"Nacionalizmi uvek predstavljaju prepreku": Reditelj Igor Mirković, jedan od pokretača Motovun festivala govori za Nova.rs

Piše: Dejan Šapić

Šira javnost Mirkovića pamti po verovatno najgledanijoj hrvatskoj seriji u ovom veku „Crno bijeli svijet“. Oni koji pažljivije prate film pamte ga po ostvarenjima: “Novo, novo vrijeme” (2001) dokumentarac u korežiji sa Rajkom Grlićem koji kroz živote devet političara prati promene nakon smrti predsednika Tuđmana. Zatim, “Sretno dijete” (2003) muzički dokumentarni o Novom talasu osamdestih. “Zagrebačke priče” (2009) omnibus od devet kratkometražnih filmova o svakodnevnici stanovnika Zagreba gde je Mirkovićeva priča 'Inkasator'. „Novo, novo vrijeme - Deset godina poslije“ (2010) dokumentarni o deset godina posle istoimenog filma u korežiji ponovo sa Rajkom Grlićem. I najnoviji igrani na LIFFe prikazan izvan konkurencije “Slatka Simona” (2024) o seksualniim radnicima koji zavode mušterije preko interneta.

Šta je bio razlog da posle 25 godina napustite Motovun i pređete u Gorski kotar? Da li je promenjeno nešto u festivalskom konceptu?

- Sve se u tih dvadeset i pet godina promenilo. Počeli smo u Motovunu kada je to bio mirni uspavani gradić koji je u pet dana festivala pripadao nama, pretvorili smo ga u festivalsku pozornicu. U zadnjih deset godina tamo dolazi sve više i više turista, da bi na kraju sve bilo podređeno njima, i za naš festival više nije bilo mesta, ni fizički ni mentalno. Tako smo dobili apsurdnu situaciju – mi smo sasvim sigurno pomogli da se Motovun turistički razvije, a na kraju nas je to istisnulo i nateralo da napravimo plan B. Odlučili smo da nađemo drugo jednako atraktivno, ali potpuno različito mesto. Pronašli smo ga u šumama Gorskog kotara, koji sada izgleda poput Motovuna u vreme naših početaka – nestvarna lepota, ali bez gužve i previsokih cena. Kako je naša ideja oduvek bila da svojom lokacijom stvorimo ugodno mesto za ljude koji vole filmove, da ih pozovemo u neki lepši, opušteni svet – Gorski kotar u potpunosti ispunjava tu ideju. Programski koncept je isti, i dalje smo posvećeni filmovima iz Evrope i sveta koji su obeležili sezonu, trudeći se da naš program bude bogat različitostima, što više zemalja, stilova, rodova, estetika. U takvom konceptu, lokacija je samo razlog više koji privlači ljude da dođu na filmove koje bi bez toga možda propustili. A Gorski kotar je zaista prekrasan, uglavnom neotkriven, to je veliko osveženje u našem konceptu. Sve najbolje o Motovunu, tamo smo proveli prekrasne dane i noći, četvrtinu stoleća… Ali, ovo nam je baš trebalo.

Možete li izdvojiti klučne momente razvoja ovog fesstivala?

- Najvažniji trenutak je bio kada su nas na samom početku režimski mediji dočekali 'na nož', jer se nismo uklapali u nacionalističku kulturnu politiku. Time su nam dali veliki značaj i privukli ogroman broj ljudi koji žele da misle slobodno. Naša je ideja bila da radimo mali butik festival, a tim napadima režim nam je napravio veliku reklamu i pretvorio nas u veliki festival. Što se tiče ljudi, tandem koji je pokrenuo festival bio je Rajko Grlić i Boris T. Matić (vlasnik producentske kuće “Propeler film” i vodi Zagreb Film Festival, prim. autora), ja sam bio 'treći čovek'. Boris je kao prvi direktor izneo teret početka, ali je ostao s nama relativno kratko, tri ili četiri godine. Rajko je kao prvi umetnički direktor zapravo oblikovao koncepte festivala i bez sumnje je ključni čovek. Premda s nama ne radi već više od deset godina, uvek je bio tu negde blizu, sve do našeg preseljenja. Ali, kroz našu su ekipu prošli desetine fantastičnih kreativaca i organizatora, svako je ostavio neki mali pečat i trag. Mi nemamo stalno zaposlenih, ka nama ljudi dolaze i odlaze – to nam daje veliki protok novih ideja, što je važno za vitalnost festivala.

Na koji način vršite odabir filmova?

- U sve naše programe u selekciju je uključeno sedam, ponekad i više ljudi. Već 20 godina izbor filmova za glavni program vodi Jurica Pavičić, jedan od najistaknutijih filmskih kritičara, ali ceo tim je sastavljen od ljudi različitih generacija filmskih ukusa. Dakle, ljudi koji nisu filmski istomišljenici. Filmove biramo u debati. Gledamo jako mnogo ostvarenja tokom cele godine, kada neko od nas smatra da je neki film vredan rasprave, onda ga gledamo svi i pričamo o njemu. To znaju da budu vrlo žučne polemike, ponekad idu gotovo do svađa, ali tako postižemo da je svaki film, koji se na kraju našao u programu, temeljito razmotren. Premda žestoko raspravljamo o svakom pojedinom filmu, istovremeno mislimo o celini programa – želimo da on ima dobru ravnotežu poznatih i nepoznatih filmova, različitih zemalja i estetika. I kako većina naših gostiju mora da doputuje na festival, jer žive u drugim gradovima, uvek se pitamo da li je li taj film bio vredan tog putovanja.

Kako objašnjavate da velika imena iz sveta filma dolaze u Motovun iako on nema market i ne posećuju ga distributeri i poznati producenti?

- Kažu da na svetu ima oko 3.000 festivala. Znači, potražnja za velikim imenima je ogromna. Kad napravite uspešan film, možete godinu ili dve putovati s festivala na festival. Naravno, niko to ne radi, ali hoću reći – poziva je puno, i autori dožive svašta. Zato su ljudi oprezni, teško ih je dobiti za festival o kojem ne znaju ništa. Mi smo mali festival, ali razmerno poznat u stručnim krugovima. Imamo ljude koji nas može preporučiti. S ponosom ističemo da nikada nikoga nismo honorarisali da bi bio naš gost, a nemamo ni budžet za vile i limuzine. Zato ka nama uglavnom dolaze ljudi koji ne teže takvom skupom gostoprimstvu, ali cene naš srdačni i neformalni pristup festivalu, pa i gostima. Fantastično je koliko su velika i cenjena imena, poput Rubena Östlunda, Juliena Templea, Karima Ainouza ili Agnieszke Holland, koji su bili naši nedavni gosti, neopterećeni i pristupačni. Ali, kad se na kraju sve sabere, ipak su ključne preporuke naših ranijih gostiju. Bez njih je vrlo teško uveriti bilo koga da vam da poverenje.

Kako planirate budućnost festivala?

- Prve dve godine tog kamping-festivala, s projekcijama u šumama i šatorima odlično su uspele. To nam je dalo veliki novi entuzijazam i očekujemo da ćemo iz godine u godinu biti bolji i atraktivniji. Cilj nam je da u sledeće dve godine svi filmofili s ovih prostora jasno znaju šta je Cinehill i prate nas barem iz daljine. Imamo veliko iskustvo iz motovunskih dana i cilj nam je da napravimo još posebniji i relevantniji festival, jer imamo ekipu ogromnog iskustva. A svima kojima se nađemo na putu poručujemo – sledeće leto od 22-27. jula, uz ulicu koja vodi iz Zagreba prema moru.

Koliko su mala mesta zainteresovana da ulažu u filmske festivale da bi napravili poznatu turističku destinaciju?

- Mi od naših mesta domaćina nikada nismo očekivali velika ulaganja, jer oni taj novac nemaju. Kod nas su za lokalne finansije zadužene Županije, i one su, uz Hrvatski audiovizualni centar, glavni finansijeri. Premda novaca nikada nije dosta, ne bismo se smeli žaliti. Konkretno, naš festival percipiraju kao motor razvoja. Sasvim sigurno smo doprineli razvoju Motovuna od zapuštenog gradića do mesta čije ime svi znaju – dvadeset i pet godina vrhunski kreativni ljudi radili su na promociji našeg festivala, koji je u isto vreme bio i promocija same lokacije. Uveren sam da istu stvar možemo da napravimo i sa našim novim domom – Gorski kotar je prelep i prilično nepoznat. Već sa publicitetom koji smo napravili ove godine postigli smo da smo ušli među troje finalista hrvatskog izbora za najbolju kulturnu turističku manifestaciju godine. To nam govori da cene što smo napravili i od nas još puno očekuju.

Kako sagledavate hrvatsku filmsku produkciju? Da li postoji strategija države za njen razvoj?

- Hrvatska ima odličnih filmova, ali  je hronični manjak naslova koji bi zaveli publiku. Zbog toga nas publika posmratra sa stalnim nepoverenjem. Moj novi film “Slatka Simona” prošle je zime napravio nešto manje od 7.000 gledalaca u bioskopima i s tim je skromnim rezultatom još uvek najgledaniji domaći film godine. Ali, tu ulazimo i u kompleksni sveevropski problem privlačenja pubike u bioskipima. Opak, kako god se okrene, Hrvatska svake godine proizvede dva, tri ili četiri naslova vredna gledanja, a za tako malu kinematografiju to je pristojan rezultat.

Kako vam deluje regionalna produkcija i neophodnost povezivanja ex-YU država da bi se realizovao jedan igrani film?
- U produkciji ona postoji i veliki je broj naslova koji povezuje ex-YU produkcije. Gotovo da i nema filma koji je prošao na hrvatskom fondu, koji se nakon toga ne prijavljuje na srpski. To znači da svi imamo bogatu saradnju produkcija i dobro se poznajemo. No, ta profesionalna povezanost ne preliva se na gledaoce. Apsolutno premalo znamo o filmovima iz susednog dvorišta i nedovoljno koristimo veliku prednost zajedničkog jezika. Tu bi se trebalo da budemo organizovaniji. Ali, bojim se da nacionalizmi predstavljaju prepreku u tim procesima.

https://www.youtube.com/watch?v=plgwdjlCCdI

Posle uspeha serije “Crno bijeli svet” imali ste pauzu od 10 godina i sada imate dva nova filma „Lijepi i dragi ljudi“ i „Slatka Simona“. Koliko je danas lakše realizovati film?

- Pa nije baš tako. Serija “Crno-bijeli svijet” je imala je četiri sezone, napisao sam gotovo 20 scenarija i režirao osam epizoda. Kako je reč o kompleksnoj produkciji koja nije puno jednostavnija od filmske, to je kao da sam u tih deset godina snimio tri-četiri filma. No, nesporna je činjenica da se kod nas realizacija projekata beskrajno oteže. Kada ulazite u novu avanturu, morate biti spremni da će ona verovatno trajati više od pet godina. Naravno, zato što smo siromašni i moramo da kucamo na desetine vrata da bismo skupili budžet. S druge strane, ja sam zadovoljan što tako mali i dalje imamo priliku da snimamo filmove na svom jeziku.

Bonus video: 17. Leskovački internacionalni festival filmske režije

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=bojanvuletiinternacionalnifestivalfilmskereijeliffepostaobrendleskovca-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2425316"]