studenta iz unutrašnjosti koji će da ti uzme posao ili zagadi tvoju kulturu. Izem ti pa takvu kulturu. A nisam ni prava osoba koja će da klimne glavom na konstataciju o poseljačenju, bilo bi licemerno, jer previše ‘‘seljačkih‘‘ stvari volim i sama.
Imaju Talk Talk pesmu „Life‘s What You Make It“. Tako je meni sa Beogradom. Ja svakog dana mogu da donesem, a to i činim, čitav niz dobrih odluka zbog kojih će mi se činiti da sam u Beogradu kao dobrodošao turista. A tu živim, i plaćam račune i porez. Tome doprinosi i to sa kojim mislima i kojom plejlistom izlazim iz kuće. Sa relativno malo para, čak i sa ovim cenama, ja radim mnogo lepih stvari zbog kojih mi se čini da ima smisla živeti u Beogradu. Što ne znači da ne bi tako bilo i u nekom drugom gradu, na nekom drugom meridijanu. Ali sam sad ovde. Takav mi horoskop.
To ne znači da ne primećujem mnogo toga što mi smeta, i što govori pre svega o bedi i osiromašenju, to što je kockarnica ili kladionica svaki drugi lokal, pojedini grafiti i murali, ali pre svega – rušenje. Arhitektura je počela da me zanima više od bilo koje druge oblasti. Možda je tu negde sa istorijom rokenrola. Rušenje starih kuća i zgrada me ubija u pojam više nego građenje ružnih novih. Da se te nove ružne grade na nekoj ledini, bilo bi me briga, ali ako rušiš vilu iz 1932, to je zločin i uvek me potrese. Idem logikom da nešto ružno novo možeš uvek da srušiš, ali da ono već srušeno iz praha i pepela nećeš nikad ponovo dići.
Osim svog kraja, koje delove grada najviše voliš, koje ulice su ti omiljene, gde ti je uvek lepo da prođeš?
– Volim da se od svoje kuće spuštam ili Bulevarom ili Milana Rakića ili kombinovano. Ponekad i cik-cak divnim ulicama sa starim kućama – Hektorovićevom na primer. Preselili su mi biro za nezaposlene u ulicu u koju ću se jednog dana preseliti, u Koste Abraševića. Ako je negde novogradnja lepa i neinvazivna, to je tu, ali ima i starih zgrada, i onih, čini mi se iz sedamdesetih od oker opeke. U ovoj ulici je vegetacija bujna i čak me na momente podseća na Barselonu, isto kao što me zbog nekog egzotičnog drveta ulica Dovezenskog podseća na neko grčko selo. Već sam vam pominjala San Francisko u Novobrdskoj, dobroj za gluteuse. Mnogo volim Crveni krst i smatram ga svojim proširenim krajem, obožavam ulicu Kneza od Semberije kojom svakog dana prolazim kada idem na Vračar na bazen. Sa drugaricom Sarom upoznala sam bolje i njen Zemun.
Kakva je muzika grada danas, koji je saundtrek? Da li je to Senidah, ili Repetitor, ili nešto treće, šta čuješ?
I Senidah i Repetitor, i šta god hoćeš. I tako i treba da bude u velikom gradu. Hiljade cvetova. Čujem svašta, ali to što čujem je uglavnom moja muzika sa plejliste, tako da zapravo nemam pravi uvid. Ponekad čujem šta ljudi slušaju u kolima, ali to je baš raznorodno, kako i treba da bude. Prestala sam aktivno da izlazim, pa ne znam kakvi su sve klubovi nikli. Odem ciljano na neki koncert, ali ne ostajem posle, dosadilo mi je, pa onda ni ne znam šta sve ima. A mnogo bih mogla da davim o sceni pre desetak godina. Samo znam da me nije uhvatio trap, to mi je dosadno, ali kao što rekoh – hiljade cvetova.
Najomiljeniji beogradski pisci i najdraža beogradska knjiga?
– Odmah mi na pamet padne “Nećemo o politici” Branka Dimitrijevića i “Terazije” Boška Tokina, ali za ovu priliku, pošto sam zbog deteta (a i mimo toga) u materiji, biram Dragana Lukića, divnog dečijeg pesnika.
Kako bi volela da izgleda Beograd za deset godina i ti u njemu?
– Volela bih da ne odemo svi dođavola u nuklearnoj katastrofi. Za deset godina ću biti blizu pedesete i volela bih da Beograd bude grad u kome ću imati svoju piljaru, bioskop, svoju džadu za šetnju, bogatu kulturnu ponudu kakva je sad, još bolju gastronomsku, žive i zdrave prijatelje i neku, što bi rekao Zemunac sa Lida – živinu i hijerarhiju. Dinamika i radost.
Bonus video: Podcast Snaga uma i gost Branko Rosić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar