Ne zanima me centar sveta, već periferija: Izložba Sibile Bergeman u Cvijeti

Retrospektiva jedne od najznačajnijih nemačkih fotografkinja prošlog veka trajaće do 2. juna, a otvaranje izložbe uveličaće Frida fon Vild, kustoskinja i ćerka Sibil Bergeman, saopštili su organizatori iz Goethe-Instituta Srbija i ULUS-a.Delo Sibile Bergeman je izuzetno raznovrsno - pored reportaža, pejzaža i gradskih prizora, intenzivno se bavi i fotografskim portretima, ali je postala poznata pre svega kao modna fotografkinja. Od 1970. je fotografisala za "Sibile - časopis za modu i kulturu" koji je osnovan 1956. godine u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Kuriozitet je da je retko fotografisala u studiju - modele je uglavnom smeštala na javna mesta, ulice ili ispred industrijskih građevina i prikazivala ih kao samouverene, pametne žene, ne sledeći državni diktat dočaravanja socijalističkog društva u NDR.

Nakon ujedinjenja Nemačke, Sibil Bergeman nije promenila svoj način rada, a fotografisala je za časopise "Geo", nedeljnike "Di Cajt", "Špigel", "Štern" i "Njujork tajms magazin".- Mene zanima periferija sveta, a ne centar. Meni je bitno ono što je nezamenljivo. Kada nešto nije u redu sa licima ili pejzažima - govorila je Sibil Bergeman."Na slikama iz afričkih zemalja - modne fotografije i fotografije situacija - prepoznaje se sva raskoš njenih umetničkih mogućnosti. One prikazuju lepotu bez egzotizma, život kao pobedu nad zatečenim okolnostima, nad svakodnevicom podvojenom između tradicionalne kulture i prodiranja globalizovanih oblika življenja. To su motivi kakvi se često viđaju, ali su bili nepoznati u ovom vidu: fotografija uosećavanja u nešto strano koje se doima kao posve blisko", zabeležio je Matijas Flige o opusu fotografkinje, dodajući:

"Sećanje koje bledi je naslov jedne od serije polaroida u kojima se Sibil Bergeman otisnula na neko drugo putovanje, do nekog jedva udaljenog mesta, ali mentalno i te kako dalekog. Čini se kao da fotografkinja želi da na površinu izbaci nešto što je prisutno odsutno. Škrte beleške iz blizine, iz traganja za tragovima, ishodi jednog putovanja u snove. To je očekivana dopuna i ujedno poslednje podsećanje na njene fotografije Berlina tokom dve decenije u kojima je razvijala onaj grafički orijentisani lirizam koji njene slike čini prepoznatljivim - bez obzira što se subjektivna istina već odavno više ne vidi kao crno-bela, kao onomad u zemlji jeftinog baritnog papira".Bonus video: Glas, dirka, bas

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabasthegoodlife-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3405516"]