11
Radio sam sve što sam želeo. Tim rečima još davno je sumirao svoj život velikan evropske kinematografije Bela Tar koji je preminuo na Badnji dan u 70. godini.
Autor kultnh ostvarenja kakva su „Sotonski tango“ i „Torinski konj“ preminuo je posle duge i teške bolesti u Budimpešti, gradu u koji se kao klinac preselio ali iz koga je više puta za života bežao.
Bela Tar je rođen 21. jula 1955. u Pečuju, a prvi film o romskim radnicima snimio je kad mu je bilo samo šesnaest godina. I već s tim kratkim, amaterskim filmom nagovestio je društvenu angažovanost koja će do kraja biti prisutna u njegovom opusu.
Školovao se u filmskom studiju Béla Balazs u Budimpešti i već za dugometražni debi – „Porodično gnezdo“ dobio je 1979. Gran pri na Filmskom festivalu Manhajm. Bio je autor prvog nezavisnog mađarskog dugometražnog filma – „Prokletstvo“, premijerno prikazanog na Berlinalu 1988. godine.
– Imao sam sreće što sam pronašao način da preživim: snimanje filmova je bilo to – govorio je sineasta kog su zbog dugih, kontemplativnih kadrova nazivali ne samo majstorom režije ili titanom evropske kinematografije već i „mađarskim Tarkovskim“.
Nakon poslednjeg dugometražnog filma „Torinski konj“, iz 2011. godine, koji je osvojio Srebnog medveda na Berlinalu i Fipresci nagradu, najavio je, na iznenađenje mnogih, da više neće snimati. I zaista, od tada je režirao samo dva kratka filma i predavao na fakultetima u Mađarskoj, Nemačkoj i Francuskoj.
Te 2011. bio je gost Novog Sada i festivala Sinema siti. Priređen je omaž Beli Taru, te je publika gledala njegova kultna ostvarenja „Hotel Magnezit“, „Porodično gnezdo“, „Autsajder“, „Magbet“, „Ljudi iz predgrađa“, „Almanah jeseni“, „Proklestvo“, „Putovanje ravnicom“, „Verkmajsterove harmonije“ i „Prolog“. Prikazan je i „Torinski konj“, a organizovan i razgovor s Tarom.
Bela Tar je bio i veliki prijatelj Sarajevo film festivala, kog je podržavao od samog početka. Još 2006. bio mu je posvećen program „Tribute to“, s retrospektivom njegovih filmova. Ovenčan je Počasnim srcem Sarajeva 2013, a godinu dana kasnije bio je predsednik žirija na ovom festivalu.
Pre nekoliko godina, 2019, tačno dve i po decenije od premijere, na 25. Sarajevo film festivalu prikazana je digitalno restaurisana verzija Tarovog sedmosatnog remek-dela „Sotonski tango“ (Satantango) po istoimenom romanu Lasla Krasnahorkaija. I Bela Tar je prisustvovao toj projekciji i podelio iskustva rada na filmu s publikom.
Ali, kruna njegove ljubavi spram Sarajeva bilo je osnivanje Međunarodne filmske škole film.factory 2012. godine. Škola je ubrzo proglašena jednom od najuzbudljivijih na svetu, s nekonvencionalnim i otvorenim modelom studija te renomiranim međunarodnim umetnicima kao predavačima, među kojima su bili Pedro Kosta, Gas Van Sant, Tilda Svinton, Žilijet Binoš… Filmovi studenata film.factoryja prikazivani su i nagrađivani na festivalima u Kanu, Berlinu, Roterdamu i Veneciji.
Poslednjih godina Tar je bio gostujući profesor na više filmskih akademija, od Lila do Budimpešte, a vodio je i radionice i majstorske kurseve za mlade filmadžije diljem sveta.
Pre devet godina u amsterdamskom muzeju Eye Filmmuseum osmislio je izložbu „Till the End of the World“, kao hibrid filma, pozorišne scenografije i instalacije, koju je videlo 40.000 posetilaca, a po narudžbi Bečkog festivala 2019. godine osmislio je projekat „Missing People“, kao spoj performansa, instalacije i pokretne slike, u kom je učestvovalo 250 bečkih beskućnika.
Odlikovan je francuskim Ordenom viteza umetnosti i književnosti, primio je brojna nacionalna i međunarodna priznanja, među kojima je Košutova, počasne doktorate i nagrade za životno delo. Pre dve godine ovenčan je Počasnom nagradom Evropske filmske akademije.
Kada se posle uspeha „Torinskog konja“ povukao, rešivši da više ne snima filmove već podučava mlade ljude, mnoge je takva odluka iznenadila. No, pre nešto više od godinu dana u razgovoru za „Gardijan“ priznao je da mu stvaranje filmova nedostaje:
– Snimanje filmova je kao droga, a ja sam i dalje zavisnik! Ali želim da radim sa mladima jer hoću da ih podstaknem da budu ono što jesu – da budu slobodni, i da budu revolucionarniji nego što sam ja bio. Moj slogan je veoma, veoma jednostavan: nema obrazovanja – samo oslobođenje!
Odluku da se povuče posle „Torinskog konja“ 2011. godine i osnuje školu u Sarajevu ovako je obrazložio:
– Bilo je jednostavno. Imao sam nepogrešiv osećaj. Napravili smo sve što smo želeli. Posao je završen, to više nije moja stvar. Želeo sam da budem producent, da radim na stvaranju nove mađarske kinematografije. Imali smo produkcijsku kući i ne biste verovali kako je izgledao moj sto. Pa na njemu je stajalo minimum 10 različitih projekata! Voleo bih da sam mogao da nastavim da radim sa svim tim ljudima. Ali onda smo dobili ovu vladu, ovo sranje, ovo desničarsko sranje. Vrlo jasni su bili tražeći nam da ispunimo neke nove uslove, očekivanja… Na kraju sam sebi rekao: „Jao!“ Shvatio sam da je bolje da nekom drugom predam sve te ideje, projekte i scenarije i da napustim zemlju jer sam imamo osećaj da je sve beznadežno.
Bio je od mladih dana društveno i politički osvešćen. I to je bilo jasno i kad se pogleda njegov filmski opus.
– Živeo sam 40 godina u lažnom komunizmu ili lažnom socijalizmu, jer oni nisu bili pravi komunisti ili socijalisti. Samo su varali narod i bili su samo feudalno sranje. Sećam se kakva je bila ta cenzura. Ali sada je situacija ista – ovi buržoaski momci dolaze i gledaju vaše filmove samo da bi zaštitili sistem, koji je protiv ljudskih bića. Ne mogu da biram između ova dva sranja – pričao je pre dve godine za portal „Films in Frame„.
Naročito je poslednjih godina bio vrlo kritičan spram situacije u Mađarskoj, ali i širom sveta, te su njegove oštre opaske o Orbanu ili Trampu bile uobičajene.
– Nije ovde samo reč o rastućem fašizmu – reč je o celom populizmu. Znate, to je razlika između Mađarske i nekih drugih zemala. Mađarska je i dalje ponosna na ovo sranje. Bila je to noćna mora i još uvek je noćna mora. Neverovatno, u ovom 21. veku. Videti ljude zavisne od toga je pravi pakao. Zato, srećom, radim u inostranstvu, radim sa mladim ljudima između 20 i 30 godina – kazivao je za „Gardijan„.
U jednom relativno skorašnjem intervjuu naglasio je kako bi mogao da snima filmove u Mađarskoj, ali da od države ne bi dobio ni dinara.
– Srećom, ne želim da snimam nijedan film, a čak i kada bih želeo, mogao bih da snimam film zahvaljujući novcu iz inostranstva. Ali ovo je fikcija, jer više ne snimam filmove.
Upitan vidi li promenu u bliskoj budućnosti u Mađarskoj odgovorio je da se „nikad se ne zna“:
– Jedno je sigurno: to je potpuno podeljena zemlja. Ljudi na selu podržavaju ovog prokletog Orbana. Veliki gradovi su protiv njega. Ali opozicija je podeljena. Nepredvidivo je. Nikad se ne zna kada će narodu biti dosta. I promena se može desiti sutra ili za deset godina.
Govorio je i kako je obožavao film noar, a i da mu je jedan od omiljenih reditelja Alfred Hičkok.
– Ne možete biti dogmatični ili ortodoksni. Morate biti otvoreni! Jednom sam pročitao da je Čehov rekao kako piše samo komedije i da ne razume zašto ljudi izvode njegova dela u pozorištu kao drame. I ja mislim da sam radio komedije. Možete se mnogo smejati.
Jedna od ključnih scena u „Tangu“ jesta ona kad korumpirani policajac konstatuje kako je „život smislen, bogat, lep i prljav“. Reditelj, kako je isticao za „Gardijan“, nije voleo kada bi njegovi filmovi bili okarakterisani kao pesimistični:
– Ako ste zaista pesimistični, popnete se na krov i obesite se, a ne budite se u četiri ujutru i idete na selo da snimate! Pitam bio samo ovo: „Kako ste se osećali kada ste izašli iz bioskopa nakon što ste odgledali moj film? Da li ste se osećali jače ili slabije?“ To je glavno pitanje. Želim da budete jači!
U opusu Tara jedno od centralnih mesta zauzima saradnja sa zemljakom i poslednjim laureatom Nobelove nagrade za književnost. Naravno, u pitanju je Laslo Krasnohorkai. Upravo je Tar adaptirao prva dva Laslova romana i napravio filmove „Sotonski tango“ i „Verkmajsterove harmonije“.
A prvi – „Sotonski tango“ i danas važi za jedan od najboljih kinematografskih naslova devedesetih. Zapravo, ne samo devedesetih jer ga je časopis „Sight & Sound“ Britanskog filmskog instituta 2012. uvrstio među 50 najboljih filmova svih vremena.
Književnik i reditelj dugo su i drugovali. Čak je rokenrol, priznao je jednom Laslo Krasnahorkai, otkrio kasno i to zahvaljujući Beli Taru.
– Bela je živeo u divnom malom stanu usred Budimpešte. Šetao se po jednoj prostoriji čitav dan, ali uvek uz muziku. Dejvid Bouvi, Lu Rid, Niko – sećao se nobelovac, dodajući:
– Cela ta priča počela je 1985. godine, nakon što je objavljen moj prvi roman. Bela, njegova žena Agnes i ja želeli smo da snimimo film o „Satantangu“, ali Bela je bio omražen čovek u mađarskom filmskom svetu. Išao je od jedne do druge filmske kompanije. Konačno nam je neko rekao da je zabranjeno raditi „Satantango“. I rekao sam Beli: „Dobro, idi kući, idem i ja, gotovo je“. I dve nedelje kasnije, Agnes je došla kod mene i molila me da napišem novi scenario, jer bi u suprotnom Bela izvršio samoubistvo… Naravno, to je bila zamka, koja me je naterala da radim sa njim. I s Belom je to bilo više od saradnje. Sve sam mu dao, a on je uzeo to sve…
