Kristin Herš za Nova.rs: Biti čovek je poduhvat pun strasti!

Kultura 26. maj. 202215:29
Podeli:
Kristin Hersh
Kristin Hersh Foto: Dom omladine Beograd/Promo

Kristin Herš, višedecenijska heroina američkog alternativnog rok zvuka, nakon 40 godina svog rada dolazi prvi put u Srbiju, gde već odavno ima veliki krug iskrenih poštovalaca. Na svom dugoočekivanom koncertu u Domu omladine Beograda, u petak 27. maja, Heršova će tako podeliti sa nama izuzetnu kolekciju pesama iz cele svoje karijere, nastavljajući važnu tradiciju nastupa autentičnih savremenih autorki u DOB, poput Nine Nastasje, Cat Power ili Mišel Gurevič, između ostalih.

U ekskluzivnom razgovoru koji sledi, Kristin Herš govori o tome kako čuje zvuk kao boju, na koji način komponuje svoju jedinstvenu muziku, ali se i priseća svog dragog prijatelja, prerano preminulog kantautora Vika Česnata, kao još jednog upečatljivog američkog folk mislioca, originalnog poetskog izraza. No, iznad svega, Kristin Herš nam ovde objašnjava izvornu etiku alternativnog rok stvaralaštva.

Poštovana Kristin, beskrajno nam je drago što konačno dolazite u Beograd, grad u kome ste uz Pi Džej Harvi bili jedna od naših najvažnijih alternativnih rok heroina tokom 1990-ih. Da li ste ikada bili u ovom delu sveta, odnosno koliko daleko ste kao muzičar, ili možda turista, išli na evropski Istok?

– Snimala sam i išla na turneje bez prestanka, svih ovih godina – bilo solo, ili sa mojim bendovima Throwing Muses i 50 Foot Wave, ali za sve to vreme niko me izgleda nije slao dalje od onog gde sam već bila (smeh)! Tako da sam zaista srećna što konačno stižem do vas. Baš sam dugo čekala da mi se ukaže ova prilika.

Kristin Hersh
Kristin Hersh Foto: Peter Mellekas/Dom omladine Beograd/Promo

Obično nas uvek zanima onaj formativni period, tokom kojeg mlado biće prepozna u sebi zov umetnosti. Koji je to bio trenutak u vašem detinjstvu, kada ste osetili tu čarobnu vibraciju?

- Vidite, ja čujem muziku kao boje — uvek je tako bilo — kada je moj hippie otac to shvatio, dao mi je svoju gitaru. Kao mala, živela sam u komuni, a tu su se uvek puštale rok ploče ili je neko svirao folk na gitari. Roditelji su me odveli na Vudstok festival kada sam imala tri godine, ali su me istovremeno izlagali i apalačkim narodnim pesamama, jer su bili poreklom iz Džordžije i Tenesija. Na kraju sam se odlučila za klasičnu gitaru i usput se zaljubila u američki pank rok, ali zaista, i dalje je za mene sve u bojama. Akordima i bojama.

I, kakav je bio osećaj kada ste kao dete prvi put uzeli gitaru u svoje ruke?

- Bila sam frustrirana osnovnim bojama koje sam čula kao E-dur, A-dur, De-dur, mislila sam kako su to dosadni akordi... Nisam želela da čujem crvenu, plavu i žutu, želela sam da sviram purpurnu, akvamarin i oker. Zato sam istraživala način na koji se zvučni talasi odbijaju jedni od drugih, da bih stvorila energiju koja menja osećaj u prostoru. Nisam nikad prestala da istražujem ovaj efekat... Nekako sam opsednuta gitarom, pesmama i studijskom produkcijom.

Da li su zbirka ploča vaših roditelja ili nešto što ste redovno slušali na radiju ili koncertima u to vreme – u Njuportu, gde ste živeli, postoje čuveni Newport Folk i Newport Jazz Festival – najsnažnije uticali na vaše docnije muzičko opredeljenje?

- Moje iskustvo sa muzikom bilo je zapravo i doslovno iskustvo raspolućivanja moje ličnosti, tako da se uopšte ne sećam da li sam pisala ili svirala svoje pesme. Saobraćajna nesreća, nakon koje mi je napukla lobanja na tri mesta, otvorila je zvuk ovih pesama za mene – i to je ono što je stvorilo Throwing Muses. Kada su moje pesme prestale da budu pod uticajem bilo koje osobe ili žanra, pronašle su svoj čisti glas, i ja sam tada osetila da je muzika moj poziv. Sada mi je teško da slušam te rane stvari, jer ih ne prepoznajem kao svoje; moj glas je na njima hrapav i dubok, moja narav prijateljska i stabilna. Interpretirala sam zapravo karakter tih pesama kada sam ih svirala, tako da su one na neki način pojele moju ličnost u tom procesu.

Ipak, u međuvremenu sam se razvila kao tekstopisac i muzičar, i usavršila svoj zanat kao odgovor na ovu inspiraciju, koja nikada nije prestala da me vodi. Moja solo karijera postala je svojevrsni ventil da se predstavim na nov i jedinstven način, a onda je i 50 Foot Wave – moj losanđeleski noise rock bend – izašao u javnost sa svojim sasvim drugačijim zvukom. Tako da sav ovaj zvučni rečnik nije bio toliko odgovor na muzičke uticaje, koliko na same pesme po sebi.

Sećate li se ipak trenutka kada ste napisali svoju prvu pravu pesmu, koja je mogla da se izvodi pred publikom?

- Moj bubnjar Dejv Narsizo i ja, pesmu “Catch” nazivamo ‘onom pesmom’ koja je otvorila i definisala naš zvučni jezik zauvek. Ali, to je bilo u srednjoj školi. Možda više ne mislimo tako, nisam ga pitala u poslednje vreme, hahaha…

Da se pozabavimo sada tim vašim ranim rokenrol danima – prvu ozbiljnu grupu napravili ste već sa 14 godina. Kakav je osećaj biti u bendu, kao devojčica, mislim?

Moj bubnjar i ja bili smo veoma bliski, a muzički jezik kojim smo oboje govorili učinio je većinu razgovora nepotrebnim – mi smo inače najbolji prijatelji od svoje osme godine – tako da smo ipak mnogo pričali (smeh)! U stvari, još uvek smo veoma bliski. On je jedan od mojih najomiljenih ljudi na ovoj planeti. Sviramo, kao i uvek, samo da bismo svirali; iz puke želje da zagrabimo u reku zvuka i iz nje izvučemo tek nekoliko kapi muzike. Većinu onoga što sviramo nikada nismo objavili, jer se bavimo muzikom, a ne muzičkim „biznisom” – u muzičkom biznisu zapravo ima vrlo malo stvarne muzike.

To znači da ono što nudimo – i što smo oduvek nudili – jeste usredsređenost na umetnost, pa je u našem slučaju totalno nebitno da li sviramo na festivalu pred četvrt miliona ljudi ili na nekoj maloj žurci. Kada smo imali četrnaest godina, ja sam sama zakazivala sve koncerte i vozila bend u velike gradove da nastupamo u tamošnjim klubovima u ponoć, gde su na mene potezali i pištolj samo zato što sam pokušavala da izvučem naš honorar, a onda bismo sasvim normalno ustajali rano ujutru da idemo u školu... ali, to sve zaista nije toliko važno, mislim baš ništa od toga. Bitno je da sviramo gde god možemo – ponekad je to mračno i zastrašujuće iskustvo, ponekad smo okruženi velikim, ružnim egocentričnim rok zvezdama, ali obično pronalazimo ljubav i istinsku lepotu u svemu tome. Baš kao i u životu. Stvarno imamo sreće što još možemo sve to da radimo!

Tako da, najiskrenije, ništa se nije mnogo promenilo od mojih početaka. Definitivno se borim protiv seksizma, kao i uvek, bilo da dolazi od muškaraca ili žena ili od diskografske industrije. Za mene bi bila lična “pobeda” da sledim njihov recept za uspeh, u kome te nagrađuju novcem i slavom, ali da to nikada ne bude neka opcija gde okrećem leđa muzici, ili nekim sjajnim ženama kojima se divim. Želja za novcem i slavom je ozbiljan pokazatelj da ste potpuno promašili poentu. Ne želim da takvi ljudi pišu soundtrack mog života. Mi zaslužujemo bolje.

Ne žalim uopšte kada je u pitanju moja karijera ili što sam se izborila za izlazak van industrije, sa kojom se inače nimalo nisam slagala. Konačno, ko bih ja bila, ako bih privatnu korist stavila ispred svog uverenja da žene treba da budu kvalifikovane muzičarke i nesebične umetnice, koje se tretiraju kao ljudska bića, znate?

Kad smo već kod toga, kroz kakve sve izazove prolaze ženska bića, kada odluče da se popnu na rock scenu? Da li postoje problemi sa menadžerima, lokalnim organizatorima koncerata, izdavaćkim kućama i medijima?

- Glupi radijski hitovi, moda i flertovanje su štetni, sramotni i usmereni protiv muzike. To je ono što se nagrađuje u industriji, tako da prave muzičarke ne rade u njoj – bilo po svom izboru ili zato što nijedan marketinški tim ne bi rizikovao novac za neki poduhvat koji je inteligentan, vešto napravljen, iskren ili kompleksan. Muzika je energija koja se dešava na tremovima, u garažama, u kuhinjama, u podrumima i barovima. U životu, drugim rečima. Niko je ne može uništiti. Proizvod koji industrija prodaje i naziva “muzikom” samo je pomodni zvuk.

Nikad zaista nisam želela da budem pop zvezda. Želela sam da budem muzičar, da sviram u nekom ćošku, i da to radim zauvek, fascinirana pravom muzikom, nedirnuta trendovima. Živim svoj savršen život, i to nije baš lako! Ali, ja nikada nisam prestala da stvaram, jer je rad na pravoj muzici za mene velika čast. Naravno da postoje ljudi koji slušaju samo ono što im se prodaje, ali oni ne osećaju strast, baš kao ni oni koji sviraju te stvari! Svako ko se u tom svetu sada smatra “in”, biće “out” već sledeće godine. A naši slušaoci su strastveni do te mere da plaćaju sve troškove našeg studija. Tako da sam ja zapravo prodala milione ploča, ali tokom svoje čitave karijere, to jest dužeg vremena, a da nikada nisam manipulisala bilo kime putem nekakve reklame. I sve to samo zato što sam uvek bila pravo ljudsko biće sa svojim zvukom, i svirala ga za druge. Biti čovek je poduhvat pun strasti!

Sigurna sam da se i kod vas može naći sličan primer, analogija za “stvarnu” ženu, nasuprot onoj “lažnoj”. Nadajmo se samo da nismo izgubili previše tih “stvarnih” osoba, zbog ove sadašnje pobede ‘plitkosti’ nad istinskom kulturom, kojoj svedočimo u svim sferama života.

Kristin Hersh Kristin Herš
Kristin Herš Foto: Andy Catlin / Alamy / Alamy / Profimedia

A da li ima seksizma i među muškim kolegama na sceni? Imate li neko specijalno iskustvo da podelite sa nama, koje smatrate vrlo tipičnim za 1980-te i 1990-te?

- Postoji seksizam širom rodnog spektra, baš kao što postoji feminizam širom istog spektra, takođe. Sve dok cenimo ljudskost neke osobe, nećemo je površno definisati i kategorizovati, u skladu sa tim. Svaki čovek predstavljen je dubinom svog karaktera – a ne svojim polom, godinama, rasom. Volela bih da se to odražava i na muziku koju slušamo. Sa danima vladavine demografskih karakterizacija ljudi trebalo bi da je gotovo.

Morala sam, na primer, da se izborim sa Warner Brothers Recordsom, da bih mogla da se ponašam u skladu sa onim što govorim, kada je reč o feminizmu i muzici, za razliku od seksističkih proizvoda koje oni podržavaju svojim promotivnim novcem. Sve te karijerističke stvari – naslovne strane časopisa, radio emisije, MTV, čak i prodavnice ploča – sve je to ‘kupljeno’. Jedan slušalac mi je pre neki dan rekao da je uvek mislio kako fanovi “glasaju” za popularne bendove, tako što “lajkuju” ono što čuju: nije imao pojma da sve to kontrolišu korporacije.

Bolje je pomučiti se u životu i poslu, kao što sam ja radila, ne uzimati slobodne dane, obožavati svoje kolege iz benda, voziti kombi i urlati u mikrofon, a zatim utovarivati opremu i spavati po motelima u nekoj zabiti, nego flertovanjem postati vlasnik pop hita, što inače nikada nisam ni želela. Moja četiri sina su feministi i poštuju me, moje kolege iz benda me vole, ja živim i dišem muziku, i nikada srećom nisam morala da to prestanem da radim.

Pa, da li se danas nešto promenilo – imamo #MeToo pokret, kao i Black Lives Matter, ali je pitanje koliko takve platforme istinski štite pojedinca i blokiraju izolovane mikro-incidente koji se praktično neprekidno dešavaju?

- Moramo da gledamo na malog čoveka. Pokreti brzo privlače pažnju kada ih prihvate razni razmetljivci, što ima reduktivni efekat: čim se učini da je neki “trend” gotov, za javnost je gotovo i sa svim pitanjima koja je on pokrenuo. Međutim, lična politika će u velikoj meri promeniti stvari. Mi imamo zadatak da budemo odgovorni jedni prema drugima. To je nesebično stanje koje zahteva MANJE ega, ne VIŠE. Stići ćemo i do toga. Ljudi pokazuju divne strane svoje ličnosti – kad ih ne pokreće strah.

A da li ste ikada, u novije vreme, doživeli neku vrstu diskvalifikacije zbog svojih godina – starenje se u modernom društvu takođe ne prašta, naročito ako ste žena?

- Moj svet je simbioza saglasnosti. Nemam takve probleme kakve ste izneli, pošto ne moram da idem na audicije, koristeći se svojim izgledom ili maskirajući svoj karakter, da bih dobila angažman. Koristile bi nam neke jake, cool, starije žene na sceni, koje daju primere nesebične moći i veštine, inteligencije i humora. Međutim, sve dok se reflektor kupljenog i plaćenog javnog mnjenja ne fokusira na takve ljude, moramo ih slaviti u našim životima. Naravno, to je uvek i trebalo da činimo.

Kako teče proces pravljenja pesama – da li najpre imate stihove, a zatim dolazi muzika, ili obrnuto?

- Najpre čujem muziku i buku, što se postepeno pretvara u zvuk instrumenata koji su mi poznati... a onda se ta melodija udaraljki pretvara u reči. Učim kako da sviram ove komade na gitari, i oni se polako poboljšavaju, dok ne osetim da su istinski lepi, a ne tek dopadljivi, što pretpostavljam da onda znači kako su neophodni na ovom svetu.

O čemu najviše govore vaše pesme – da li je u osnovi tema krhkost pojedinca pred brutalnošću spoljašnjeg sveta? Ili, ima i onih koje smatrate mnogo veselijim?

- Iskreno, mislim da nijedna moja pesma ne donosi potpuno istu poruku kao ona druga. One koriste fragmente mog života: stvari koje su mi ljudi rekli i razgovore koje sam usput čula, događaje koji menjaju život i sasvim beznačajne trenutke, novinske članke i snove – sve to kako bi iznele svoje mišljenje. Pesme ne govore u moje ime – premda, moje knjige upravo to rade! Pesme su kao moja deca: vodim računa o njihovom zdravlju i one polako postaju ono što treba da budu.

Kristin Hersh Kristin Herš
Kristin Herš Foto: Geraint Lewis / Shutterstock Editorial / Profimedia

U kom smeru se promenio vaš umetnički izraz tokom prethodnih decenija do današnjih dana? Da li ste iz prvobitnog pank-roka zakoračili u alternativni folk-rok ili je to sve vreme mešavina vaših omiljenih stilova?

- Rvem se sa ovom idejom, jer sam toliko anti-pomodna, ali moram priznati da su moje opsesivne tehnike pravljenja muzike ugrađene u moj stil koji se suštinski stalno menja. On nije vanvremenski kao pesma, već fluidan. Neki zvuk će mi na trenutak delovati toliko savršeno da ću biti primorana da ga upotrebim, recimo – a zatim godinu dana kasnije neću moći ni da zamislim da ga koristim. Moja kolekcija ploča je puna muzičara, snimatelja i producenata koji su veoma sveži i aktuelni kada je reč o važnim estetskim odlukama. Ljudi, čak i oni koji su bogati duhom, bave se iluzijom vremena, i mi ih volimo jer uspevaju da učine da ona izgleda dobro! Žongliranje sa onim što dolazi na vreme i onim vanvremenskim, podučava te zapravo skromnosti.

Kojim muzičarima se oduvek veoma mnogo divite?

- Muzičari kojima se divim su ljudi koji ne snimaju i ne izdaju ono što rade. Stotine neverovatnih muzičara koje sam upoznala širom sveta, ali i u mom bliskom komšiluku u Nju Orleansu, u kraju pod imenom Black Pearl – sviraju samo da bi napravili zvuk iz srca i ni zbog čega drugog.

Možete li da podelite sa nama nekoliko rečenica o vašem, ovde takođe veoma voljenom, prijatelju Viku Česnatu?

- Vik uopšte nije bio onako opak kakvim je želeo da se predstavi. Bio je ljubazan i zabavan, nikako slabić ili naporan. Oboje smo se plašili muzike, ali istovremeno nismo mogli da razmišljamo ni o čemu drugom. Zajedno smo išli na turneje, zajedno padali s nogu od umora, pričali i svađali se jedno sa drugim, i sve to sa intenzivnom ljubavlju. Nisam želela da živim u svetu bez Vika, ali da budem iskrena, ovo sad i ne osećam kao svet bez Vika, jer ga je on toliko izmenio svojom kreativnošću. Njegov broj je još uvek u mom telefonu. Uhvatim sebe kako uzimam mobilni da mu pošaljem poruku ili sliku nekog mesta gde smo svirali zajedno ili prosto nešto smešno. Ne mogu da ga pustim da umre.

Kako će izgledati vaš nastup u Beogradu i koji deo vaše karijere će biti pokriven izabranim repertoarom?

- Ne koristim set liste! Ja samo škrabam pesme na poleđini gitare i onda sviram šta mi se sviđa. Tako da stvarno ne znam. Nastupamo već neko vreme kao trio, sa Musom, bubnjarom grupe 50 Foot Wave i Fredom Abongom iz Throwing Muses na basu – koji je moja predgrupa – što omogućava da sviramo sve nove pesme Throwing Muses i 50 Foot Wave sa naših izdanja “Sun Racket” i “Black Pearl”, koje su se pojavile za vreme pandemije. Naravno, i moje solo pesme, pošto su oni već nekoliko godina moj bend za turneje. Mogla bih da pokušam da u Beogradu imitiram te setove na akustičnoj gitari. Premda ponekad, ako sviram iz Cis, učini mi se da je prilično teško da izvedem noise pesme 50 Foot Wave, hahaha…

Bonus video - Glas, dirka, bas: Ain’t Nobody

Komentari

Vaš komentar