Nikolaj Nikitin: Moja misija na Paliću nije samo da predstavim najbolje filmove, već i one koji reaguju na dešavanja u Evropi

Naime, na Paliću je bio umetnički direktor od 2006. do 2017. godine, da bi se praktično vratio na manifestaciju nakon petogodišnje pauze i brojnih selektorskih, kustoskih i predavačkih angažmana širom Evrope.

Razgovor s Nikolajem Nikitinom za Nova.rs vodimo povodom ovogodišnje selekcije Festivala evropskog filma Palić koju će publika moći da pogleda na Letnjoj pozornici Palić od večeras do 22. jula.

Možete li nam reći nešto više o tome šta povezuje ili definiše ovogodišnju selekciju? Pretpostavljam da nije uvek moguće dobiti sve filmove koje ste želeli, ali ipak - koji su bili vaši osnovni kriterijumi?

- Ovogodišnju selekciju, možda čak i više nego prethodnih godina, objedinjuje jasna tema: porodica – njeni različiti oblici, dinamike i konstelacije. Ona takođe istražuje ideje doma, pripadanja i šta zapravo znači biti porodica. To se vrlo jasno vidi već i po samim naslovima.

Imamo film „Nesrećna majka“ iz Nemačke, a istog dana i „Mo Papa“ iz Estonije – jedan o majci, drugi o ocu. Tu je i španski film „Dobra ćerka“, koji će biti drugi film na otvaranju, nakon „Ah ta praznina, ta strašna praznina“, filma o mladom studentu glume koji živi sa bakom i dekom dok pokušava da pronađe svoje mesto u svetu. Naravno, tu je i mađarski film „Kao kod kuće“, koji donosi veoma posebnu porodičnu konstelaciju i jedinstveno političko razumevanje pojma doma.

U mnogim od ovih filmova porodica nije nužno definisana krvnim srodstvom. Sjajni belgijski film „Nino u raju“, na primer, govori o izabranoj porodici prijatelja, a ne biološkoj.

Mislim da ova tema snažno odjekuje jer živimo u duboko nestabilnim i zabrinjavajućim vremenima. Usred geopolitičkih tenzija, ratova i višestrukih kriza, porodica ostaje ono sa čime svi možemo da se poistovetimo – mesto kojem se vraćamo zarad osećaja sigurnosti, pripadanja i stabilnosti, bez obzira na to kakav oblik ta porodica ima.

Dakle, na neki način, to je i reakcija autora - okretanje intimnijim temama kao odgovor na političke oluje koje nas okružuju?

- Upravo tako! Često se vraćate porodici. Kada je svet u previranju, to je pomalo kao kod puževa: kada ih svet napadne, oni se smanje i povuku u svoju kućicu. Mislim da je to vrlo prirodna reakcija na turbulentna vremena u kojima živimo.

Kada sam primetio taj obrazac u prvim filmovima koje sam odabrao, pomislio sam: „U redu, ovo je veoma zanimljiva nit koja se provlači kroz program“. Moja misija na Paliću nije samo da predstavim najbolje filmove iz ove i prethodne godine, već i filmove koji reaguju na ono što se dešava u Evropi.

Na taj način, naša divna publika na Paliću neće videti samo izvanredne filmove, već će steći i osećaj gde se Evropa trenutno nalazi. Istovremeno, tu je i nada. Pronalaženje porodice - bilo biološke ili one koju stvaramo sa najbližim prijateljima i saradnicima - predstavlja duboko pozitivan odgovor. To je nada koju sam želeo da pokažem.

Dugi niz godina na Paliću govorite i o tome da želite da oraspoložite publiku. Uvek postoji neka komedija ili „vedriji“ film. Kada govorimo o ovogodišnjem festivalu, da li ste razmišljali o toj vrsti balansa između tzv. „srećnih“ i „tužnih“ filmova?

- Moram da kažem da je taj osećaj iz godine u godinu sve snažniji. Mislim da i filmska industrija na to odgovara.

Ako se osvrnemo na periode nakon Prvog i Drugog svetskog rata, naročito na dvadesete i pedesete godine, dva žanra su dominirala bioskopima, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama: komedije i mjuzikli.

Nakon užasa rata, ljudi su želeli da odu u bioskop i da se zabave. Ako ste izgubili bližnje, ili možda čak i dom, želite dva sata u kojima možete jednostavno da sanjate.

Zato su komedije i mjuzikli postali toliko važni. Veoma mi je drago što, na primer, „Nesrećna majka“ upravo to i nudi. To je komedija koja donosi i smeh i olakšanje. Naš film otvaranja, „Ah ta praznina, ta strašna praznina“, takođe je, po mom mišljenju, prava komedija. Veoma je duhovit, zasnovan na autobiografskom bestseler romanu i odlično funkcioniše na ekranu. I mađarski film „Kao kod kuće“ u svoju priču unosi sjajan osećaj crnog humora.

Tokom prethodnih godina mnogo smo govorili o pandemiji kovida i oporavku bioskopa i festivala. Ali sada je to verovatno iza nas. Koji su danas glavni izazovi evropske kinematografije, ali i pozitivni trendovi? Da li uočavate neke tendencije ili polemike koje se vode u festivalskom svetu?

- Najpre, osvrnimo se na izazove. Jedna od najvećih pretnji evropskoj kinematografiji danas jeste finansiranje. Mnoge zemlje smanjuju budžete za kulturu, i to snažno osećam u Nemačkoj, gde živim. Još više to primećujem u baltičkim državama, gde se, iz razumljivih razloga, veliki deo javnih sredstava preusmerava na odbranu zbog rastuće zabrinutosti za bezbednost.

Film je jedna od najlepših umetnosti, ali je i najskuplja. Osim ako se ne rade vrlo niskobudžetni filmovi - kao što su naši mađarski prijatelji često činili tokom proteklih decenija - za snimanje filma potrebna su značajna finansijska sredstva. Za razliku od američkog modela, evropska filmska industrija se tradicionalno oslanja, i dalje se u najvećoj meri oslanja, na javno finansiranje. Autori konkurišu za podršku Evropske unije, Saveta Evrope, nacionalnih filmskih fondova, a u slučaju koprodukcija i kod više nacionalnih fondova. Dakle, proces podrazumeva mnogo administracije i stalnu borbu da se vlade i javne institucije ubede da ulažu u film.

Drugi veliki izazov jeste strah da će se publika sve više okretati striming platformama kao što su Netflix, Amazon i Disney+. Takođe, svedoci smo velikih promena unutar same industrije. Netflix pokušava da preuzme holivudski studio Warner Brothers, a sada je na redu i Paramount. Ovakvi procesi otvaraju važna pitanja o budućoj strukturi filmske industrije.

Ipak, postoje i veoma ohrabrujuće vesti. Posećenost filmskih festivala i bioskopa je na starom nivou dok je u mnogim slučajevima i premašila nivoe pre pandemije. Publika se vratila. Ljudi ponovo odlaze u bioskope i na festivale. Strah nakon kovida da smo trajno izgubili bioskopsku publiku jednostavno se nije obistinio.

Ono što me posebno raduje jeste da se i mladi vraćaju bioskopima. Brojevi to jasno pokazuju, a zanimljivo je da gledaju i klasike i retrospektive.

Sve u svemu, veoma sam optimističan u pogledu budućnosti. Film ostaje izuzetno snažan način da se ljudi okupe. Radujem se što ću provesti pet dana na Paliću i doživeti šta znači predstaviti evropske filmove srpskoj publici i podeliti to iskustvo zajedno.

Za mene je to prava snaga filma: kolektivno gledanje. Ne sedenje kod kuće bez društva uz Netflix, već deljenje iskustva sa hiljadu ljudi pod zvezdama na Letnjoj pozornici. To je nešto zaista posebno i to ostaje najveća snaga bioskopa.

Čemu se još radujete kada pomislite na Palić?

- Ono što Palić čini posebnim jeste njegova topla i intimna atmosfera. To je nešto što mnogi afirmisani reditelji, glumci i festivalski gosti zaista cene. Palić nije veliki industrijski market niti festival koji vas preplavi. Naprotiv, deluje lično i gostoljubivo. Gosti imaju priliku da se upoznaju, da sretnu srpske autore i da se povežu sa lokalnom publikom.

Verujem da takva opuštena i prijateljska atmosfera omogućava stvaranje mnogo dubljih veza. Kao rezultat toga, šanse za buduće saradnje - bilo da je reč o koprodukcijama ili drugim kreativnim projektima - mnogo su veće nego na velikim festivalima sa formalnim koprodukcionim marketima, gde su sastanci često unapred zakazani i deluju pomalo nametnuto.

Zato sam uveren da festival poput Palića može biti polazna tačka za mnoge značajne saradnje i dugotrajna kreativna partnerstva, čemu smo svedočili i ranije.