Preminuo pisac Ivan Ivanović

Vest o smrti književnika saopštili su na društvenim mrežama njegovi poznanici Saša Stanković i Bratislav Todorović.

Ivan Ivanović rođen je 1936. godine u Nišu, ali je poreklom iz Toplice. Detinjstvo je proveo u Žitnom Potoku, gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Prokuplju. Diplomirao je svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a jedno vreme radio je kao profesor književnosti u gimnazijama u Aleksandrovcu i Kuršumliji.

Iza sebe je ostavio romane "Arizani", "Vojvoda od Leskovca", "Niški gambit", "Crni dani Rake Drainca"... Takođe, i drame, novele, političke i polemičke spise. A zbog romana "Crveni kralj" je 1972. godine nagrabusio. Knjiga je zabranjena, protiv pisca je pokrenut sudski proces i osuđen je na dve godine zatvora da bi tu presudu Vrhovni sud preinačio i oslobodio ga. No, ostao je bez posla i važio je za jednog od najvećih disidenata jugoslovenske književnosti.

O tome je Ivanović pre nekoliko godina govorio i u ispovesti za Nova.rs, konstatovavši da je pravda spora, ali dostižna.

- Meni je dosta progona, suđenja, ja sam pola veka proveo po sudovima zbog "Crvenog kralja", za rehabilitaciju nisu hteli da plate, pa sam i za to morao da tužim. Više od 40 godina se mlatim po sudovima - pričao je Ivan Ivanović za Nova.rs.

U romanu je pisao o sudbini fudbalera Zorana Jovanovića Zoke Kinga. Taj momak iz provincije postiže veliku slavu u jugoslovenskom fudbalu pedesetih i šezdesetih godina 20. veka i stiže čak do Sjedinjenih Američkih Država. A to što je fudbal u knjizi bio metafora za šira društvena dešavanja nije se, malo je reći, dopalo vrhuški.

- Nisam pisao knjigu da bude zabranjena, da se razumemo. Jednostavno, pisao sam roman, što rade i drugi. Mnogo je okolnosti trebalo da se sklopi - prvo, ta je knjiga pisana iz ugla 1968. godine. Ja sam već tada bio profesor, ali sam bio svim srcem uz studente, kao profesor u Kuršumliji u Toplici. Jeste to kritika sistema, ali iz ugla studentske borbe. Nije mi padalo na pamet da pišem knjigu o fudbalu, niti sam bio u fudbalu - niti sam ga igrao, niti znam taj svet, a svi su podaci bili iz štampe. Izmišljen je junak, knjiga je štampana u vreme liberalizma, a ne bi bila zabranjena da komunisti nisu apsolutnu promenili smer. To je 1972. godina, čuveno Titovo pismo, vraćanje na rani komunizam, dogmatizam. Kada nekog kritikujete, onda steknete velike neprijatelje, i to je najnormalnije. Ja sam ih imao bar tri. Prvo, fudbalski klubovi. Njima nije pravo, došli su na udar. Tada su sve radnje bile zakamuflirane i sve se radilo u ime samoupravljanja. Sve se radilo u ime socijalizma. Ovo što se sada dešava, tada je posejano seme - istakao je Ivanović.

Pogrešno je tad bio shvaćen i naslov dela, dodao je.

- Simbol studentske revolucije je borba protiv crvene buržoazije. Znači, komunisti su izneverili sami sebe i to je istina. To se istorijski pokazalo. Sve za šta su se borili, bacili su pod noge. Ako postoji crvena buržoazija, ona mora da ima svog kralja. Više puta sam to ponovio, i opet ću - nisam mislio na Tita. Mislio sam na taj sloj društva, fudbalere. To mi je bilo najzgodnije, jer sam fudbal gledao kao student. Druga je varijanta bila estrada, ali sam to mnogo manje poznavao. Ali to su dve grupacije koje su se bie potpuno otele, kao sada ovi kriminalci, koji imaju podršku države. Takođe su i ovi imali podršku države. Velike zvezde su pevale Titu, drugi zabavljali... Dakle, fudbalska mafija, toplička mafija, i treći su bili loši pisci. Moj uspeh je njima strašno zasmetao. A posledice su bile ogromne - zaključio je Ivan Ivanović.