Ovo je najveća kriza u istoriji muzeja, procena je da će trećina biti zatvorena, kaže za Nova.rs Tamara Ognjević, direktorka Artis centra i potpredsednica Nacionalnog komiteta Međunaronog saveta muzeja – ICOM Srbija.
– Prošlo je devet meseci od trenutka kad je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju koronavirusa, a brojne ustanove kulture upućene na neposredni rad s publikom bile prinuđene da naprave velike promene u poslovanju. Među njima i muzeji u zemlji i svetu, koji proživljavaju najveću krizu u svojoj istoriji, zapaža naša sagovornica..
Činilo se u prvom trenutku da se muzeji dobro nose sa pandemijom i karantinom, međutim poslednje analize pokazuju da bi za mnoge od njih pandemija mogla biti fatalna?
– Muzeji i srodne ustanove su zaista u prvom talasu odreagovali na izvanredan način. Pristupili su onlajn komunikaciji, otvorili svoje zbirke za virtuelne posete, ponudile čitav jedan set programa koji se pokazao kao izuzetna psihološka podrška publici u izolaciji. Nažalost, to nije proces koji može da traje na duge staze. Naime, muzej je ustanova koja košta i zahteva permanentno održavanje i ako nema potporu spolja, što u velikoj meri zavisi od kulturne politike države u kojoj se nalazi, vrlo brzo će iscrpeti svoje resurse. Ilustracije radi, a prema poslednjim analizama koje je uradio Međunarodni savet muzeja (ICOM) i Evropska muzejska mreža (NEMO) trećina muzeja u svetu će se zauvek zatvoriti. To je veliki broj i neposredan pokazatelj kakav izazov pandemija predstavlja za muzejsku zajednicu.
Pojedini brojevi su zaista šokantni. Čitamo ovih dana da su veliki muzeji poput Metropolitena u Njujorku na gubitku približno 180 miliona dolara. Da li je moguće da jedan muzej ima gubitke kao da je u pitanju korporacija?
– Moguće je kada je reč o velikim muzejima koji rade u uslovima liberalne kulturne politike kao što je to slučaj sa Metom, ali i drugim muzejima u SAD ili Velikoj Britaniji. Oni zaista funkcionišu kao korporacije – samostalno oblikuju svoje projekte, obezbeđuju sredstva, upravljaju sistemom nezavisno od države, a kada dođe do krize sami to moraju da reše, kao bilo koji drugi preduzetnik. Oni najdirektnije zavise od velikih sponzora, prodaje ulaznice i suvenira, masovne posete i, naravno, ekspanzije globalnog turizma, koji je trenutno privredna grana sa najvećim gubicima. Naime, globalni razvoj turizma i velika mobilnost su ključni faktor muzejskog buma koji se dogodio početkom ovog milenijuma. Upravo taj faktor je uslovio izložbenu dinamiku poslednjih godina, velike muzejske spektakle zbog kojih su ljudi putovali preko pola planete da bi videli te fantastične izložbe u Luvru, Metropolitenu, Viktorija i Albert muzeju, da navedem samo neke primere. To su projekti u koje su ulagani milioni, ali i projekti koji su zarađivali astronomske svote, koje su muzeji dalje ulagali u sopstveni razvoj.
Jedan takav projekat je i izložba “Van Ajk – Optička revolucija“ u Muzeju lepih umetnosti u Ganu, koju je “Apolo“ magazin proglasio izložbom 2020. godine. Vi, međutim, smatrate da je upravo ta izložba simbol kraja jedne muzejske ere. Zašto?
– Muzej lepih umetnosti u Ganu je osam godina radio na toj izložbi, a kako bi publici omogućio da vidi sva dela čuvene braće Van Ajk na jednom mestu. Uključujući tu i legendarni Ganski oltar za koji je prvi put data dozvola da bude iznesen iz katedrale Svetog Bavoa u Ganu, a za potrebe neke izložbe koja je otvorena 1. februara. Do sredine marta kada je proglašen karantin posetilo ju je oko 150.000 ljudi. To je impresivna cifra koja nam pokazuje da je muzej projektovao posetu na minimum pola miliona posetilaca. Na taj način bi bili pokriveni troškovi jednog ovako skupog i ekskluzivnog projekta, a da ne govorimo kakav bi privredni skok nastao u samom Ganu, jer kad se realizuje jedan ovakav program to znači dobrobit za celu zajednicu unutar koje radi muzej. Posetioci će morati i da jedu i da piju, i da prenoće u gradu. To je ta tesna veza između muzeja i turizma. Nešto u šta cela zajednica ulaže. Onda se dogodio karantin. Izložba je zatvorena, a trebalo je da traje do kraja aprila, organizatori su morali da vrate iznos za nekih 140.000 ulaznica prodatih preko interneta. Potpuni krah! Tako da je nagrada koju je ugledni časopis “Apolo“ dodelio u novembru ove godine kolegama iz Gana, iako s pravom dodeljena i u najboljoj nameri, dobila prizvuk gorke ironije. Istovremeno, jasno je da je to završetak jedne muzejske ere i da će morati drugačije da se radi upravo zato što niko ne može više da očekuje reke turista u muzeju.
Pre nekoliko dana Nacionalna galerija u Londonu je bila prva koja je naplatila ulaznicu za onlajn vođenje kroz izložbu Artemizije Đentilseki. Mislite da je publika spremna da plati virtuelnu ulaznicu u muzej?
– Mislim da nije. Tačnije mislim da je vrlo mali broj ljudi spreman i dovoljno imućan da sebi u narastajućoj krizi priušti ulaznicu za onlajn vođenje kroz neku izložbu. Jasno je da virtuelno vođenje ne može biti supstitucija za onaj doživljaj koji nudi neposredna interakcija sa nekim umetničkim delom ili muzejskim programom. Više puta sam postavila ovo pitanje kolegama iz Upravog odbora Međunarodnog komiteta za muzejski marketing i PR (ICOM MPR) čiji sam član. Taj komitet čine stručnjaci iz celog sveta, dakle iz zemalja različitih kulturnih politika. Nisu imali odgovor na pitanje šta će se dogoditi kada sve one sadržaje koji su bili gratis na internetu muzeji pokušaju da naplate. Lično mislim da će to biti vrlo neuspešno.
A šta bi moglo po vašem mišljenju da bude uspešno?
– Mi moramo da naučimo da živimo u izmenjenim okolnostima, jer se ova pandemija neće završiti sutra ili prekosutra. Sklona sam da se složim sa mišljenjem Lidevij de Koekoek, direktorke muzeja Rembrantove kuće u Amsterdamu, da relativnu normalizaciju možemo da počnemo da očekujemo tek negde sredinom 2022. godine. U tom kontekstu muzeji moraju da rade i to sa publikom u svom neposrednom okruženju, sa svojom lokalnom zajednicom. Oni muzeji koji su do sada, kao što je to slučaj sa dobrim delom muzeja u našoj zemlji, negovali taj odnos sa lokalnom zajednicom, prisnu saradnju, inkluziju, dobili su partnera na kojeg mogu da se oslone i u krizi. A ona je trenutak u kome je solidarnost najvažnija. Domaći muzeji poput Galerija Matice srpske u Novom Sadu, Muzeja grada Beograda, Muzeja Jugoslavije, Muzeja nauke i tehnike, Narodnog muzeja Leskovac, Muzeja Rudničko-Takovskog kraja ili Kuće Simića Narodnog muzeja Kruševac, da navedem samo neke, i u pandemiji izuzetno sarađuju sa svojom publikom jer su taj odnos razvili i odnegovali mnogo pre nego što je pandemija počela. Nisu prestali da organizuju izložbe i različite programe iako moraju da poštuju protokole, koji znatno otežavaju rad sa publikom. Koliko je važno da se ta živa komunikacija održi pokazuje i burna reakcija kolega u Nemačkoj i Francuskoj, koje su oštro usprotivile zatvaranju muzeja u poslednjem talasu pandemije u Evropi. Uložili su mnogo u skupe protokole za dezinfekciju i bezbednost zbirki i publike, i nema razloga da oni koji žele da posete muzej uz poštovanje mera tamo ne odu. Ako mogu da rade restorani i kafei u mnogo manjim prostorima, tržni centri i klubovi, nema razloga da to ne mogu muzeji u neuporedivo boljim i bezbednijim uslovima. Dakle, dok traje pandemija jedna dobro osmišljena kombinacija onlajn sadržaja i posete muzeju uz poštovanje protokola je po mom mišljenju dobro rešenje.
U jednom intervjuu ste rekli da muzej i kulturno nasleđe imaju terapeutsku moć. Koliko se ta moć oseća proteklih meseci?
– Ta moć je uvek prisutna, a u velikim krizama naročito. Koliko je prisutna osetila sam krajem oktobra kad sam u Muzeju grada Beograda održala vođenje kroz izložbu “Paja Jovanović: Jedan slikar, 12 fotografa, 24 umetnička dela“. Posetioci su morali da nose maske sve vreme, međutim magija jednog velikog slikara kakav je Paja Jovanović, uzbudljiva priča o njegovom životu, njegovoj supruzi i modelu Muni Dauber Jovanović, učinili su da svi na trenutak zaboravimo na strah, karantin, sve ono što čini takozvanu “novu realnost“. Gledala sam u desetine ozarenih očiju iznad maski, publiku koju interesuje ta lepa priča, koja se potpuno prepustila doživljaju i zaboravila na maske. Jedna žena je rekla ushićeno: “Večeras sam prvi put disala duboko posle nekoliko meseci. Prvi put sam bila opuštena i vesela. Ovo je lek. Dajte nam više ovakvih sadržaja!“ To je neupitna moć muzeja, umetnosti i kulturnog nasleđa. U to ne treba sumnjati.
Koliko zaista na javne politike mogu da utiču organizacije poput ICOM-a?
– Prema onome što vidimo tokom pandemije, nažalost, malo. ICOM je od prošle godine u velikoj krizi koja je kulminirala na Trijenalu u Kjotu u septembru 2019. kojem sam prisustvovala. Nesporazum oko nove definicije muzeja doveo je do kolizije u ICOM-u, pa i do presedana da jedan predsednik prvi put u istoriji Međunarodnog saveta muzeja da ostavku. Sve ono što se desilo nakon Kjota, a pogotovu od početka pandemije pokazuje da je ICOM glomazan, neefikasan i bez željenog uticaja, odnosno da je zreo za ozbiljnu reformu. Mi u SAD imamo situaciju da pojedini muzeji prodaju na aukciji remek-dela iz svojih kolekcija kako bi preživeli, što je u direktnom sukobu sa ICOM-ovim “Etičkim kodeksom“ – krovnim međunarodnim setom propisa za muzeje i srodne ustanove, koji precizno kaže da muzeji ne mogu trgovati predmetima iz svojih zbirki. ICOM ne reaguje ili mlako reaguje na ovaj presedan. To je nedopustivo! Svima nam je jasno da je pandemija iako globalna zapravo inicirala proces deglobalizacije i usmerila nas sve prema lokalnim zajednicama, odnosno sopstvenom dvorištu. Ona je istovremeno i veliki izazov za sve globalne sisteme i asocijacije, a ja još uvek ne vidim da Generalni sekretarijat ICOM-a deluje na jačem povezivanju međunarodne muzejske zajednice i uzajamnoj solidarnosti na način koji bi proizveo željene rezultate.
Kako su se naši muzeji snašli u ovoj situaciji?
– Mislim da su se snašli iznad svih očekivanja. Pažljivo pratim od sredine marta onlajn aktivnost naših muzeja i moram da kažem da sam ponosna na ideje, energiju i spremnost kolega da osvoje jedno novo polje komunikacije. Takođe, vidim da se ne odustaje od izložbi i pratećih programa kad to uslovi dozvoljavaju. Naši muzeji su predvođeni Narodnim muzejom u Beogradu lansirali i seriju zaštitnih maski sa motivima iz nacionalne umetnosti, koje prodaju po simboličnoj proizvodnoj ceni kao gest svojevrsne podrške publici. Mislim da je to izuzetna akcija, a vidim i da je publika oduševljena. Kad se već nešto mora zašto u moranje ne uneti i malo estetike, kulture, duha? Takođe, naše muzejske asocijacije Muzejsko društvo Srbije i Nacionalni komitet međunarodnog saveta muzeja Srbije – ICOM Srbija vrlo aktivno rade sve vreme. ICOM Srbija je uspešno i ove godine koordinirao manifestaciju “Muzeji za 10“, koja je okupila više od 50 muzeja na teritoriji cele zemlje sa različitim programima. Ta uzajamna podrška, saradnja i povezivanje su izuzetno važni u ovakvoj krizi. I moram da kažem da sam jako ponosna na kolege, koje bez obzira na sve ne gube entuzijazam.
Mislite li da kod nas postoji mogućnost zatvaranja muzeja kao što je to slučaj u svetu?
– Iskreno se nadam da se to neće dogoditi. Činjenica je da u svim velikim ekonomskim krizama, a pandemija upravo kreira takvu jednu krizu, kultura prva strada jer je država, nažalost, vidi kao nešto što se može žrtvovati. Nešto bez čega se može. Oseća to odlično umetnički-kreativni sektor u našoj zemlji poslednjih meseci. Posebno samostalni umetnici i stručnjaci. Činjenica je, takođe, da mi imamo brojne zastarele zakone kada je reč o muzejima i kulturnim dobrima, kao i kontradiktorne uredbe o sistematizaciji radnih mesta u kulturi, te nemogućnost zapošljavanja. Međutim, to su problemi koje moramo da rešavamo mi koji radimo u kulturi, a ne neko sa strane. Država je tu kao ona majka koja ne uzima dete u ruke dok ono ne zaplače. Plakanje ovde naravno treba shvatiti kao metaforu. Ja sam pragmatičan čovek i smatram da umesto suza državi treba predočiti niz strateških poteza koji bi bili dobri i za ekonomiju i za kulturu. To je ono što i muzejska zajednica mora da čini. I zbog sebe i zbog svoje publike. Ta relacija je uzajamno uslovljena, a koliko je čvrsta pokažu upravo velike krize poput ove koju živimo već devet meseci.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare