Da li se to srpskoj književnosti dogodila istorija: Mapa čitanja "Decenije posle: rider srpske književnosti 1991-2021" obavezno štivo za ovu nedelju

Tihomir Brajović i dr, „Decenije posle: rider srpske književnosti 1991-2021“, Akademska knjiga i Filološki fakultet, 2025.

Bilo bi lepo dobiti pomoć – bilo prijatelja, bilo ravnodušnog posmatrača – ako već ne možemo naći prečicu.

Ko ne bi poželeo da se istorija novije srpske književnosti pred nama izlista kao interaktivna mapa tekstova? Nije grešno poželeti da takva mapa uvede čitateljstvo u sve teme i dileme bliskog doba – doba koje još živimo, jer uporno neće da prođe. Idealna bi bila mapa koja bi okupila sve generacije dvadesetog veka, pisce rođene između 1926. i 1996. godine – koja bi rasvetlila kako vide svoje vreme i sebe u njemu.

Odnedavno je takva mapa čitanja postala realnost. Ivan V. Lalić i Milosav Tešić, Saša Ilić i Uglješa Šajtinac, Srđan Valjarević i Ljubomir Simović, Voja Despotov i Milena Marković, dve Maje (Solar i Pelević), intergeneracijska pregršt Vladimira (od Pištala do Tabaševića) i dve Radmile (Lazić i Petrović), njih ukupno sedamdeset pojavili su se na jednom mestu, na nevelikom prostoru, u moru signala koje valja iščitati i slediti.

U okviru projekta SLITaM („Srpska književnost 1991-2021: identitet, trauma, sećanje”), kojim je rukovodio profesor Filološkog fakulteta, teoretičar i kritičar Tihomir Brajović, sačinjen je rider sa selektivnom bibliografijom srpske književnosti. Zbirka obuhvata tri decenije i nudi pažljivo birane i uklapane tekstove: kako naglašavaju urednici Tihomir Brajović, Nedeljka Bjelanović, Katarina Pantović i Milan Vurdelja, oni mogu da posluže kao „svojevrsna čitanka odabranih beletrističkih uzoraka“, kao vodič kroz srpsku književnost u jednom vremenu i jednom tematskom kontekstu.

U pitanju nije antologija, već hrestomatija: sedamdeset tekstova iz proze, poezije i drame tvore „neku vrstu provizornog, mozaičnog narativa“ koji čitalačkoj publici nudi istovremeno i avanturu srpske književnosti kroz vreme epohalnih promena, i istoriju bolesti jednog društva, i uvid u postupke samospoznaje i samorazumevanja.

Čitajući ove odlomke, teleportujemo se u vreme „sa prozorskim olupinama koje su bile opasnost. jer su bile meta. ako se naziru naša tela...” (Maja Solar); među ljude koji kažu: „nekad citirate Tolstoja, nekad Rumija, / vi ste musliman u Evropi” (Enes Halilović), „zato što / neko beše strahinjiću bane / beše bane u malenoj banjskoj” (Milena Marković). Vidimo kako „Dubrovnik, aktuelan i bombardovan u oktobru, zamenile su šamarajuće vukovarske vinjete” (Vladimir Arsenijević) – „da bi Mi i Oni mogli da opstanu, potrebni su posrednici, samoproglašeni portparoli žrtava ratnog pakla” (Dragan Velikić). Deda uči unuka da raj ne postoji: „Treba da veruješ samo u ono što možeš videti i opipati” (Đorđe Lebović); ali: „Kad već ničeg opipljivog nema, nastaje priča” (Radoslav Petković). „Mi smo granicu držali iza oblaka! / A jutros nam je osvanula na pragu!” (Ljubomir Simović).

Je li se to srpskoj književnosti dogodila Istorija? Urednici ove mape čitanja smatraju da jeste, i to bez odlaganja i kašnjenja. Rider je ispunio želju i nadu svojih tvoraca: postaje polako i obavešteni sagovornik, i dobar saputnik čitalaštvu blagonaklonom i radoznalom.