11
Dve pune kutije knjiga iz "kućne biblioteke" gospođe Miočinović, koje je odvojila za mene, čekale su me izvesno vreme. I tada sam je poslednji put video...
Piše: Nemanja Đorđević- Mate, slikar
Ako ste se za života borili protiv lenjosti inteligencije, ne suprostavljajući je lenjosti srca; ako ste, neumorni od borbe i ljubavi, postali čovek naše epohe koji je dao jedan od najboljih odgovora na pitanje (Niče) – Šta je plemenitost – onda ste Mirjana Miočinović.
Čovek je, kažu, više čovek po stvarima koje prećutkuje, nego po onima koje kaže. Zapravo ja doista verujem da, pored toga što je vreme samo po sebi „ruševina-prećutkivanja“, ono nas ispunjava očiglednim stvarima koje su zapravo i rečene – prećutkivanjem.
„U svom porazu“, piše Kjerkegor, „vernik nalazi trijumf“. Nekada sam verovao da se o smrti ćuti! Ili pažljivo priča… Kao i sada.
Zapravo smrt nas svodi na san srca koje staje, brižnost u sećanju i životna odricanja (smrtonosna dodavanja).
Dve pune kutije knjiga iz „kućne biblioteke“ gospođe Miočinović, koje je odvojila za mene, čekale su me izvesno vreme. I tada sam je poslednji put video. Smrtnost i besmrtnost patnje, pri odlasku nama dragih ljudi, su izvesne. No u ovom smislu, kao i slučaju, u hroniku smrti kao konačne pobede – upisan je jedan mali poraz.
Gospođa Miočinović ne samo da je dostojna sećanja za vreme naših života, već u godinama koje su pred nama u odsustvu „tih i takvih“ ljudi; u epohi bez dubina, bićemo okrenuti prema nemom nebu u pokušaju da takve ljude ponovo sačinimo. Štaviše siguran sam da se nećemo odreći da, s najvećim pijetetom (kako je bilo i za života zapravo), spominjemo njeno ime, bez utvare tuge već u jednom svetlu natprirodnih uteha i sjaja!
PostrScriptum: „Poslednji pozdrav za jednog od članova kluba koje je imenovao Bodler“ (po vama – Aristokracija: Srca i Duše).
Bonus video: Priča o Nobelovoj nagradi
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare