6
Kada sam započinjao karijeru, nisam pomišljao na to sa kolikim besom zbog poltronerije, nepotizma i korupcije ću se primicati kraju svog profesionalnog puta. Ostaje uteha da sam se postojano trudio da barem glasno govorim, kaže za Nova.rs sudija i književnik Miodrag Majić.
Piše: Biljana Dimčić
U romanima Miodraga Majića odigrava se slična poetička bitka kao i u ovim prozama, vodi se spor između sudskog i pravničkog iskustva, javnog i političkog delovanja, popularne literature i književnosti. Gospodin Miodrag Majić, sudija, doktor pravnih nauka i pisac, tu gde njegova proza doseže književnost može da izdrži strog sud književne kritike, a čitanje njegovih knjiga je i mimo toga za preporuku, zapisao je Aleksandar Jerkov u predgovoru zbirke priča Miodraga Majića „U ime naroda i nove priče“.
Iako je prošle godine objavio novi roman „Pod tuđim suncem“, u ovom trenutku, dok su se studenti na biciklima otisnuli put Strazbura tražeći pravdu, nije loše podsetiti se prethodne knjige Miodraga Majića, iz 2023. u izdanju „Vulkana“ – „U ime naroda i nove priče“, u kojoj je sabrao najpre tekstove koje je pisao i objavljivao na svom internet-portalu Blog sudije Majića i dopunio ih novim koje svedoče o transponovanju stvarnosti u tekst i o ličnoj istrajnosti u ideji da se istina izgovori glasno – u ime naroda.
– Ako se pogrešno shvati suđenje „u ime naroda“, to može da bude opasno, jer se onda lako upada u zamku podilaženja očekivanjima javnosti što, pre ili kasnije, dovodi do nezakonitih i nepravičnih postupaka – objašnjava u razgovoru za Nova.rs sudija i književnik Miodrag Majić.
Sa druge strane, stara se da kao sudija nikada ne smetne s uma ni to da je savremeno pravosuđe nastalo na ideji suđenja među jednakima:
– Sudija mora da ima u vidu i način na koji običan čovek posmatra društvene konflikte i kakvu reakciju očekuje. To je težak zadatak, naročito u društvu koje je u toj meri deformisano neistinama i gubitkom institucionalnog okvira, i u kom se sasvim zaboravilo šta je uloga poštenog i odgovornog pravosuđa – priča Majić.
Naglašava da je još teže očuvati tu ulogu u situaciji kada najviši politički predstavnici pravosuđe tretiraju kao sopstveni politički plen.
– Kada se zbirka priča čita, jasno je da je ona nastala u sudnici, ali i kroz moja razmišljanja o onome što sam tamo doživeo. Ima tu i dosta gorčine i nemoći da se uočene anomalije otklone ili makar učine vidljivijim. Kada sam započinjao karijeru, nisam pomišljao na to sa kolikim besom zbog poltronerije, nepotizma i korupcije, koji ga razjedaju, primicaću se kraju svog profesionalnog puta. Ostaje uteha da sam se postojano trudio da barem glasno govorim o stvarima o kojima se u pravosuđu generacijski ćutalo.
Sudija Miodrag Majić je doktorirao na temi „Primena međunarodnog krivičnog prava u nacionalnim pravnim sistemima“ i tvrdi kako je međunarodno pravo nastalo upravo da bi predstavljalo izaz iz situacije.
– To znači izlaz iz situacije u kojoj države, koje su primarno zadužene za primenu pravnih normi, ovu svoju dužnost ne ispunjavaju. Postoji čitav korpus međunarodnih pravila koje štite pojedinca od države koja ugrožava njegova osnovna prava, uključujući i pravo na život. Tužno je, međutim, to da u 21. veku ovde govorimo o praksama za koje smo verovali da se javljaju isključivo u istočnjačkim despotijama ili opskurnim diktatorskim režimima. Još tužnija možda jeste i činjenica da je ovdašnje stanovništvo u toj meri izgubilo poverenje u državu i njene institucije, da mahom više i ne pomišlja na to da ovakva i slična pitanja razrešava unutar sistema. Zabrinjavajuće je što deo građana danas nadu polaže u sopstvene metode, ulicu ili Strazbur. Čini se da je čak i sistem svestan ovog nepoverenja, jer, kao što vidimo, poziva FBI i FSB da istražuju stvari iz njegove nadležnosti. Sve to govori o potpunom slomu države – ocenjuje naš sagovornik.
Sudija Majić veoma dobro oseća stvarnost. U prilog tome svedoči i njegov poslednji roman „Pod tuđim suncem“. Upravo ta knjiga, ali i Proglas aktuelizuju društvene promene koje se naslućuju kao posledica studentskih protesta.
– Ideja oko koje smo se u Proglasu okupili bila je upravo ta – podstaći ljude da od objekta političkog procesa, što je uloga koju im je namenio sistem, osveste sopstveni politički subjektivitet. Važno je glasati, važno je biti politički osvešćen, važno je pobuniti se protiv rđave vlasti. I, naravno, objasniti im da na sve to kao nosioci suvereniteta imaju pravo. Iako će se o ulozi Proglasa objektivno moći govoriti tek sa određene vremenske distance, čini se da je već sada moguće zaključiti da je ta ideja, u doba možda i najveće građanske apatije, pokrenula određene procese i upalila svetlo. Proglas se okupio u doba kada je mrak verovatno bio najgušći – podseća Majić.
Neplanirano i neželjeno, kako naglašava, njegov društveni angažman je odavno iskoračio iz krutih okvira struke.
– Voleo bih da sam sudija u uređenom društvu i da mogu mirno da se posvetim isključivo stručnim pitanjima. Ali, to ni izbliza nije tako. Ja sam sudija u otetom društvu, u kom je nekoliko ljudi na vlasti u potpunosti podjarmilo institucije i učinilo državu svojim igralištem. Uveren sam da je u takvim okolnostima dužnost svakog sudije da se suprotstavi i da progovori o onome što se događa. Jer, sudija je poslednja brana protiv nepravde u jednom društvu.
Zanimljiva je priča „Bitno i nebitno“ iz knjige „U ime naroda o nove priče“, u kojoj se okrivljeni, uhapšen zbog krađe kobasica, brani činjenicom da je bio gladan i zato je krao. Za sudski proces takve činjenice, međutim, nisu bile važne…
– Sudski procesi su često apsurdni. Osnovna pretpostavka apsurda je sam naš poziv. Postoji nešto zaista dubiozno u tome što su sudije postavljene u ulogu arbitra pripadnicima sopstvene vrste. To je zadatak koji bi smeo biti poveren isključivo bogovima. No, civilizacija kojoj pripadamo još nije smislila ništa pametnije. Ipak, najveći apsurd koji srećem ogleda se upravo u tome što se grešnicima najčešće proglašavaju sitni prestupnici, dok se čitav aparat upreže u odbranu stvarnih zlikovaca. To je ono što me pogađa, ali kao sudija ne mogu previše da utičem na te stvari. Tužioci su ti kod kojih bi prvenstveno trebalo probuditi sentiment za tu vrstu nepravde. Nažalost, to se zasada još ne dešava.
Još jedna od priča „Kandidat“ upada u oči. U njoj neobrazovan čovek drsko zahteva da bude sudija i nekako time vaskrsava partijsko zapošljavanje. A sagovornik Nova.rs kaže kako je baš taj kandidat naša paradigma.
– Stvorili smo inverzirano društvo „na visoko podignutim suterenima“, koje je Dis tako proročki opisao. Iako je priča satirična, danas kada se na nju osvrnem, čini mi se gotovo realističnom. Toliko smo u međuvremenu u nazadovanju napredovali – iskren je Majić.
A na pitanje da li je takve anomalije uočio izbliza u sudskoj praksi, odgovara:
– Nesumnjivo! Čak mi se čini da su „ćaciji“ i „ćaci-selekcija“ najpre zaživeli u pravosuđu! Pored političkog oslobađanja pravosuđa, bićemo suočeni i sa zastrašujućim nedostatkom kvalitetnog kadra. Pravosuđe je predugo tretirano kao politički plen i to je, baš kao i u svim drugim oblastima, ostavilo ozbiljne i trajne posledice. Biće nam potrebne generacije sudija i tužilaca obučavanih na fundamentalno drugačijim etičkim principima – kaže Majić.
U „Izveštaju sa Libertanijanskog fronta“ piše: „Kako je konačno rešenje svakoga dana sve izvesnije i bliže, važno je pripremiti građane na prve dane koji će uslediti posle definitivnog sloma poraženih snaga“.
– Ta priča je ironična i izvrgava ruglu do besmisla površan i zaglupljujući birokratski pogled na svet. Ona se ticala još jedne u nizu promašenih reformi pravosuđa, ali je jasno da je primenjiva i na sve ono što nam se i u drugim segmentima društva događa. Ovde je izuzetno jednostavno vladati. Zaglupljivanje i fraze o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima rade i nakon decenija koje bi iole razumnom čoveku morale pokazati svu pogrešnost puta na koji su nas vodili propagatori takvih ideja. Ipak, uvek ostaje nada da smo ovaj put nešto naučili – zaključuje Miodrag Majić.
Bonus video: Miodrag Majić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
