Maša Šilinski: Umesto da žive žene i danas jedva preživljavaju dan

Razgovor vodila ekipa Festivala autorskog filma

Četiri devojke, Alma, Erika, Angelika i Lenka, provode mladost na istoj farmi u severnoj Nemačkoj. Dok se dom menja tokom jednog veka, odjeci prošlosti ostaju u njegovim zidovima. Iako razdvojene vremenom, njihovi životi počinju da liče jedan na drugi. Ovo je sinopsis ostvarenja “Zvuk pada”, koji je premijerno prikazan na 31. Festivalu autorskog filma u okviru Glavnog programa. Do kraja FAF-a moći će da se vidi još jednom - 27. novembra u 20 sati u Domu kulture Studentski grad.
Autorka filma Maša Šiinski je spisateljica i rediteljka rođena u Berlinu. Završila je Filmschule Hamburg i radila kao scenarista, da bi potom upisala studije režije na Filmskoj akademiji Baden-Württemberg. Još tokom studija nametnula se s filmovima “The Cat” i “Dark Blue Girl” koji je prikazan na više od 40 festivala širom sveta i osvojio nekoliko međunarodnih nagrada. Za scenario za film “Zvuk pada” osvojila je, s koautorkom Luis Peter nagradu Thomas Strittmatter, a ostvarenje je svetsku premijeru imalo na 78. Kanskom festivalu.

U razgovoru, koji je s rediteljkom uradila ekipa FAF-a, Maša Šilinski otkriva kako se nosila sa izazovom da prati četiri protagonistkinje kroz period od 100 godina s velikim brojem likova:

- Film sam razvijala zajedno s koautorkom Luis Peter. Provela sam jedno leto na farmi u regionu Altmark, u nemačkoj provinciji, na pola puta između Berlina i Hamburga, gde je radnja “Zvuka pada” smeštena. Planirale smo da radimo na sopstvenim projektima, ali dok smo odlagale obaveze i uveče pile vino, zapitale smo se: ko ili šta je zapravo živelo na ovom mestu? Počele smo da zapisujemo slike i male scene koje su nam se javljale. Zatim smo taj labavi materijal povezale u celinu. Tako su nastali naši likovi. Altmark je oduvek bio veoma ruralni deo Nemačke. Tamo se ne dešava mnogo toga, ali i dalje nosi težinu kompleksne nemačke istorije. Graniči se sa rekom Elbom, koja je u Drugom svetskom ratu označila krajnju liniju napredovanja ruske vojske, a posle rata bila je deo Gvozdene zavese između Istočne i Zapadne Nemačke. Posle pada Berlinskog zida, ljudi iz Berlina tražili su vikend utočišta na ovim prostorima, tragajući za mirom. Pošto je farma u kojoj smo bile čak 50 godina bila prazna, mogle smo da prođemo kroz svaku prostoriju i “prošetamo kroz prošlost”. Moglo se videti gde je farmer poslednji put odložio svoju kašiku. Sve je još uvek bilo na svom mestu. Onda smo pronašle staru fotografiju koja je ličila na snimak – tri žene koje stoje u dvorištu i gledaju direktno u nas. To nas je duboko pogodilo, jer smo mi bile sa druge strane, u sadašnjosti, a te žene kao da ruše “četvrti zid” i gledaju nas iz davnina. To je bila osnova za atmosferu koja prožima ceo film. Zanimao nas je simultanost vremenskih nivoa – da na istom mestu jedna osoba radi nešto svakodnevno, dok druga doživljava egzistencijalno iskustvo koje joj menja život.

Tokom dugog istraživanja primetile smo da u istorijskim materijalima gotovo da nema traga ovakvom ženskom pogledu. Postojale su priče iz detinjstva u kojima smo nailazile na veoma čudne opaske, na primer da “ženske sluge moraju biti prilagođene” kako bi bile bezopasne za muškarce. Bilo je mnogo takvih praznina, stvari o kojima se nije govorilo, ali su se pojavljivale na marginama. Pokušale smo da istražimo one tajne koje su bile opipljive.

Slike u filmu, od ruralnog i idiličnog do tragičnih događaja, odišu lepotom...

- Od početka mi je bilo jasno da je “Zvuk pada”, između ostalog, film o samom činu sećanja, o tome kako funkcionišu percepcija i pamćenje. Otkrila sam da mogu da se sećam kroz telo, da mogu da posmatram sebe spolja nakon iskustva. Brzo mi je postalo jasno da želim da film ispričam iz subjektivnih perspektiva, sa svakim novim prekidima kada likovi ponovo gledaju sebe iz ugla drugog vremena.

Dugo smo tražile vizuelni “prevod” ovog osećaja sa direktorom fotografije Fabijanom Gamperom. Naša kamera je prisutna u scenama kao neka vrsta protagoniste. Imala sam osećaj da iznenada postoji pogled spolja i da ga likovi odmah sami osećaju. U tom trenutku oni vide nešto što mi nikada nećemo znati. Fabijan i ja smo dugo tražili slike sa “prozirnom” svetlošću koja to može da prikaže. Važna inspiracija bila je Frančeska Vudman, u čijim fotografijama postoje transparentno svetlucavi, sablasni likovi. Taj lebdeći, lepršavi osećaj me je oduvek fascinirao. Sa druge strane, bilo mi je veoma važno da prikažem osećaj nedostupnosti kada vremenom veo pada na naša sećanja.

Jedna od centralnih tema vašeg filma jeste psihičko i fizičko nasilje, uglavnom, ali ne isključivo, nad ženama.

- Tokom našeg istraživanja naišli smo na brojne primere užasnog postupanja prema ženama koje su radile na farmama, pomenute u svedočenjima savremenika i istorijskim zapisima. Jedan od retkih citata koji nam je ostao u sećanju glasi: "Iskreno, živela sam potpuno uzalud." To nas je duboko pogodilo i zapitale smo se šta takva strašna rečenica znači danas i u kojoj meri takva traumatična iskustva oblikuju živote žena kroz vreme. Naš lik Trudi kao sluškinja nije imala drugu opciju osim da “preživi svoj život”. Čak i danas mnogi ljudi, ne samo žene, jedva preživljavaju svaki dan, umesto da žive.
Jedna od velikih tema koja nas je posebno okupirala jeste - da li se trauma prenosi kroz generacije? Te traume često nisu velike ratne priče koje se prenose u kolektivnom pamćenju, već sitni tihi potresi unutar likova. To može biti jednostavno pogled koji se urezao ispod kože, kao što junakinja Lenka doživljava u filmu.
Istovremeno, zanimale su nas “sitnice”, na primer zašto telo ponekad od nas krije nešto ili zašto nas ono ponekad izdaje. U filmu zato imamo scenu da pocrvenimo tako da svi vide našu sramotu dok pokušavamo da je sakrijemo...

Iako nemački film “Zvuk pada” donosi univerzalne teme. Kako ste balansirali između posebnog i univerzalnog?

- Sličnu priču mogli smo smestiti na bilo koje drugo mesto. Određene svakodnevne stvari izgledale bi drugačije, ali ovaj veoma subjektivni pogled kroz oči pojedinačnih žena i devojaka, koje jednostavno posmatraju ono što se oko njih događa i time nas direktno uvode u svoje iskustvo svakodnevnog života - to je moglo da se dogodi bilo gde u svetu.

Pokušavali smo da dopremo do pukotina u ljudskom iskustvu za koje ne postoje reči, gde jezik još nije prisutan. Verujem da se čovek, kada prođe dovoljno vremena, često i ne seća izgovorenih reči i rečenica, ali osećanja ostaju. Zato u našem filmu ima malo dijaloga - nije presudan za funkcionisanje sećanja.

Vaši naratori su četiri lika, ali ponekad postoji perspektiva koja nije jasno vezana ni za jednog od njih.

- Da, to je moj pristup funkcionisanju pamćenja. Sećanja su takođe podložna protoku vremena. Ipak, u našim umovima ostaje suština koja je naš put, a nikad je potpuno ne dostignemo, jer smo možda nešto potisnuli ili je prešlo u podsvest. Za mene je uvek prisutna nesigurnost da nikada ne možete biti sigurni da li se nešto zaista dogodilo na taj način i gde se snovi i realnost prepliću.

Kako vidite pokušaje svojih protagonista da smisle svet oko sebe u različitim epohama?

- Oni žive u svojim svetovima: Alma u gotovo arhaičnoj eri početkom 20. veka, Erika četrdesetih pod utiskom Drugog svetskog rata, Angelika u DDR-u osamdesetih i Lenka u savremenom svetu, dugo posle pada Berlinskog zida. Oni su podložni svakodnevici, koju opisuju pragmatično i smireno, čak i stvari koje danas zvuče okrutno ili čudno. Za njih je to svakodnevni život - konjska kopita moraju biti podvezana, sluškinja sterilizovana, usta mrtve bake moraju da budu vezana da ne uđe muva...
Ipak, malo po malo, one pokušavaju da razumeju i propituju predrasude kojima su izložene. Ono što sve likove ujedinjuje jeste čežnja da bar jednom postoje u ovom svetu bez ičega što im prethodi. To je čežnja koju dobro poznajem i delim je sa svojim likovima.

Kako ste pristupili realizaciji tako ambicioznog projekta na vrlo praktičan način?

- Snimanje je bilo veliki izazov. Na mnogo načina, posmatram “Zvuk pada” kao svoj debitantski film. Uprkos sjajnim partnerima, imali smo ograničen budžet tipičan za debitantski film, dovoljan samo za 34 dana snimanja, bez vremena za probe. To nije puno za film od dva i po sata sa velikom glumačkom postavom, uključujući mnogo dece. Zato smo morali sve pažljivo da planiramo. Nismo imali alternativu niti opcije u vezi sa vremenom - i stalno je padala kiša. Za svaki od četiri vremenska perioda morali smo potpuno da preuredimo scenografiju, tj. ovu pravu farmu, od vrha do dna, i stoga gotovo da nismo mogli ponovo snimati scene. Film ne bi uspeo da selo u kojem smo snimali nije bilo toliko velikodušno i spremno da nas podrži.

Moglo bi se reći da je za snimanje filma potrebna ćitava zajednica, bar u ovom slučaju. Svi su tamo otvarali svoje šupe, donosili stare kolica i istorijske alate koje smo koristili u filmu. Takođe smo tokom istraživanja dobili priče i foto-materijal iz sela, što je bilo izuzetno korisno. Ali ograničenja sa kojima smo radili naterala su nas da koristimo maksimalnu preciznost i koncentraciju. Postojala je pozitivna tenzija na setu. Na kraju, to je bilo neverovatno dobro iskustvo. Mogla sam u potpunosti da sledim svoju intuiciju. Uprkos teškim uslovima snimanja, volim da se prisećam tog iskustva. Veoma sam srećna što smo, uprkos svemu, uspeli da ne pravimo kompromise, i što je ceo tim, a pre svega sjajan ansambl glumaca, ostao zajedno tako da moja vizija može da se pretvori u ovaj film. Za mene, to je veliki dar.

https://www.youtube.com/watch?v=yEtAZo-MOlI