Preminuo pisac Ivan Ivanović

Vest o smrti književnika saopštili su na društvenim mrežama njegovi poznanici Saša Stanković i Bratislav Todorović.

Ivan Ivanović rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu, ali je poreklom iz Toplice. Detinjstvo je proveo u Žitnom Potoku, gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Prokuplju. Diplomirao je svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a jedno vreme radio je kao profesor književnosti u gimnazijama u Aleksandrovcu i Kuršumliji.

Iza sebe je ostavio romane "Arizani", "Vojvoda od Leskovca", "Niški gambit"... A pesnik i pripovedač Rade Drainac bio je jedna od najvažnijih ličnosti Ivanovićevog književnog i esejističkog rada. Prva istraživanja Drainčevog dela započeo je šezdesetih godina, dok je roman "Crni dani Rake Drainca" objavio 1997. godine.

Ivanović je u svojim delima obrađivao i istorijske teme svog, topličkog kraja, a naročito Toplički ustanak iz 1917. godine. Potpisao je "Narodnu bunu", trodelni roman koji čine "Četnici", "Toplička država" i "Partizani".

Mnogo je radio i na afirmaciji književnosti juga Srbije, i uređivao periodiku u časopisima "Srpski jug" i "Topličke sveske". Ivanović je pisao i drame, novele, političke i polemičke spise.

Zabrana zbog vređanja javnog morala

A zbog romana "Crveni kralj" je 1972. godine nagrabusio. Život mu je, kako se prisećao u nekim intervjuima, bio obeležen time da mu je otac bio četnički komandant.

- I ko god je hteo nešto da se istakne ili da mi napakosti, prvo je to potezao. Vukao sam taj teret čitavog života. Možete samo da zamislite kako to izgleda... Provincijski profesor je napisao knjigu, video u novinama da u Beogradu postoji neki Slobodan Mašić, privatni izdavač, i poslao mu rukopis. Nije prošlo dan-dva, kad stiže telegram: “Kad ćete da dođete u Beograd?” Bio zimski raspust, odem u Beograd, nađem ga, predstavim se, čovek me izgrli. Ja ustuknem, a on kaže: “Vi ste veliki pisac”. Mislim se, šta lupa ovaj. Tamo u Kuršumliji i Nišu mi ne daju da dišem, ovaj me dočekuje kao velikog pisca. Za dva meseca sam zaista bio veliki pisac. Nije bilo dana da se o meni ne piše nešto. Još dva meseca je trebalo da završim karijeru. Posle dva meseca sam postao progonjen pisac - sećao se.

Knjiga "Crveni kralj" je zabranjena s obrazloženjem da vređa javni moral, protiv pisca je pokrenut sudski proces i osuđen je na dve godine zatvora da bi tu presudu Vrhovni sud preinačio i oslobodio ga. No, ostao je bez posla i važio je za jednog od najvećih disidenata jugoslovenske književnosti.

O tome je Ivanović pre nekoliko godina govorio i u ispovesti za Nova.rs, konstatovavši da je pravda spora, ali dostižna.

- Meni je dosta progona, suđenja, ja sam pola veka proveo po sudovima zbog "Crvenog kralja", za rehabilitaciju nisu hteli da plate, pa sam i za to morao da tužim. Više od 40 godina se mlatim po sudovima - pričao je Ivan Ivanović za Nova.rs.

U romanu je pisao o sudbini fudbalera Zorana Jugovića - Zoke Kinga. Taj momak iz provincije postiže veliku slavu u jugoslovenskom fudbalu pedesetih i šezdesetih godina 20. veka i stiže čak do Sjedinjenih Američkih Država. A to što je fudbal u knjizi bio metafora za šira društvena dešavanja nije se, malo je reći, dopalo vrhuški. Iskoristio je, kako je decenijama kasnije svedočio, događanja u fudbalu da pokaže da se titoizam raspada:

Pisac s mnogo neprijatelja

- Nisam pisao knjigu da bude zabranjena, da se razumemo. Jednostavno, pisao sam roman, što rade i drugi. Mnogo je okolnosti trebalo da se sklopi - prvo, ta je knjiga pisana iz ugla 1968. godine. Ja sam već tada bio profesor, ali sam bio svim srcem uz studente, kao profesor u Kuršumliji u Toplici. Jeste to kritika sistema, ali iz ugla studentske borbe. Nije mi padalo na pamet da pišem knjigu o fudbalu, niti sam bio u fudbalu - niti sam ga igrao, niti znam taj svet, a svi su podaci bili iz štampe. Izmišljen je junak, knjiga je štampana u vreme liberalizma, a ne bi bila zabranjena da komunisti nisu apsolutno promenili smer. To je 1972. godina, čuveno Titovo pismo, vraćanje na rani komunizam, dogmatizam. Kada nekog kritikujete, onda steknete velike neprijatelje, i to je najnormalnije. Ja sam ih imao bar tri. Prvo, fudbalski klubovi. Njima nije pravo, došli su na udar. Tada su sve radnje bile zakamuflirane i sve se radilo u ime samoupravljanja. Sve se radilo u ime socijalizma. Ovo što se sada dešava, tada je posejano seme - istakao je Ivanović.

Pogrešno je tad bio shvaćen i naslov dela, dodao je.

- Simbol studentske revolucije je borba protiv crvene buržoazije. Znači, komunisti su izneverili sami sebe i to je istina. To se istorijski pokazalo. Sve za šta su se borili, bacili su pod noge. Ako postoji crvena buržoazija, ona mora da ima svog kralja. Više puta sam to ponovio, i opet ću - nisam mislio na Tita. Mislio sam na taj sloj društva, fudbalere. To mi je bilo najzgodnije, jer sam fudbal gledao kao student. Druga je varijanta bila estrada, ali sam to mnogo manje poznavao. Ali to su dve grupacije koje su se bie potpuno otele, kao sada ovi kriminalci, koji imaju podršku države. Takođe su i ovi imali podršku države. Velike zvezde su pevale Titu, drugi zabavljali... Dakle, moji neprijatelji bili su fudbalska mafija, toplička mafija, i treći su bili loši i partizanski pisci. Moj uspeh je njima strašno zasmetao. A posledice su bile ogromne. Knjiga je izašla iz štampe poslednjeg dana avgusta, a zabranjena je poslednjeg dana oktobra. Za to vreme se prodalo 777 primeraka, znam iz zapisnika Udbe. Bio je to kraj - zaključio je Ivan Ivanović.

Od DS-a do SPO-a

S uvođenjem višestranačja, postaje član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u protestima protiv vlasti Slobodana Miloševića tokom devedesetih godina. Međutim, dan nakon 5. oktobra 2000. godine iščlanio se iz Demokratske stranke. Bio je i član Srpskog pokreta obnove, a jedno vreme, od 2004. do 2006. godine bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture.

Međutim, u jednom davnašnjem intervjuu za "Blic" kazao je kako je uvek bio neprijatelj države:

- Ceo život sam neprijatelj države, nepotreban i suvišan pisac. Verovatno i jeste posao pisca da bude kontraš. Nema nijednog velikog pisca koji nije bio protiv režima i vlasti i nema te vlasti koja je toliko dobra da ne može da se kritikuje. Nijedna vlast mene nije prihvatila...

Ivanović je svoj legat još 2019. darivao Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat". Legat književnika broji 821 monografsku publikaciju, od čega je dve trećine potpisano s posvetom autora, 165 primeraka periodike i 121 predmet za posebne fondove. Obuhvata i Ivanovićevu arhivu, rukopise, isečke iz novina i mnogobrojna dokumenta koja se odnose na progon i sudske procese koji su se u više navrata vodili protiv pisca. Tu je i originalno sudsko rešenje o zabrani knjige "Crveni kralj" te odluke o izbacivanju sa posla nakon objavljivanja knjige. S obzirom da su, posle njene zabrane, piščeve kolege različito reagovale, deo legata čini i pismo podrške Ivanoviću iz pera Borislava Pekića u kom književnik izražava protivljenje cenzuri i gušenju sloboda pisca. Ivanović je darivao i antiratnu knjigu "Ukleti Srbijanac" koja nije bila po volji vlasti u Srbiji s početka devedesetih...