Nešto se polagano pomera, možda je apatija dosegla svoj vrhunac i počela da drmusa lonac. Ali osim u aspektu kulture, koja zaista mora nadjačati nekulturu, ne smemo zapasti u previše drugih nadjačavanja. Ovo mora jednom postati, što reče veliki pesnik, zemlja za sve naše ljude, kaže Marko Šelić Marčelo.
Razgovor sa piscem kojem se dogodila muzika, kako često kaže za sebe, dogovarali smo odmah po izlasku novog albuma „Nojeva varka“, kroz koji priča o pronalaženju nove energije, ali se i obračunava sa sobom. Taj „obračun sa sobom“ imali su i svi oni koji su slušali pesmu „Jbg“, koja je od momenta kada je izašla nezvanično nazvana „himnom svih budućih protesta na Balkanu“.
Navikli smo od Marčela da secira društveno-političku situaciju, da otvoreno kroz svoju muziku i književnost upire prst u problematiku današnjeg čoveka, a ovoga puta okrenuo ga je i ka sebi i svojim sumnjama i strahovima. O tome gde bi bio Nušić da je naš savremenik, da li je vreme za potop, kao i kada će kulturna i građanska Srbija progovoriti i nadjačati glasnu manjinu, govori Marko Šelić za list „Nova“.
Da „udahnemo“ i da počnemo… Prateći stihove vaše prve pesme na albumu („Udahni“) pitamo vas šta ostane kada se „ukinu“ Marčelo i Marko, kao i nakon borbe i kritike svih ovih godina, gde barka crpi energiju da nastavi plovidbu? Ko je Marko kada se ne bori sa društveno-političkom situacijom?
– Ne ostane ništa, u tome i jeste problem koji se tematizuje: ravnodušnost nije vrsta spokoja, nego vrsta ništavila. Makar za one koji nisu flegme po prirodi. Ali ljudi se, usled i usred ovoga što živimo, ponekad osete malodušno, i to je više nego razumljivo. Album je upravo priča o pronalaženju nove energije, a to podrazumeva i poštenu dozu obračuna sa sobom, jer ko si ti da seciraš svet ako ne smeš tim „skalpelom“ i na sebe. To će reći, „Nojeva varka“ prilično daje odgovor na ovo tvoje pitanje, a uzdam se da je bolje čuti nego prepričati.
Otvorili ste nedavno izložbu „Dešava se Nušić i Jada“. Nušićev humor danas je manje smešan, više gorko bolan. Šta bi Branislav da je naš savremenik činio?
– Isto što je i činio: maestralno bi raskrinkavao sve, od sitnih mana svih nas do onih koje poseduju ozbiljne hulje. Ali šta bi, nažalost, njemu činili da je naš savremenik, e to je bolnije pitanje. Premijerka javno pati što nema ludnice za neistomišljenike; da je Nušić danas među nama, žudeli bi da ga tamo smeste prvog.
Živimo u trenutku kada su nam ugrožena tri osnovna životna elementa – voda, vazduh i zemlja. Da li je to bila poslednja kap u moru nezadovoljstva koja je dovela do toga da ljudima dozlogrdi i da se napokon pokrenu? Ili je i to kratkog daha? Kako ocenjujete trenutnu situaciju, a šta nas čeka u sledećoj godini?
– Žao mi je što nemali broj ljudi nije i ranije uvideo šta se dešava, ali bolje i sad nego nikad. Oseća se jedna nova energija svakako. Prognoze ostavljam analitičarima i kladioničarima. Moje je da budem uz ljude na ulici.
Umetnici su se takođe ujedinili u aktivizmu. Međutim, jedan od najvećih je na meti. Kako komentarišete napad na Gorana Markovića i šta mislite gde se postavlja granica između umetnikovog dela i političke aktivnosti?
– Izražavam i ovim putem podršku gospodinu Markoviću, i mislim da ovo nije pitanje postavljanja te granice. Ovo je pitanje toga s kog se mesta na nekoga udara, kojim rečnikom – i ko to čini. Do koje se mere osilila jedna grupa ljudi, koja i sama na sva zvona priznaje da bi bili niko i ništa da im nije šefa, i čak se utrkuju ko će to priznanje da aranžira u raskošniju ikebanu ulizivanja. S tog pijedestala jadnosti pljuje se uvis, prema jednom Goranu Markoviću.
Kada čujete svoje pesme od pre 10 godina i shvatite da su aktuelnije nego ikad, koje osećanje vas pogodi?
– Iskreno, bend i ja bavimo se onim što je ispred mnogo više no onim što je iza. Šljuka, naš pijanista i jedan od glavnih kompozitora u bendu, nedavno je objavio album „Piano solo“, a Raid, naš drugi glavni kompozitor, u martu objavljuje svoje delo „12 Rooms“, sačinjeno od 12 kompozicija. A tu je, naravno, „Nojeva varka“, na kojoj smo svi koautorski radili i sada treba osmisliti koncertnu verziju.
Da li je došlo vreme za veliki potop?
– To je tu odavno. Vreme je za isplivavanje iz potopa. Dobro bi bilo da među isplivalima bude i istina.
„Laž, svuda samo laž“ jedan je od vaših stihova – kako se borite s njom i u čemu pronalazite istinu?
– Znate kako, istina se sasvim dobro pronađe i u samim lažima, naročito kad se, ovako kao sad, istanje do prozirnosti. Moraš beskrajno da prezireš svoj narod kad pomisliš da baš doveka možeš da ga lažeš u oči, a da ne ukapira.
„Muk. U glavama i ušima… I krv na vašim ušima. Gde umrla je muzika“ – Koja je uloga muzike danas?
– Zavisi koga pitamo: imate izuzetno pažljive slušaoce, imate i one kojima muzika samo igra ulogu razbijanja tišine dok rade nešto drugo. U redu je i jedno i drugo. Ali autori se mahom, bar donekle, opredele koja im je, od te dve velike skupine, zapravo ciljna grupa. Mi smo uvek birali prvu. Ma kako ono što radimo spadalo u angažovano, to nipošto ne znači da smemo da zabušavamo na planu same muzike kao takve: šta se iskomponovalo, šta se odsviralo, otpevalo, kako sve to zvuči čisto muzički nekome ko ne zna naš jezik – to su aspekti koje nikad ne zanemarujemo. Da je samo do teksta, samo tekst bih i objavio. Muzika ipak na prvom mestu mora biti – muzika, sve njene ostale uloge moraju iznići odatle.
Dokle ćemo se kriti iza „jbg“? Šta je potrebno da od jbg dođe do delanja, ali i koliko malo da od delanja dođe do jbg?
– Istina, prethodne godine bile su višestruka klackalica između ta dva. Ali mislim da se bliži vreme kada ćemo, kao društvo, trajnije da prevagnemo na jednu stranu. U vazduhu se oseća – čak i bukvalno oseća – da nešto žestoko nije u redu i da sledi nekakav rasplet.
Shvatate da vaše pesme i reči dopiru do velikog broja ljudi i utiču na njih. Koliko vam nekad teško pada ta odgovornost?
– Trudim se da toga budem svestan uvek, a da me, istovremeno, to ne parališe. U umetnosti, ipak, mora postojati jedna dobra doza spontanosti, akcije “iz stomaka”.
„Voljen od strane mnogih, omražen od drugih“ – gde je tu Marko Šelić i gde se ocrtavaju posledice loše kritike? Šta poručujete onima koji lako dele svakakve reči na vaš račun?
– Baš ništa, naravno. Mi imamo nešto istinski zajedničko: potpuno smo bespomoćni jedni spram drugih – niti ću ja prestati, niti će oni (smeh). Ali samo da razdvojimo: uvrede nisu isto što i kritika. Lična antipatija nije isto što i kritika. „Mišljenje“ o nečemu u šta se zapravo nismo uputili nije čak ni mišljenje, kamoli kritika. I drugo, daleko važnije – u ovom trenutku, kada toliko ljudi divno izražava ljubav i podršku za album koji smo iz sve snage izneli, bilo bi potpuno malodušno razmišljati o tome što se nekima, gle čuda, to sve i ne dopada.
Živimo u vremenu apatije i moralnog posrnuća. Kojim ritmom udara današnja masa i kada će kulturna i građanska Srbija progovoriti i nadjačati glasnu manjinu?
– Nešto se tu polagano pomera, možda je apatija dosegla svoj vrhunac i počeo je da se drmusa lonac. Ali osim u aspektu kulture, koja zaista mora nadjačati nekulturu, ne smemo zapasti u previše drugih nadjačavanja. Ovo mora jednom postati, što reče veliki pesnik, zemlja za sve naše ljude. Što se jedni drugima ne dopadamo zbog toga, toga i toga – ne znači da jedne druge treba da proterujemo.
U jednom intervjuu ste rekli da se svako ko se ne miri sa stanjem našeg društva oseća kao budala. Koliko se često osećate tako?
– Nagomilano obesmišljavanje svega i to (prividno) masovno mirenje s takvom sudbinom svakako učine da se nekad osetiš kao budala. Ali to je dobro. Čovek treba da sumnja, da preispituje sve oko sebe (i sebe) makar povremeno.
Praznici su vreme sumiranja postignutog. Za Vašu karijeru kao muzičara i pisca prerano je za podvlačenje crte, ali kada pogledate dosad, možete li reći šta je to moralo da ostane iza vas, kog dela sebe ste morali da se odreknete da biste bili to što jeste danas?
– Nema tu neke posebne priče samo zato što je reč o bavljenju umetničkim poslom, to zapravo dele svi esnafi: naprosto postoje pogibeljni periodi kada se radi intenzivnije, što podrazumeva žrtvovanje vremena koje bi inače pripalo nečemu drugom. Ne budeš s bližnjima koliko bi hteo, ne upijaš koliko bi hteo knjiga, filmova, serija, stripova, predstava, muzike… pa posle vratiš ravnotežu. Ideja je da se ničega što ti je važno zapravo ne odrekneš, nego da navežbaš bolje hvatanje balansa.
Kada smo već pomenuli i karijeru pisca, da li možemo da očekujemo nešto i iz vašeg pera uskoro?
– Vraćam se prozi čim malo predahnem. Rad na novom romanu u jednom je trenutku morao da stane da bi se album dovršio, ali desile su se na tom planu neke druge lepe stvari – na primer, izašlo mi je ukrajinsko izdanje romana “Rubikova stolica”. Raduje me povratak drugim formama pisanja, ta dinamika mi silno znači i drži me u disciplini i kondiciji.
Nisu sve pesme na albumu „Nojeva varka“ društveno-političke. Neke su i ljubavne. Jedna od njih je „Fernweh“. Stihovi opisuju „ravnu liniju u duši“, šta kod vas lično uspe da je zatalasa?
– Nisu nikad ni bile. Neki kažu opet oni jedno te isto, a zapravo je istina da su albumi prilično šaroliki, ali se angažovane teme najbolje „prime”, jer smo tu gde jesmo; nije, dakle, problem ponude, nego potražnje. Otud ti hvala što spominješ „Fernweh“, pesmu u kojoj Nensi vokalno blista preko lepe Šljukine kompozicije. Pesma je o vezama koje ne uspeju da dobace do istinske povezanosti, iako bi htele, već ostanu samo na onoj telesnoj. Koja nipošto nije zanemarljiva. Samo je pomalo tužno kada ostane na tome. Otuđenost je glavna osobina ove ere, planetarno, i svaka stvarna bliskost zlata vredi.
U kontekstu te pesme, možemo li pitati odakle nam hrabrost da danas imamo dete?
– „Nojeva varka“ prilično se bavi tim pitanjem, motiv dece zapravo je, osim barke, verovatno centralni motiv albuma. Iz njega izrasta čitav emotivni krešendo priče kroz poslednje četiri pesme. To na stranu, mislim da je za roditeljstvo uvek bila potrebna hrabrost, ne samo sad, jer to je jedan od ubedljivo najozbiljnijih zadataka koje u životu imamo. Ja ga na sebe još nisam preuzeo, i otud mislim da će slušaocima biti zanimljivo kako se ta tema prelama kroz nekoga ko još nije roditelj.
Za Novu godinu dragim ljudima poželimo sreću. Ali, šta zaista kod vas budu istinsku sreću?
– Vreme s najbližima.
Na mrežama ste objavili video poslednjih trenutaka snimanja, dok recitujete stihove poslednje pesme na albumu „Nojeva varka“. Rekli ste da je ovo najličniji album dosad. Šta je to iz duše što je moralo da izađe i otkrije se? I od čega je bilo najteže odvojiti se?
– Da ne prepričavamo, ko želi – može da čuje. A najteže je bilo odvojiti se od samog albuma, kao i svaki put – prihvatiti da na dan objavljivanja postaje svačiji, a ne samo naš. Da se tog dana završava čitav jedan period života koji si mu posvetio. To uvek bude čudno i pomalo dirljivo.
Poslednji stih je taj „pomalo mator lik koji se smeši kao dete“. Kako čuvate to dete i šta mu poručujete kako bi zadržao taj osmeh i u narednoj godini?
– Nema parola, fraza, instant-recepata, nema poručivanja. Svakome, pa i sebi, želim da nađe svoj način.
Bonus video: Marčelo – JBG nastup u emisiji 24 minuta sa Zoranom Kesićem
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare