Maja Miloš: Očigledna je odluka vlasti da se umetnici satru. Pored borbe za preživljavanje dolazimo do još jedne borbe - za integritet

Nakon premijere u Sarajevu i projekcija u Herceg Novom i Nišu, novi film Maje Miloš "Pukotina u ledu" će imati beogradsku premijeru 16. septembra, a dan kasnije naći će se i svim domaćim bioskopima. Ovaj film je već privukao pažnju kritičara, koji izdvajaju autorski rukopis rediteljke, atmosferu ostvarenja i glumačke izvedbe. A upravo je glumačka interpretacija Jovana Stojiljković, koja nosi čitav film, nedavno zavredela nagradu. Naime, na Niškom filmskom festivalu umetnica je za rolu Marije Cerovine u filmu "Pukotina u ledu", ovenčana nagradom za najbolju glumicu.

Scenaristkinja i rediteljka Maja Miloš u drugom dugometražnom filmu u karijeri publiku "suočava" sa snažnom i intimnom erotskom melodramom o odrastanju, ženskom integritetu i potrazi za sopstvenim identitetom. U središtu storije je Marija Cerovina, mlada klizačica koja živi na periferiji Beograda s ocem Draganom, kog igra Ljubomir Bandović. Skrhana gubitkom majke, i suočena sa siromaštvom i drugim problemima, prolazi kroz teško i bolno putovanje ka prihvatanju sopstvene seksualnosti i pronalaženju unutrašnje snage. Iz korena joj se život menja kada otac u kuću dovede novu ženu - Suzanu i njene dve ćerke. Našavši se u finansijskim problemima, Marija je primorana da zajedno sa najboljom prijateljicom Nevenom uđe u svet u kojem su žene seksualno eksploatisane. Međutim, susret sa mladim biznismenom Lukom Ćukom zauvek će promeniti njen život...

Scenaristkinja i rediteljka Maja Miloš ovim filmom sugeriše, kako priznaje u razgovoru za Nova.rs uoči beogradske premijere, da je moć ljubavi neophodna da bismo otkrili i prihvatili sami sebe.

Prošlo je 14 godina od vašeg hvaljenog i nagrađivanog dugometražnog debija - "Klip". Koliko su nagrade, svetski festivali, dobar prijem filma, možda, predstavljali opterećenje i, na neki način, uslovili veliku pauzu do drugog filma?

- Pre trinaest godina sam počela da istražujem za "Pukotinu u ledu", i u dugotrajnom, temeljnom procesu kako mene tako i cele ekipe, film se razvijao i nastajao. Sa jedne strane je za kreativni proces potrebno vreme, ali gledajući odnos vlasti prema kulturi koja bi trebalo da je podržava a čini potpuno suprotno, ne treba da se čudimo velikim pauzama između filmova naših autora.

Ja nisam imala opterećenje svojim debitantskim filmom jer me je unutrašnja potreba da istražujem temu kojom se bavim štitila od spoljašnjih i unutrašnjih pritisaka koji, u suštini, samo ometaju kompleksan proces otkrivanja i artikulacije sopstvenog doživljaja kako sveta tako i umetnosti.

Svetska premijera filma "Pukotina u ledu" desila se nedavno u Sarajevu. Kako ste zadovoljni reakcijama na, neosporno, najznačajnojoj filmskoj smotri u regionu i šire, a potom i na Filmskom festivalu Herceg Novi i na Niškom filmskom festivalu?

- Veoma sam srećna što je film započeo svoj bioskopski život u Sarajevu jer je to poseban festival koji neguje neposredni kontakt publike i autora filmova. Razgovori sa gledaocima autorima daju novu perspektivu koja je dragocena. Suze, emotivna povezivanja sa problemima, s kojima se junaci filma susreću, kao i razgovori o društvenim okolnostima koje smo imali sa publikom, su meni veoma značajni jer mi učvršćuju pogled da je smisao umetnosti komunikacija, podstrek da se zapitamo u kakvom svetu živimo ali i mogućnost da može nekome, bar na trenutak, da pruži utehu i možda neke strahove, koje svi imamo, malo umiri. Takođe mi je posebno drago što je film prikazan u Nišu, na posebnom izdanju festivala koji se održan uprkos nastojanju vlasti da ga oduzme od glumaca i da je upravo tu Jovana Stojiljković dobila nagradu za glavnu žensku ulogu.

Uoči svetske premijere film je opisan kao priča koja postavlja pitanje ženskog integriteta u materijalističkom okruženju ispunjenom agresijom i prekomernom ambicijom. Ko je odgovoran za imanje, odnosno neimanje integriteta i da li je neophodno prihvatiti uzuse okruženja zarad opstanka?

- Patrijarhalno, materijalističko i veoma agresivno društvo koje stvara ideal agresivne ambicije i postavlja moć kao centralnu vrednost, kojoj treba da se stremi, dovodi ljude do ivice pucanja i negira značaj integriteta. Kada ljudi, a naročito žene, u tom sistemu pokušavaju da zadrže integritet, mogu da se posmatraju kao naivne. Opet one koje se snalaze kako znaju i umeju se licemerno osuđuju. Moja želja je bila da u filmu sa empatijom pristupim likovima pred kojima su teške odluke. A pred te odluke su stavljeni.

Kao lajtmotiv za film koristili ste narativne motive čuvene bajke "Pepeljuga". Zašto se stotinama i stotinama godina unazad zaboravila srž ove priče - da žena postaje princeza kada prigrli svoju seksualnost?

- U patrijarhatu u kom se seks koristi kao poluga moći, žensko otkrivanje sopstvene seksualnosti je nepoželjno. Patrijarhalno društvo opsednuto seksom, sa jedne strane nameće aseksualnost ženama kao princip čistoće, dok licemerno s druge strane seksualizuje i objektivizuje žene. Otkrivanje sopstvene seksualnosti ženama upravo daje moć koja je u bajkama predstavljena kao odrastanje tj. trenutak kada devojka postaje princeza odnosno žena. Ono je intimno, emotivno i neverovatno snažno. I u ovom agresivnom svetu u kom živimo je, mislim, veoma kompleksno doći do spoznaje sopstvene seksualnosti i time i prihvatanja sebe. Pepeljuga upravo uči žene da, kada žena prihvati sebe i svoju seksualnost, odrasta, a ljubav nam svima pomaže u prihvatanju sebe.

Da li je "Pukotina u ledu" anti-bajka, kako su je neki okarakerisali, zato što na drugačiji način istražuje vrednosti koje nam bajke usađuju i nameću još od detinjstva?

- Bajke nam od najranijih dana usađuju osnovne vrednosti dobrote, empatije, predočavaju nam snagu ljubavi, ali nas i pripremaju za život koji zna da bude pun iskušenja i svet koji je, kao i u bajkama, izrazito surov. Želela sam da istražujem kako upravo te vrednosti funkcionišu u savremenom kapitalističkom svetu. Iako nekad bajke doživljavamo kao stilizovane priče udaljene od realnosti, one nam još od malih nogu govore o najznačajnijim istinama. Zadržavajući kako narativne, tako i simboličke motive Pepeljuge, želela sam da istražujem te istine uronjene u savremeni društveni kontekst. Zbog toga "Pukotina u ledu" može da se tumači kao anti-bajka ali je meni, pre svega, i upravo zbog toga istinska bajka. Na omalažavajući izraz da verujem u bajke, ponosna sam jer verujem u istine koje nam poručuju i u snagu ljubavi.

Retki su filmovi čak i danas, ne samo kod nas, u kojima je ženski lik u fokusu. Koliko vam je to bilo bitno, ali i, s druge strane, zahtevno?

- Još od prvih studentskih filmova sam se bavila ženama. To nije bila tada svesna odluka, već prirodna potreba da istražujem teme koje me zaokupljuju. Mnogi filmovi, koji su me obeležili i menjali mi pogled na svet, bavili su se ženama. Mi kao publika se, naravno, identifikujemo sa junacima bez obzira na rod ali je veoma važno da imamo filmove koji istražuju žene i ženski pogled jer specifičnost dilema, problema, odrastanja, očekivanja nisu dovoljno zastupljeni. Sa druge strane, mislim da je važno i da imamo sve više rediteljki koje mogu da nam pruže nove perspektive bez toga da im, kao zajednica, namećemo teme kojima bi bilo poželjno da se bave.

Nedavno je na Filmskom festivalu Herceg Novi glumica Jovana Stojiljković priznala da je bila pred velikim izazovom, s obzirom da je reč o veoma kompleksnom scenariju, i jer je prvi put igrala glavnu ulogu u filmu, u kom je u gotovo svakom kadru. Kako ste uspeli da razvejete njene eventualne strahove?

- Ja sam znala da je Jovana fantastična glumica, kao što verovatno i svi koji su je ikada gledali već znaju. Imajući potpuno poverenje u nju, u procesu koji je bio temeljan, iskren i sa puno ljubavi prema liku zajedno smo otkrivale tu našu Pepeljugu. Kada smo je upoznale i osetile, imam utisak da su naše eventualne nesigurnosti i potencijalni strahovi nestali i da je Jovana, kao toliko dobra glumica kakva jeste, imala osećaj slobode da gradi lik, a ne opterećenje.

Film kreće u bioskopsku distribuciju u Srbiji. Mislite li da će ovdašnja publika, nakon što vidi film, možda staviti prst na čelo?

- Možda umetnost ne može odmah i direktno da menja svet, ali ako neko nakon gledanja našeg filma uvidi potrebu da se nešto menja, ako ima malo više empatije i razumevanja za druge, ako se zapita - ja bih bila srećna.

Ako je umetnost potraga za istinom, kako ste nedavno izjavili, a istina je najveći neprijatelj vlasti, kako je umetniku koji od nje ne odustaje?

- Mislim da su umetnici u stalnom preispitivanju, borbi za sopstveni izraz i borbi da se stvori umetničko delo koje se po svojoj neuhvatljivoj i divljoj prirodi uvek opire. Borba je sastavni deo umetničkog procesa. Kada na to dodamo našu političku situaciju u kojoj postoji očigledna odluka vlasti da se umetnost, a sada i umetnici suštinski satru, pored borbe za preživljavanje dolazimo do još jedne borbe - a to je borba za integritet. Pre svega, borba za lični ali i integritet same umetnosti. Pošto verujem u istine koje nam bajke prenose, kao i u svakoj bajci veštice, ale, bauci su moćni i junake dovode do krajnjih granica i borbe za sopstveni život - ali znam da će istina i dobrota pobediti. I kao što u svakoj bajci junaci imaju svoje pomagače, zajedništvo, empatija i podrška koju pružamo jedni drugima su od suštinskog značaja.

Docent ste na Fakultetu dramskih umetnosti s kog je pre nepune dve godine krenula studentska pobuna. Kada uzmete u obzir sve što se desilo, i ono što se trenutno u zemlji događa, kakav rasplet očekujete?

- Pre svega sam počastvovana da radim sa studentima i kolegama koji se, kako na umetničkom tako i na društvenom polju, bore za slobodu izražavanja i suprotstavljaju se represiji svake vrste. Živeći u turbulentnom vremenu koje nas kolektivno melje i nekada stvara potpuni osećaj beznađa, pobuna i borba za istinu nam, mislim, daju nadu i snagu za promenom.