"JBG" buduća himna svakog protesta: Nova Marčelova pesma o vlasti

I onda pitaš ljude što to tako… a oni slegnu ramenima
i kažu:
„A jeeebiga.”

1. strofa:

Jebiga, jebiga – zavladalo je „jebiga”.
Pitaš čoveka gde je kičma, on ti kaže: „Jebiga.
Pa šta ću sâm, jebiga, ja jedan, jadan, nebitan.

Ja se ništa ne pitam, a malo sam i sebičan.
Tol’ko sam zabrinut da delujem kô bezbrižan.
Pljujem, al’ tiho, pa glasam isto, jer - jebiga.
Ja bi’ ga malo rušio, malo i ne bi’ ga.

Bolje da se ne mešam, bolje sve ispod tepiha.
Ne stidim se zamisli da sve tone dok ja plivam.
Kad libim se da li bih, alibi mi je većina.
U principu, nemam princip. Uglavnom, čuva se glava.

I samo jedan stav, a to je – da nemam stava.”

Avaj, jedni odu po diplomicu kod Nezbita.
Drugi prave gemišt od repa i Kemiša.

Kad pitaš što to rade, niko se ne snebiva.
Milion ljudi skrije se iza prkosnog „jebiga”.

Jebiga, važno da se uhlebiš i uposliš.
Makar za šaku para lupaš plus, minus i gluposti.
Baš rodoljubivo. Baš u desetercu.
Baš za budućnost. Baš za našu decu.
Svi love lovu, a svi lovina u zamci.
Taoci javašluka, jedni drugima stranci.
Sve može, sve prolazi, svi pristaju na sve.
U redu je svaki greh dokle god ti plaća ceh.
Jer – jebiga, mora se, to je nužda svevišnja,

a ne goli treš za keš, hešteg „jebiga”.

I niko nikog ne jebe.
Dižemo ruke od sebe, i time ruku na sebe.
A za to vreme, neko nam truje vazduh.
Neko ubija reke.
Zarad ličnog profita
rasprodaje nam zemlje.
I pravi od nas pleme koje kleči ispred totema.
Sve poštene protera, hulje gurne do pročelja.

E TO se zove izdaja.
TO je protiv naroda. TAKO glasi istina.

Ti ljudi postoje, al’ te ljude niko ne dira.
Napadni mene, a na ovo samo reci…

…jebiga. Jebiga – moto je „jebiga”.

Sav sram umre kad se zipuje u „jebiga”.
Duša, kičma, šta je kome svetinja,

rasprodaj na sitno i ćuti, jer - jebiga.

Ćuti na zlo. Ćuti na dno.

Ćuti na sve što nam zatire rod.

I kad te pitaju što si tu gde si sad,

okrivi mene i reci „jebiga”.

Jebiga. Jer, tako je lako.
Reci: Čelo de Fakto hoće sa NATO paktom.

Izdajnik, plaćenik, soroševac stari
što sve svoje gazi da sve tuđe hvali.

Maneken NVO-a. Član u raznim partijama.

Ide peva ustašama, ide peva balijama.
Teraj ga, kô Bjelu. I svaka ta gnjida
neka ode, kô Đuričko, i nek se ne vrati nikad.
Alo, bre. Ej. Ovo je moja zemlja.
Nije ginuo samo tvoj, nego i moj deda.
Ko se bre stidi porekla? Nikad u životu.

Al’ i da živim stoput, prezirô bih onu sortu

što kleveta i laže, i misli poluprisebna

da sve što lupi – sekund kasnije postane istina.
Nikad član ničega. Nikom na spisku platnom.
Nijedno svoje slovo ne bih prodao ni za zlato.
Nisam za NATO. Dobro pamtim bombe.
Nisam druga Srbija. Nisam krug dvojke.
Samo ne mrzim nikog. Rođen kao Jugosloven.

Sve su puške tuđe. Sve su žrtve moje.
Svi ljudi. Sve nacije. Sva sela što gore.

Svako ko je nevin pao za vaše parole.
I nisam vernik, i čak ne volim crkvu.
Al’ kad je neko ruši, zaledi mi dušu.
Zaledi mi krv svaka slika toga pakla.
Al’ nikad ne pomislim da je svaki Albanac takav.

Halucinacionalna masa se pali.
Branio bi Kosovo, nisi bio ni da braniš Kališ.
Kad su ga sekli, jesi rekô sebi boli me?

I izašô na ulicu kad je ubijen Oliver?

Il’ za Savamalu, rampu, helikopter?

Pa gde ste bili tad? Jeste branili svoje?

Ja jesam. I makar mi slomili rebra

i facu o ivičnjak – ovo je moja zemlja.
I seri šta hoćeš na ta usta od pene,
ali niko nije otišo iz Srbije zbog mene,
no zbog vas.

…al’ svejedno dvadeset godina slušam da sam ja izdajnik. E pa, kad je tako… Veliki Meštre Sviju Hulja, slušaj...