Foto: PROMO/Anđela Grabež

Gotovo sve što nosim iz formativnog perioda jedne osobe, sačinjeno je u Beogradu. Živeo sam na puno mesta, mogu reći da sam obišao celu planetu. No, Beograd je mesto kao malo drugih, kaže reditelj Boris Miljković za našu rubriku "Gde je sad tvoj Beograd?".

Reditelj i pisac, Boris Miljković (Zagreb, 1956) je prava beogradska „faca“, u najboljem smislu te reči. Obrazovan i zanimljiv tip, sa svojim autentičnim stilom. U životu je radio puno stvari, ali u javnosti se najčešće pominje kao deo tandema „Boris i Tucko“ koji je dominirao u vizuelnom stvaranju slike beogradskog Novog talasa početkom 80-ih. Već duže vreme Boris Miljković je kreativni direktor RTS-a, a početkom ove godine postao je dobitnik nagrade Fondacije “Tanja Petrović” za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. Sa Borisom ovog puta pričamo o Beogradu.

Boris Miljković, reditelj, intervju
Boris Miljković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

– Mi smo došli u Beograd iz Bosne, početkom šezdesetih, u jedan veliki stan u Karađorđevoj ulici. To je bio iznajmljen stan na zgodnom mestu za sve ljude koji su nas poznavali, a dolazili u Beograd nekim poslom. Uvek je bila gužva sačinjena od Bosanaca, Hrvata i Srba. Takvi su nam bili rođaci i prijatelji, a takva nam je bila i država. Kod nas, u Karađorđevoj 69 je bilo veselo, toga se sećam dobro. Neki od naših gostiju su me plaćali da ne vičem rano ujutru, kada sam se budio sa mamom. Išao sam bos, od kuće, leti, do peščane plaže na Savi, ispod mosta. U tom smislu, neobično mi je bilo kada je K69, kako smo je pamtili, iznenada postala neka nova Savamala, deo Beograda na vodi. Meni je Beograd oduvek bio na vodi – kaže Boris Miljković na početku razgovora za Nova.rs o našem glavnom gradu.

Bitan vam je Beograd?

– Bitan je, naravno. Gotovo sve što nosim iz formativnog perioda jedne osobe, sačinjeno je u Beogradu. Živeo sam na puno mesta, mogu reći da sam obišao celu planetu. No, Beograd je mesto kao malo drugih, u koje se vraćam, emotivno. Uz Kairo, recimo. U Beogradu stanujem, ovde su moja deca, tu stanuje najveći broj mojih prijatelja.

Objektivno, Beograd je prilično ružan grad. Ne treba mnogo da bi se dokazala takva teza – od posledica neprestanih rušenja do katastrofalnih ideja novih graditelja. Nekako je postala nevidljiva ideja kontinuiteta pravih neimara ovog doba – od Dobrovića, Raspopović- Antić dvojca, Ranka Radovića, škole beogradske nove arhitekture Bogdana Bogdanovića, pa sve do superiornog Brane Mitrovića.

Napravljen je mit od početka 80-ih godina i novog talasa u Beogradu. Mnogi kažu da je to bilo najbolje vreme u Beogradu ikada. Ali Vlada Divljan je pričao da i pored svega, nije imao gde da odvede devojku na piće u to “zlatno” vreme, osim u neki od hotela, kao što su Moskva ili Balkan. Kako iz današnje perspektive gledate na tadašnji Beograd i sebe u njemu?

– Devojke su, kao u sva ostala vremena, bile zarobljene u srcima onih koji su ih voleli ili, pak, oni koji su ih voleli bili bi, u idealnom slučaju, zarobljeni u njihovim srcima. Ali, kao što znamo, život nije bajka, priliku za utvrđivanje situacije oko devojaka smo tražili po kućama, i svojim i njihovim. Ipak, glavni izlazak je bio beogradska žurka, to je toponim osamdesetih. Znali su se ljudi, poimence, koji bi svakih nekoliko nedelja u svojim stanovima pravili žurke na kojima bi bilo veoma mnogo ljudi, slušala se muzika koja se baš u tom trenutku slušala u Njujorku. A devojke koje su nas zanimale, mogle su u tom istom trenutku da budu bilo gde na svetu.

