Skulpture Rajka Popivode polaze od ključnog pitanja: pronaći adekvatnu formu za sadržaj kojim namerava da je ispuni. Drugim rečima, kako da oblikuje sopstvenu misao.
Rajko Popivoda, „U lavirintu“, Galerija B2
Veštom kombinacijom raznovrsnog materijala, kao što su bronza, klirit, guma, gvožđe, drvo, novina je ogledalo, izvodi dinamične i “prokrvljene” radove koji već samom svojom formom zaokupljaju gledaoca navodeći ga da promišlja ono što vidi, da prepoznaje lični stav autora, njegove preokupacije, čak i slutnje proizašle iz sagledavanja aktuelnih društvenih okolnosti. To je taj lavirint (iz naslova), u Popivodinom delu prisutan već dve decenije. To su stranputice civilizacije u kojoj živi, koja iz obilja darova božanskog roga ne izvlači boljitak već aktualizuje sedam smrtnih grehova kao temu stvaralačkog čina. Zato vajar kaže: “Ne drže nas u kavezu samo društvene okolnosti, već i mi sami nismo u stanju da potražimo rešenja i izađemo iz sopstvene zatvorenosti. Ograničenja se postavljaju i spolja i iznutra.” (Pročitajte izvanredan prateći tekst u katalogu Danijele Purešević, napisan po uzoru na našeg nenadmašnog profesora savremene umetnosti – Lazara Trifunovića.)
Tražeći izlaz iz lavirinita, vajar se drži poetike apstrakcije i asocijativnosti mada ne beži ni od figuracije, ako mu se nametne radi transparentnosti ideje. A ideja!? Nju materijal mora da emanira, da mu ne dozvoli da joj se nametne već da joj bude u funkciji. Mora da bude oslobođena iz materijala čija obrada treba da joj dozvoli da izbije u prvi plan. Tek tada će skulptura svojom narativnošću, pa i ironijom da uznemiri gledaoca, čak i da ga dobro protrese, što kulminira u najdramatičnijoj temi ovog trenutka kojom se autor bavi: temi migracija. (U brojkama: od 7, 3 milijarde ljudi na ovom svetu, 281 milion čine migranti!) Nesporno je da je delo Rajka Popivode ispunjeno socijalnim nabojem, angažovano, da preispituje stvarnost, ali do kojih slutnji seže?
Iznijansirano sofisticiran, vajar Rajko Popivoda strpljivo gradi oblik, nekad ga i odloži, za kasnije, dok mu se ideja ne iskristališe. On kroz skulpturu misli, za njega je skulptura komentar društvenog miljea, njome prosuđuje pojave.
Tome doprinosi i sama postavka, uz nazive dela koji njegovo razmišljanje sugerišu gledaocu. Gledaoca dočekuje najstariji rad, iz 2001. godine. Traganje, bronzani zidni lavirint, a ispraća Spomenik neznanom arhitekti; u centru je Talas/Nedogled, najnoviji rad, iz 2021, kavez u vidu lavirinta nošen crvenim zloslutnim valom; sa strane je poređano Pet smrtnih grehova (Bes, Blud, Lenjost, Zavist i Pohlepa, dva, Gordost i Proždrljivost, prodata su uoči same izložbe); frontalno je serija Migracije, s realnim gumenim otiscima delova ljuskog tela stisnutim u kaveze, poslagane u rastućoj liniji, ako se sledi smer kretanja sleva nadesno, čiji je pandan Kofer/ Sve svoje nosim sa sobom, takođe s realnim gumenim otiscima delova ljuskog tela; u jednom od ćoškova galerije smešten je Mrtav ugao (odlivak glave čoveka, od gume); na zidovima: Predeo/Kuda, Ogledalo/Gde sam, Fragmentacije…
Unapred smišljeno ili se dogodilo, svejedno, centralni rad (Talas) na podu galerije pravi senku u vidu svastike. To je ta najcrnja slutnja, koja nam se provlači kroz glavu, koju odbijamo od sebe a ona nam se neprimetno uvlači u život. Dok se sasvim ne pokaže, a onda neće biti samo senka. Da ironija bude veća, izvorno (istočnjačko) značenje ovog simbola koje nas asocira na nacizam, fašizam i rasizam je dobrobit.
Bonus video: Najmoćniji teleskop leti u svemir – šta da očekujemo?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar