Nebojša Romčević: Slika iz „Krušika“ je kao freska iz pakla

Kultura 18. apr. 202020:39 > 21:06
Podeli:
Nebojša Romčević Foto:Vesna Lalić

Fizička izolacija ne mora da znači mentalnu kapitulaciju, kaže Nebojša Romčević, scenarista, dramaturg i teatrolog, u razgovoru za Nova.rs.

Nebojša Romčević, kao i većina sugrađana, ovo vreme provodi u kući. Igranje predstava po njegovim komadima i snimanje TV serija po njegovim scenarijima odloženo je zbog pandemije. On, međutim, kaže da radi koliko je radio i pre uvođenja vanrednog stanja. Aktivan je i na društvenim mrežama. Čujemo se malo pre nego što će se na internetu „sresti“ sa svojim studentima. A njegovi bivši i sadašnji studenti sa Fakulteta dramskih umetnosti kažu da njihov profesor nema problema sa tim da piše i scenarija za popularne serije („Ljubav, navika, panika“) i filmove („Stado“), i pozorišne komade za Sterijine nagrade („Karolina Nojber“, na primer), i teatrološke studije. I da nema problem sa tim da otvoreno i jasno kaže ono što misli.

Foto:Vesna Lalić

Predstava „Vlast i njena opozicija“ po vašem tekstu odabrana je za 56. Festival profesionalnih pozorišta „Joakim Vujić“. Deluje li vam da je sad „nikad bolje“ vreme za nju?

Obično se predstave koje se bave nečim što liči na dnevno-politički komentar svrstavaju u „niži oblik postojanja“. Međutim, ako je određeni modus operandi u politici nepromnjena konstanta od samog osnivanja Kneževine Srbije pa do danas, ne možemo govoriti o dnevno-političkim okolnostima, već o konstanti koja je dobila razmere sudbine, da ne kažem prokletstva. Srbija je čitavu svoju istoriju u preddemokratskoj tranziciji, potpuno nesposobna da artikuliše svoju volju izvan bolesne glave svoga lidera, da prihvati političku dijalektiku kao normalnu i poželjnu. Tako posmatrano, što je vreme „nikad bolje“ za ovu temu, znači da je „nikad gore“ za društvo. A mislim da nije bilo „nikad bolje“ za ovu temu.

A šta bi Karolina Nojber danas rekla na sve ovo što nam se dešava?

Idealizam i slepilo za kvarljivost ljudske vrste, nepoderiva vera da je čovek dobar, i, u najgorem slučaju, u ozbiljnoj zabludi kada čini zlo je naivnost koja nam je preko potrebna. Izgaženi smo muljatorima, oportunitima, polu-inteligentima, zagađeni njihovom kosmičkom banalnošću da je život samo moć, ždrati, lokati i izlagati javno trofeje svoga nemorala, da su osobe kao Karolina Nojber neophodne za opstanak, i to danas više nego ikada. Uvek se setim one fantastične fotografije Đorđa Đokovića sa posete Vučića i „saradnika“ Krušiku. To nije fotografija, to je freska koja bi mogla da stoji u Sikstinskoj kapeli na zidu sa ostalim prizorima iz pakla.

Fotografija iz „Krušika“ Foto: Đorđe Đoković/Kolubarske.rs

Uspevate li da se priviknete na izolaciju? Šta vam najviše nedostaje?

„Mogao bih biti zatvoren u orahovoj ljusci, a verovati da sam vladar svetova“, kaže Hamlet. Fizička izolacija ne mora da znači mentalnu kapitulaciju. Uobičajeni život pisca se ne razlikuje mnogo od ovog stanja. I dalje sam u radnoj sobi, radim koliko sam radio i ništa se drastično nije promenilo. Pisci se uvek fizički spremaju da dopadnu zatvora u Srbiji. Nedostaje mi tenis, ali, na sreću, već nekoliko meseci imam povredu ramena, pa mi izolacije ne dozvoljava da pogoršam povredu.

Sa jedne strane pozorišta su zatvorena, sa druge strane gledamo predstave na društvenim mrežama. Čini li vam se da postoji i treća strana, da je scenska rampa ukinuta i da se pozorište na neki način preselilo i u javni diskurs?

Javni diskurs – privatni cirkus. Nema se tu šta novo reći. Jedan te isti čovek, jedna te ista vulgarnost, jedna te ista patetična mimika, jedno te isto PR muntanje.

Kako vama, kao dramskom piscu i teatrologu, izgleda to kad predsednik jedne večeri apeluje na građane da ne izlaze, sa sve slikama tragičnih scenarija, i najavljuje moguće uvođenje neprekidnog policijskog časa, a par dana kasnije sam ode u Novi Pazar da lično uruči respiratore?

Čovek je oksimoron na dve noge, hodajući paradoks koji sam sebi skače u usta, sam sebi postavlja pitanja i uvredi se na njih, sebi izmisli neprijatelja i onda ga munjevito ustreli. Bukvalno je shvatio Protagorinu misao: čovek je merilo svih stvari, a onda je, sudeći po svom okruženju, zaključio da je jedini čovek, pa time i merilo svih stvari.

