Kjara Bartl-Salvi: Oduvek sam želela da dođem u Beograd

Piše: Milica Pavlović

Užareni asfalt, tutnjava saobraćaja i udaljena pesma cvrčaka ukazuju na ekološke pukotine koje remete ekosisteme i zahtevaju adaptaciju. Umesto da se povuku, tri izvođača stružu slojeve zemlje sa specijalnim cipelama, pretvarajući trenje u motor koreografije, zvuka i svetlosti. Tako bi se, u najkraćem, mogla opisati predstava „Ostrvo vreline“ koju će naša publika moći da vidi na predstojećem Beogradskom festivalu igre.

Komad „Ostrvo vreline“ koji potpisuje ali i izvodi austrijska koreografkinja i perfomerka Kjara Bartl-Salvi, unosi urbani prostor na scenu, transformišući je kroz ritam, trenje, varnice i zvuk, u pulsirajuća polja mogućnosti. Predstava oscilira između kolektivnog ritma i fragmentiranog gesta, između pop-kulturnih referenci i apstraktnih fizičkih stanja. Varnice urezuju prolazne tragove po površini, tragove sećanja, dok se živi zvučni pejzaž prebacuje iz preciznih ritmičkih impulsa koji podsećaju na ulični saobraćaj i motore automobila u pregrejanu atmosferu. „Ostrvo vreline“ je i odraz urbane temporalnosti, u koreografiji trenja i transformacije.

Časopis “Tanzquartier Wien” naveo je da u predstavi „Ostrvo vreline“ Kjara Bartl-Salvi usmerava svoj i naš pogled ka zemlji, pretvarajući je u aktivnog partnera, a ne u pasivni pijedestal.

“Sa posebnim cipelama za igru, zajedno sa drugim igračima, ona struže po asfaltu, uz varnice koje lete, u nastojanju da ne podlegne pukom spektaklu... Umesto pesimizma, između varnica treperi neobičan osećaj zadovoljstva, sile iz koje se može crpeti energija za kretanje kroz vrelinu noći”.

“Strogo sinhronizovane scene u trouglastim formacijama, zamršen rad nogu, razigrani solo pokreti i samouverene TikTok reference odvijaju se u petljama repeticije”, zapisao je “Magazin53a”, uz opasku:

“Radost pokreta i samopouzdanje koje ono generiše mogu se reprodukovati hiljadu puta, poput kratkog TikTok videa, koji ne gubi svoju briljantnost ili uticaj”.

Popularna austrijska koreografkinja, performerka i vizuelna umetnica Kjara Bartl-Salvi studirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, gde je razvila snažno interesovanje za prostor, objekte i scensku arhitekturu, što i danas oblikuje njenu umetničku praksu. U radu istražuje interakciju između pokreta, zvuka i materijala u kontekstu prolaznosti i krhkosti.

Komad Kjare Bartl-Salvi “Ostrvo vreline”, čije sekvence na društvenim mrežama broje milione pregleda, stiže na 23. Beogradski festival igre. Biće izveden 20. marta u Ložionici, a u razgovoru za “Novu” autorka otkriva šta je bila inicijalna kapisla za komad, kako je njeno likovno obrazovanje uticalo na koreografski rad, ali priča o i našem festivalu koji se održava od 13. marta do 8. aprila, na scenama u Beogradu, Novom Sadu i Subotici.

Vaše delo „Ostrvo vreline“ pretvara asfalt, zvuk i svetlo u glavne alate izvođenja. Kako je nastala ideja da urbano okruženje postane scenski partner, a ne samo inspiracija?

- U svom koreografskom i umetničkom radu funkcionišem veoma ritmično, i vremenom je sve više počeo da me zanima odnos između pokreta, zvuka i materijala. Cipele su postale važan medij upravo zato što nose unutrašnji dijalog između zvuka, pokreta i tla po kojem hodamo. Svakodnevni čin kretanja kroz gradske ulice bio je inspiracija. Počela sam da se zanimam za trenje, impuls i interakciju tela sa površinom asfalta. U tom trenutku urbano okruženje je prestalo da bude referenca i postalo je koreografski partner. Ono aktivno oblikuje ritam, otpor, zvuk i energiju. Poželela sam da asfalt prenesem na scenu. Inspirisana fenomenom urbanih ostrva vreline, želela sam da stvorim neku vrstu zagrejane komore u kojoj se ritam, trenje, varnice i zvuk neprestano sučeljavaju. Ta ostrva vreline u gradovima apsorbuju i otpuštaju toplotu mnogo intenzivnije nego ruralni predeli. Materijali poput asfalta skladište sunčevu svetlost i polako je vraćaju u vazduh, naročito noću. Htela sam da ovu senzaciju vrele gradske letnje noći prevedem u zvuk, scenografiju, svetlo i pokret.

Kako ste razvili specijalne cipele koje stružu tlo i stvaraju ritam i varnice? Koliko je ovaj element promenio vaš koreografski proces?

- Trenje je energija, a za mene je ono bilo varnica - i doslovno i konceptualno. U središtu komada bila je želja da istražim trenje kao umetnički materijal. Predstava počiva na jednoj posebnoj tehnologiji igre, koja najviše podseća na stepovanje. Koristimo ekološki prihvatljive materijale ugrađene u modularne đonove koji proizvode vidljive i čujne varnice kada se trljaju o određene podove ili urbane površine. Ovo trenje postaje i koreografski materijal i konceptualni sadržaj. Đonovi su razvijeni i proizvedeni u saradnji sa umetnikom i scenografom Patrikom Vinklerom. Svaki đon može se održavati ili zameniti na održiv način, spajajući umetničku funkcionalnost i ekološku svest. Koreografski, cipele koje varniče nisu suštinski promenile moj metod, ali su intenzivirale odnos između pokreta i zvuka. Učinile su trenje vidljivim, pojačale zvučnu teksturu i povećale svesnost izvođača o svakom kontaktu sa podom.

U predstavi postoji ta snažna ekološka poruka, ali bez pesimizma. Da li je to bila svesna odluka - da ekologiju predstavite kroz vitalnost, a ne kroz alarm?

- Da, apsolutno. Urbana ostrva vreline pretvaraju grad u ogromno telo za koje se može reći da je u stanju groznice. Umesto povlačenja, izvođači stružu, četkaju i grebu tlo. Svaka varnica postaje ekološki komentar, prolazan trenutak napetosti. Istovremeno, postoji i zadovoljstvo u tim varnicama: trenje kao izvor energije, hitnost bez beznađa. Za mene je trenje i metafora za suočavanje, konflikt, otpor i promenu. Ono stvara mogućnost transformacije.

Kako je vaše likovno obrazovanje uticalo na način na koji oblikujete prostor, svetlo i scensku arhitekturu u ovom delu?

- Tokom studija na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, razvila sam snažno interesovanje za prostornu kompoziciju i scensku arhitekturu. Za moja poslednja dva komada, uključujući “Ostrvo vreline”, sarađivala sam sa timom umetnika koji dolazi iz likovne oblasti. Između nas postoji veliko poverenje i zajednički vokabular. Prostor, svetlo, zvuk i pokret ne postoje kao odvojeni slojevi, već kao međusobno povezani materijali unutar dela.

Jedna poznata kritičarka je pomenula da TikTok reference i kompleksni rad nogu stvaraju savremeni, gotovo viralni ritam. Da li ste namerno uključili elemente digitalne kulture?

- Da. Fasciniralo me je kako varnica - kratkotrajni trenutak - odražava način na koji viralni gestovi cirkulišu onlajn: pojavljuju se iznenada, brzo se šire i nestaju. Pop-kulturne koreografije na društvenim mrežama stalno se reprodukuju i transformišu, i ta logika je snažno rezonovala sa mojim istraživanjem pokreta, ponavljanja i autorstva. U “Ostrvu vreline” neki gestovi su direktno citirani od mojih omiljenih pop-zvezda, dok su drugi interpretirani i preoblikovani. Pojavljuju se kao petlje, odjeci i suptilne varijacije unutar koreografije. Delo se dotiče ne samo pitanja autorstva, već i naše pregrejane kulture slika, u kojoj je imitacija postala centralna sila.

Ovo je vaš prvi nastup na Beogradskom festivalu igre. Šta za vas znači dolazak na ovaj festival?

- Ovo je prvi put da predstavljam “Ostrvo vreline” izvan Austrije, i to mnogo znači i meni i mom timu. Zaista smo zahvalni Aji Jung na pozivu i poverenju. Mnogi umetnici koje veoma cenim prikazivali su svoja dela na ovom festivalu, i oduvek smo želeli da dođemo u Beograd. Počastvovani smo, uzbuđeni i radujemo se susretu sa vašom publikom.