Milica Mihajlović: Jako sam vezana za Beograd, moramo da ga zaštitimo od prostakluka

Milica Mihajlović (Beograd, 1972) je poznata beogradska i srpska glumica. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1995. godine u klasi prof. Predraga Bajčetića. Stalni je član Pozorišta Ateljea 212 od 1998. godine. Ćerka je velikog srpskog književnika Dragoslava Mihailovića. Predstave koje trenutno igra u “njenom” Ateljeu 212 i “omiljenom beogradskom” pozorištu su: “Petrijin venac” (najnagrađivanija predstava u regionu), “Avgust u okrugu Osejdž” (tekst koji je Milica i prevela), “Kafa i cigarete” (po Džarmušu, “izrazito beogradizovana”, primećuje Milica), “Rolerkoster” (komedija o ludilu življenja u svetu političke korektnosti) i “Kao i sve slobodne djevojke” (hrabar pozorišni izazov i iskorak). Glumi i u novoj sezoni serije “Mama i tata se igraju rata”, projekat Gordana Kićića, koja je počela ovog vikenda.-To je moj smisao za humor, a taj humor, to je ključno za Beograd i moje osećanje pripadnosti – kaže Milica u razgovoru za Nova.rs.

Milica obožava Beograd, ali nije neko ko ga doživljava iz snobovske perspektive.- Ja sam od svoje šeste godine bila na Studentskom trgu, pre toga sam bila na Karaburmi, a rođena sam u Rakovici. A onda sam sa 22. godine otišla da živim sama u bakinom stanu na Banjici, jer je baka prešla kod mojih roditelja. Danas živim u Medakoviću 3, tako da sam ceo Beograd pokrila.Odrastanje na Studentskom trgu i život u najstrožem centru grada, kako je to izgledalo?- To su bile najlepše godine, sve mi je bilo “na pešaka”. Išla sam u OŠ “Braća Ribar”, pa posle u Drugu beogradsku gimnaziju, pa onda na FDU. To je bilo drugačije vreme, to je tada bio normalan stambeni kraj. Tu su ljudi živeli. Danas tu “žive” izlozi, prodavačice i prodavci. Vlasnici tih radnji se zadržavaju po par meseci pošto ne mogu da plaćaju te strašne kirije i odlaze. Više nije kraj u kojem se živi, više je kao neki izložbeni prostor, gde se postavke vrlo često menjaju. Ali tamo više ne može ni hitna pomoć da priđe. Nekad je to bio gornji Dorćol, običan kraj... Osim što je, naravno, divno živeti u centru, i tu sam privilegiju imala petnestak godina života. Celo moje detinjstvo i mladost su prošli tako da ja nisam morala ni sa kim ništa da se dogovaram. Gde god da izađem, tu je bilo moje društvo, to je bilo fenomenalno.Kako doživljavaš Beograd danas? Zadovoljna si?- Naravno da nisam zadovoljna. Kako bih bila? Svi hrle u Beograd, svi napuštaju svoje gradove, a o selima da i ne pričam, ona više ni ne postoje. Beograd je prenatrpan, on ne može da izdrži toliki broj stanovnika. On nema tu infrastrukturu, on to ne može da podnese. S druge strane, ja sam veoma protiv tih snobovskih priča o starim beogradskim porodicama, i takvim budalaštinama. Svi smo u drugom ili trećem kolenu došli u Beograd. U Beograd treba ići, ali treba ga uvažavati i poštovati, ići ka boljem. Ali on više nije ništa bolji, nema svoj profil. Kod Joakima Vujića u “Putešestvijima po Serbiji” iz 1828. godine, a to je prekjuče, ne postoji nijedan Srbin u Beogradu. Srbi su van kapija Beograda. Dakle, sve te priče o starim beogradskim porodicama su smešne. Beograd je upravo zato bio fantastičan, što je stalno primao novu krv. Svi koji su došli u prestonicu sa poštovanjem, su uvek unapređivali ovaj grad. A svi koji su došli da ga pokore, osvoje, oni su ga unazađivali. Govorim o našim ljudima, o Beogradu na vodi, o prostaklucima i divljaštvima.

Koliko se Beograđani danas razlikuju po karakteru i stavovima u odnosu na vreme tvoje mladosti? Da li su to isti ljudi?- Budući da sam ćerka svoga oca, imala sam priliku da rastem uz neke čudesne ljude: Miću Popovića, Žiku Pavlovića, Mihiza, Milenka Štrpca, sve te genijalce. I to je bio jedan od tih  trenutaka, kada su se neki zanimljivi i uzbudljivi ljudi slili u Beograd. To su ti ogromni civilizacijski skokovi. Tu je bilo ljudi sa svih strana. Ja sam stvarno imala privilegiju da odrastem u zanimljivom umetničkom okruženju. Ljudi koji žive u Beogradu na vodi nemaju nikakav kontakt sa Beograđanima, niti ih iko doživljava kao Beograđane, baš zbog tog varvarskog pristupa. Oni su došli do para, i krenuli da nam prekrajaju geografiju grada i sudbinu.Ljudi vole da kažu kako su odavde otišli najbolji. Deliš li takav utisak ili su to preterivanja?- Ne delim takav utisak, jer ne mogu baš tako da se po...m po sebi. Mene to dosta vređa. Veliki sam protivnik svih tih snobovskih olakih procena. Naravno da živimo u vremenu velikih seoba, ali tu ima dosta zakonitosti kapitalističkog sveta. To nije samo naša priča, to je priča bivše Jugoslavije i celog Balkana. Moj brat živi u Portugaliji već 30 godina, svi mi imamo emigrantske sudbine. Šira je to priča, i nije samo vezana za nas.Reditelj Srđan Karanovic je spomenuo u svojoj autobiografskoj knjizi da je u vreme kada je studirao u Pragu tamo bilo 36 pozorišta. Da li Beograd ima dovoljno pozorišta danas? - Imamo strahovito malo pozorišta. Beograd danas ima dva miliona stanovnika, mi ne možemo da odgovorimo na kulturne zahteve tolikog broja ljudi. Ljudi imaju nasušnu potrebu za nečim što govori jezikom koji je iznad ovih banalnosti sa kojima živimo svaki dan. Mi već dugo imamo jako malo pozorišta, zato što su izdvajanja za kulturu neopisivo mala. Kultura je nešto što treba polako zatrti, jer tu su neki slobodnomisleći ljudi, koji samo mogu da smetaju u ovakvim društvenim uređenjima. Mi imamo toliko tih privatnih glumačkih akademija, nama izlazi 150 mladih glumaca godišnje. To je kulturni proleterijat, sirotinja...

Mnogi će reći da je “Kad su cvetale tikve”, roman tvog oca, najbolja knjiga o Beogradu. Koja je tebi najbolja?- Poezija Milene Marković je za mene moj svet, samim tim i moj Beograd. Ja sam mnogo igrala u njenim scenarijima i dramama. Mi smo rasli sa istim gelipterima, dripcima, bitangama, šmekerima i “carevima”. To je nešto što je strahovito vezano za rokenrol, a opet autentično u svom izrazu. Ja u njoj prepoznajem moju generaciju, moj pogled na svet… Mi smo vrlo uzbudljiva generacija. Zato što smo i digitalni i analogni, i ratni i poratni… Svašta smo prošli i doživeli.Često se priča da je Beograd tokom 80-ih bio najkreativniji i najživlji. Kako se ti sećaš 80-ih?- Meni je to veoma blisko. Moj brat je 11 godina stariji od mene, I on je imao novotalasni bend… Ja ne vidim nikakvu kulturološku razliku između nas dvoje, bez obzira na razliku u godinama. Mi smo se toliko na njih ugledali. To jeste bila beskrajno uzbudljiva generacija, naročito se to očitavalo kroz rokenrol, kroz koji mi osećamo svet i vreme i dan-danas.Da li si lokal-patriota kad je u pitanju Beograd? - Ja sam izrazito vezana i za Beograd I za Srbiju. Zato imam strašan problem sa tim nasilnicima, džiberima i prostacima koji nam ugrožavaju život i životnu sreću. I baš imam taj izraziti poriv da im se ne damo. Ne smemo da se predamo. Pre svega profesijom sam vezana za svoj jezik i kulturu. Mi i književnici smo vezani jezikom za svoju sredinu. Po hiljadu osnova sam strahovito vezana za svoju kulturu i za svoj grad.Omiljena ulica u Beogradu?- Možda mi je najlepša ulica Majke Jevrosime.

Tu je živeo Živojin Pavlović.- Jeste. Njegova deca i ja smo odrasli zajedno, mi smo porodično vezani.Kako bi volela da izgleda Beograd za desetak godina?- Volela bih da počnemo da dišemo neki normalan vazduh, da se ne oslanjamo samo na košavu da nas spasava. Užasno me to potresa. Užasava me to da se mi gušimo u sopstvenom smogu. Takođe, volela bih da imamo metro, jako bih to želela. Da ne budemo toliko svi vezani za svoje automobile.(Sa glumicom Milicom Mihajlović završavamo sa ovom rubrikom i pričom o Beogradu, o kojem su za Nova.rs tokom nekoliko meseci pričali brojni ljudi iz sveta kulture)Bonus video - Krug "dvojke" vs obod prestonice: Dele li se Beograđani na građane prvog i drugog reda?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=krugdvojkevsobodprestonicedelelisebeograaninagraaneprvogidrugogreda-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4012068"]