Nažalost, posle nekog vremena će se ispostaviti da će većina tih ljudi zaista i biti na nekim drugim mestima na svetu, ne više u Beogradu. Kada sam se vratio iz Kaira, sredinom devedesetih, iznenadio sam se kad sam ustanovio de se imenica žurka odnosila na neko javno mesto, diskoteku ili neki otvoreni prostor. U osamdesetim, bili su to privatni stanovi.

Boris Miljković, reditelj, intervju
Boris Miljković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Kako vam generalno deluje grad danas? Da li se pretvara u kasabu, kao što kažu Dubravka Stojanović ili Boris Dežulović? Ili je to ipak velegrad, metropola sa bezbroj mogućnosti?

– I kasaba i metropola. Na kraju krajeva, mislim da su kasabe neki evolutivni stadijum ka metropoli. Beogradska priča je priča kasabe koja se seća svoje bolje prošlosti.
No, prošlosti nema da bi potvrdila ili negirala. Ostali smo samo svi mi koji živimo ovde.

Zanimljivo je da ste rođeni u Zagrebu. Uvek je postojalo neko prećutno takmičenje između ta dva grada. Beograd se predstavlja kao življi i srdačniji, a Zagreb čistiji i kulturniji… Kako vi pravite paralelu između ta dva grada?

– Ja sam samo rođen u Zagrebu, nisam dobar i legitiman svedok te tvrdnje. Ali, čini mi se da je to sve tačno, ali u isto vreme neuporedivo. Svaki grad je grad za sebe i mislim da bi za ove gradove bilo dobro i lekovito da se ne porede, da naprosto postoje u svojim građanima, u njihovim srcima, u ljudima. A da onda pomislimo, na trenutak, da će ti ljudi biti najzad normalni da primaju i daju, da putuju i da se razmenjuju, da imaju utiske pa da se čak međusobno žene i udaju. I kada jednom ta bolest prođe, ova bolest u kojoj živimo, da će moći naprosto da žive u svojim gradovima, stanovima, školama, državama a da ne troše suviše energije na poređenja. Koga to više zanima, šta je kulturnije, šta je srdačnije – u stanju stvari da više i ne znamo šta je kulturno a šta srdačno?

Da li je Beograd jugoslovenski ili srpski grad?

– Srpski. Jugoslavije nema više, zar ne?

Boris Miljković, reditelj, intervju
Boris Miljković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Ko su za vas najvažniji Beograđani, ljudi koji su nosili sa sobom duh ovog grada na najbolji mogući način?

– Duško Radović, Branko Pešić, Tin Ujević, Miljenko Jergović, Mira Trailović, Koča Popović, Tirke, Dragan Džajić, Milena i Dragan… Ima ih još koliko hoćete, samo birajte dalje predlagače. U tom smislu je Beograd sasvim zgodan, šta mu fali?

Kada su u pitanju hroničari Beograda često se spominju Bogdan Tirnanić i Momo Kapor. Koliko su vam njihovi senzibiliteti bili bliski, i koji su vama omiljeni hroničari grada?

– Hroničari grada su, uglavnom, građani tog grada. Njih ima toliko da ne mogu da stanu na ovaj papir. Što se tiče ovih ljudi koje pominjete, znao sam ih obojicu i uživao sam u toj privilegiji.

Koje su vam omiljene ulice u Beogradu?

– Nemam omiljenih ulica bez omiljenih priča, a njih je dosta za ceo grad.

Šta vam je najviše nedostajalo iz Beograda kada ste tokom 90-ih živeli u Kairu?

– Verovatno sve zbog čega sam se prevario i vratio.

Boris Miljković i Marina Abramović na snimanju filma „Povratak kući“, Foto: promo MCF

Najbolji beogradski film i najbolja beogradska knjiga?

– “Davitelj protiv davitelja”, na premijeri nisam ni znao koliko će mi posle nedostajati. Knjige? Sve Nušićeve komedije.

Da li je Beograd prenaseljen grad danas? Imate li utisak da je postalo neizdrživo kretati se automobilom u širem centru grada? I u Atini je tako, ali oni bar imaju metro. Šta vam generalno najviše smeta?

– Znajući gde živim, ništa mi ne smeta. Živim u centru sa ženom i decom i sve mi smeta. Opet, takva je to priča.

Bonus video: Najvažniji Beograđani za Vladimira Arsenijevića

Komentari

Svi komentari (0)