"Želimo da dotaknemo nešto duboko u čoveku": Simon Repel i Saša Riva o predstavi koja poziva na suočavanje s bolom "Dragi sine..."

Piše: Milica Pavlović

Umetničko iskustvo koje poziva publiku da razmisli o krhkosti života u vremenu i društvu u kojem živimo, a koje je obeleženo upornošću ratova i njihovim strašnim posledicama. Tako bi se u najkraćem mogao opisati komad “Dragi sine...”

Ovaj komad publika će premijerno moći da vidi 26. marta naredne godine u Ložionici u okviru 23. Beogradskog festivala igre. “Dragi sine…” istražuje neizmerni bol roditelja usled gubitka dece. Delo koje u Beograd stiže iz Ženeve ima zadatak da prevaziđe reči kako bi prenelo složenost emocija povezanih sa ovim iskustvom, da podigne svest o posledicama ratnih sukoba među sadašnjim i budućim generacijama. Ono nudi mogućnost sklapanja mira davanjem glasa žrtvama i svedocima, doprinos evoluciji društva ka normalnijem vremenu.

Komad prati porodicu – majku, oca i njihovog sina – čiji se životi raspadaju kada sin odluči da ode u rat. Predstava počinje flešbekom. Trenutak zamrznut u vremenu: porodični portret. Prošlost odražava snove i planove života. Sadašnjost je zaustavljena u tišini, gde majka gaji trunku nade dok pokušava da napiše pismo svom sinu, još uvek očekujući njegov povratak. Bol je tih, ali neprekidno prisutan. U budućnosti, roditelji ostaju da žive sa sećanjima. Pokret je način da se izrazi sve ono što reči ne mogu – neizmerna tuga i trajna veza bezuslovne ljubavi.

Autori komada, i koreografije su Simon Repel i Saša Riva. A Riva i Repel je umetničko udruženje koje su osnovali Simon Repel i Saša Riva, 2020. godine. Tokom svojih karijera, ovi izuzetni igrači su se približili različitim koreografskim stilovima, a onda osetili potrebu da izraze svoju kreativnost. Nakon godina provedenih u Hamburg baletu i Baletu Ženeve, trupu su pokrenuli u Ženevi. Vrhunski izvođački kvaliteti, u sinergiji sa željom za stvaranjem, vodili su ih kroz saradnju tokom koje su stvarali novi rečnik. Koreografski radovi zanimljivog dvojca utemeljeni su na pozorišnom kvalitetu, nežnosti i poetici teatra. Stilizovane slike povezane su neoklasičnim i savremenim rečnikom, kao i snažnim gestovima.

Časopis “Danza&Danza” je naveo da su u ovom komadu sola, dueti i ansambl sekcije snažno dirljivi, “izvedeni sa retkom interpretativnom dubinom i intenzitetom, efikasno oblikujući celokupno delo”, dok je “Eroica Fenice”, zabeležio:

“Moćan nastup koji pomera i zadivljuje, ostavljajući publiku očaranu i duboko dirnutu”.

Italijanski dnevni list “Corriere della Sera” ocenio je da se čini da izvođači “ lete čak i kada hodaju; da su toliko lagani da se njihova snaga na sceni doživljava kao vrsta kontradikcije”, a o komadu za Nova.rs govore Simon Repel i Saša Riva.

„Dragi sine…“ je predstava koja se bavi sećanjem, nadom i lepotom bezuslovne ljubavi. Šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon gledanja ovog komada – koju misao, emociju ili pitanje?

- Nadamo se da će publika napustuti salu sa dobrim osećajem o tome koliko je život dragocen. Predstava govori o gubitku, ali ne samo o gubitku. Ona poziva svakoga da se suoči sa dubokim bolom koji nastaje kada izgubimo ono što nam je najdraže, šta god to bilo. Kroz to suočavanje, nadamo se da će svi osetiti beskrajnu snagu ljubavi, krhkost našeg zajedničkog vremena i urgentnu potrebu da cenimo svoj, ali i sve druge živote koji nas okružuju.

Kako je nastala ideja da istražujete teme rata i dubokog ljudskog gubitka kroz pokret?

- Inicijalna ideja potekla je iz želje da stanemo blizu, umetnički i emotivno, onima koji su doživeli tako dubok bol. Mi ne govorimo direktno o ratu, ali rat čini pozadinu priče koja je zapravo priča o porodici i bezuslovnoj ljubavi. Nažalost, rat je i dalje deo sveta koji nas okružuje i njegov uticaj nastavlja da oblikuje nebrojene živote. Kroz pokret, tišinu i sporo proticanje vremena – naročito kada prikazujemo dvoje starijih roditelja – pokušavamo da prizovemo emocije, a ne da opisujemo događaje. To dvoje ljudi pred našim očima postaju nešto nalik komadima nameštaja prekrivenih prašinom i sećanjima, živeći nešto duboko neprirodno: iskustvo nadživljavanja sopstvene dece.

Tokom procesa, sarađivali ste sa umetnicima koji su oblikovali snažan vizuelni deo ovog dela – od crteža Gu Jiajuna do dizajna svetla Alesandra Kasa. Kako su ovi elementi uticali na atmosferu i dramaturgiju pokreta?

- Za nas su crteži Gu Jiajuna i dizajn svetla Alesandra Kasa ključni elementi, jer pomažu da se stvori snažna atmosfera svake scene. Njihovi vizuelni svetovi ne prate koreografiju samo kao usputna sredstva; već je produbljuju. To su elementi koji pružaju suštinsku podršku umetnicima na sceni. A to smo Aja Jung i nas dvojica. Prožimanje slika, svetla i izvođača oblikuje emotivni pejzaž i jača dramaturgiju dela.

Ovo je vaš prvi nastup na 23. Beogradskom festivalu igre. Šta za vas znači dolazak u Beograd i šta obećavate beogradskoj publici?

- Zaista smo presrećni što smo deo Beogradskog festivala igre i što možemo da predstavimo ovako snažnu i intimnu koreografiju. Nadamo se da ćemo, kroz našu igru, ostaviti beogradskoj publici snažne i trajne emocije. Sa samo troje umetnika na sceni, veče se oslanja na jednostavnost kako bi prenelo osećaj istine - one za koju se nadamo da će dotaći nešto duboko u svakom čoveku.