Letos ste u jednom intervjuu rekli da nam „istorija pokazuje da se stvari kod nas rešavaju prvo gušenjem sloboda, gušenjem pojedinaca, a potom opštom eksplozijom i kataklizmom“. Da li vam se čini da nekako to sada kod nas ide ruku podruku?

Trpljenje je verovatno disciplina u kojoj je ovaj narod svetski prvak. I pre ovog virusa je bilo dovoljno razloga ozbiljne promene. Sada ih ima hiljadu puta više. Možda je potrebno da ih bude milion puta više. Niko ne zna šta se sada kuva u srcima u izolaciji, osim, izgleda onih koji istražuju javno mnenje za potrebe vlasti. Otud i ova izborna kampanja, za koju sam uveren da je poslednji ekser u političkoj karijeri ove osobe.

Humor je, kažete, najplemenitiji oblik delovanja čoveka. Da li je sada vrag odneo šalu?

Smeh je dar bogova, i vrag tu nema šanse. Ne postoji situacija u kojoj se to može desiti. Štaviše, viber mi je zatrpan beskrajno duhovitim gifovima, šalama, montažama i slično. Kad više ne možeš da plačeš, vreme je da počneš da se smeješ.

Foto:Vesna Lalić

Pisali ste scenario za TV-seriju „Hotel Balkan“ po priči Nikole Pejakovića. Trebalo je da počne da se emituje ovog proleća. Šta se dešava sa serijom?

To je otišlo jako daleko od Koljine priče. Snimljeno je nekih tridesetak epizoda, a meni ostaje još petnaestak epizoda da stignem do magične brojke od 60. Divni su je ljudi radili, nadam se da će steći uslovi da se to privede kraju. Međutim, budućnost je pod velom tajne, obučena u neizvesnost i pod maskom.

Ako su „serije romani 21. veka“, šta bismo od brojnih serija mogli da gledamo kao savremene klasike?

To je tako bogat izbor, da možete da birate seriju za svako raspoloženje. „Utopija“ i „Godine i godine“ za teorije zavere, skandinavski noar za razmišljanje o mrakovima ispod mirne površine fjordova, „Bojack Horseman“ za novu osećajnost, „Good Fight“ za intelektualni aktivizam.

Koji medij vi birate tokom izolacije: televiziju, internet ili knjigu?

Najviše čitam, ali sa ekrana. Odvikao sam se od knjige, a i slova su sve sitnija. Od televizije gledam kairon na N1 i opuštam se uz „How It’s Made“ koji divno priča niočemu. Kanale na maternjem jeziku se ne usuđujem da otvaram, a sada pogotovo.

Nedavno ste na društvenim mrežama predložili da se napravi takmičenje za najbolju teoriju zavere. Koja je vaš favorit?

Što je babi milo… preraspodela svetskog bogatstva, transformacija nefukcionalnih pseudodemokratiju u neke nove sisteme, stvaranje četvrte klase intelektualaca, a sve to kao posledica zgađenosti naših vanzemaljskih predaka nad svojim obolelim potomstvom.

Posvetili ste se balkanskim mitovima radeći „Jagnje božije“ za HBO. Koji Vam od tih mitova deluju najžilavije i za koje biste voleli da smo ih odavno ostavili za nama?

To sa mitovima je zapravo jedan nesrećno shvaćeni PR. Ta serija se dešava na celom Balkanu, a tema je unutrašnje i spoljašnje putovanje jednog banalnog junaka, savremenog tupavog Odiseja, koji uspeva da odvoji bitno od nebitnog. Odvajanje bitnog od nebitnog je suština sve mudrosti ovoga sveta. Do pedesete skupljate, od pedesete bacate, dok ne ostane ono najvažnije. Tako i moj junak.

Kažete i da smo gladni slobode. Ko su osvajači slobode danas i šta vi preporučujete kao oruđe za njeno osvajanje?

Sloboda je verovatno najčešće izgovarani, a najmanje usaglašen termin. Sloboda je individualno, a ne masovno stanje i za mene je to pre svega sloboda od straha. Ona je pre svega lično putovanje koja oslobađa od stvari koje nam zamenjuju smisao života. Robujući tim iluzijama, postajemo robovi banaka, korporacija i iznad svega državnog sistema koji je predimenzionirana groteskna i izlišna karakondžula za plašenje male dece. Kada osvojite unutrašnju slobodu od straha i viška, postaće vam jasno šta je i spoljašnja sloboda. Za mene su pravda i pravednost ono što čini spoljašnju slobodu.

Foto:Vesna Lalić

Zatvorena pozorišta znače i neigranje predstava, a umetnici su dovedeni na ivicu egzistencije. Šta biste rekli, koliko će biti potrebno da nam se pozorišta (i druge grane umetnosti) oporave?

Na stranu ekonomski aspekt (mada je i on jednako važan), verujem da će biti potrebno vreme da shvatimo šta se ovo desilo, kakvi smo izašli iz svega ovoga, šta smo naučili i koji su to novi sadržaji. Pozorištu je i bez korone, na globalnom nivou, potreban oporavak, jer je forma potpuno progutala ideju. Pandemije i katastrofe i postoje da bi se podvukle crte. Ako se ne podvuče crta, čekamo novu katastrofu.

A kako vidite Srbiju nakon pandemije?

Kao vreme kada će se ispostaviti svi računi i platiti svi dugovi.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar