Ako ste pogledavši naslov filma (nemačka reć koja označava nimfu, morsku sirenu, vodenu vilu, kako hoćete) očekivali još jednu romantičnu verziju stare legende o nemogućoj, tragičnoj ljubavi, čekaju vas velika iznenađenja. "Undine" (91. min. On demand My OFF) je savremena priča smeštena u srce nemačke metropole Berlin, a naslovna junakinja je mlada, privlačna Undine (Paula Ber), istoričarka koja istražuje gradilačke planove i vizure grada do današnjih dana. Ali, pojava dvojice mladih ljudi otkriva njenu tajanstvenu vezu sa vodom i kulturološkim mitom o ženi iz vode.
Film je na Berlinalu osvojio Srebrnog medveda (Paula Ber, najbolja glumica festivala), a nagrada Međunarodne kritike FIPRESCI izdvojila ga je kao najbolji film takmičarskog programa.
Nemački reditelj Kristijan Pecold (1960) je u ovom milenijumu potpisao nekoliko zapaženih filmova, a posebno je značajna njegova filmska trilogija „Feniks“, „Tranzit“ i „Barbara“ u kojoj istražuje intrigantne teme savremenog nemačkog društva. Ove subote je Pecoldu dodeljeno vrhunsko priznanje „Aleksandar Lifka“ Festivala evropskog filma na Paliću, za trajni doprinos evropskom filmu.
Motiv talanstvene i opasne uloge morskih sirena potiče još iz Homerovog epa „Odiseja“, u kojem Kirka upozorava helenskog junaka da pri povratku na Itaku povede računa o opasnom izazovu morskih sirena, da voskom zapuši uši i odoli izazovu. Može li to svako?
U novijim vremenima motiv začaranih vila oživeo je veliki danski basnopisac Hans Kristijan Andersen u „Maloj sireni“, rečne vile iz nordijskih mitova stigle su i u Vagnerov Nibelunški prsten („Rajnsko zlato“), a u našoj epskoj baštini javljaju se gorske vile. U narodu je stolećima postojala bojazan od odlaska na potok noću, pošto su vile potočare umele da ukradu mlado momče.
Pre desetak godina je engleski reditelj Nil Džordan snimio lep i poetičan film „Ondina“ o irskom ribolovcu koji u mreži nađe devojku sa ribljim repom, odvede je kući i kreću ljubavni jadi.
Radeći po sopstvenom scenariju Kristijan Pecold započinje film razgovorom Undine sa Johanesom (Jakob Manšenc), koji joj nagoveštava da se njihova veza prekida. Undina mu resko odgovara, ako je napusti, on će umreti. On neko vreme nestaje iz njenog vidokruga, ali kad ga jedne večeri ona poseti u dvorištu njegove vile, njeno obećanje se ispunjava na surovo okrutan način. U bazenu, posle varljivog zagrljaja. Još nekoliko puta se javlja fenomen vode (jednom simbolički, kao akvarijum u kafiću), i na jezeru, i tada doznajemo da Ondinine mračne opsesije nisu slučajne.
U početnim sekvencama pratimo Undinu na svakodnevnom poslu: kao kustos u gradskom muzeju, ona uz pomoć više raskošnih maketa grada iz različitih epoha prikazuje kako je grad preživeo ratove, razaranja i razvojne planove. Jedan od posetilaca, zgodni mladić Johanes (Franc Rogovski), ošamućen Undininom hladnom lepotom i neobičnim šarmom, poziva je na kafu. Odlaze u onaj isti kafić sa početka filma, i tada Undina primeti da je jedan zid pokriven velikim akvarijumom, punim riba, vodenim rastinjem, a na dnu je figurina ronioca sa skafandrom. Čuvši da odande dopire njeno ime (čujemo ga i mi, iz njenog ugla sagledavamo veći deo filma) kao zamađijana priđe akvarijuma, nespretno ga zakači, odjednom se sve sruči na Undinu i Kristofa. Njihov prvi zagrljaj se događa u vodi i sa ribicama po njima, simbolično i zlokobno. Biće toga još, ali da ne otkrivamo sve do kraja.
U susretu sa Kristofom ima nešto sudbinsko, jer je on industrijski ronilac, silazi na dno jezera i reka kad dođe do poremećaja na podvodnim turbinama. Undini se čini da joj konačno sreća ide na ruku, dobija od Kristofa figurinu ronioca. Kod kuće je nepažnjom ispusti na pod i roniocu otpadne noga. Ona je zalepi, ali Kristof kasnije doživi na poslu povredu noge, kao da je nešto ukleto krenulo na njega, jedva mu spasu nogu.
Pre toga Undine sa njima odlazi na jezero, spuštaju se sa skafanderima na dno, ona se oseća kao u svom elementu, ugleda mitsku ribu, soma Gintera, ona kreće za njim, nestaje, jedva je Kristof pronađe i vrati na površinu.
Kao u bajkovitoj fantaziji njihova veza, kao i film, će se okončati na dnu jezera, sa ishodom koji se mora videti bez daljeg objašnjenja.
Pecoldov vizuelni stil je ubedljiv i sa dobro postavljenim pomeranjima od realističke percepcije života do mračnih nagoveštaja opsesivnih strasti. U prethodnim Pecoldovim filmovima sve je bilo podređeno sjajnoj glumici Nini Hos, hladnijoj nemačkoj verziji Katrin Denev. U ovom filmu sve je oslonjeno na darovitu i nepredvidljivu Paulu Ber, koja je 2016. zablistala u francuskom filmu „Franc“ Fransoa Ozona. Ona je sada junakinja bez prošlosti (možda je u kasnijim flešbekovima moglo nešto da se traga i u tom smeru), i kao lik koji od zapisane sudbine ne može da umakne. Njoj je glumački dorastao, sva sreća za Pecolda, potpuno novi glumac Franc Rogovski, koji likom ali i bogami načinom glume mnogo podseća na Hoakina Finiksa.
Bajke i mitske legende su nastajale u epohama kad su se događali ratovi, istrebljenja naroda, kad su boleščine i kuge kosile bez mere. Zato su i preživele, jer ljudski duh se uvek opirao velikim nevoljama. Iako je diznijevska mašinerija spektakularne filmske zabave povezala recikliranje najlepših bajki sa kokicama i koka-kolom (shvatite ovo kao grubu metaforu), dobro je da autori poput Pecolda pokažu da bajkoliki toposi mogu da dobiju nova autorska tumačenja. Pa makar ne bili uvek na nivou strogih očekivanja (eh, kako je lako biti zahtevan iz sigurne zavetrine!)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar