Kontroverzan, gnusan i veseo: Reizdanje "Nišvila" Magičnog Ćire

Ali tu nema nikakvog nesporazuma jer svojom hardkor estetikom prožetom rokenrol ikonografiijom i zaumnim humorom, "Nišvil" nedvosmisleno svedoči da je piščeva nepodobnost i neprekidni rat sa ovdašnjim književnim establišmentom njegov usud.I na kraju, čini se da niko u novijoj srpskoj književnosti nije tako temeljno raskrinkao pretenciozne laži i merkantilno mediokritetstvo na kojima, zapravo, počiva svaki mejnstrim - koji je za Ćirića samo akademski ušminkana režimska mašinerija za potčinjavanje i manipulisanje.- Ne verujem da postoji autentičniji i upečatljivi dokument o famoznim srpskim devedesetim od "Nišvila" - kaže Ćirić za N1, priznajući da je i sam bio zatečen koliko je, u stvari, ovo biografska knjiga.Ćirić kaže da je to spoznao kada je, nakon najnovijeg čitanja, shvatio da je većina likova iz ovih priča u međuvremenu umrla ili nestala u duševnim egzilima, dok je ostatak zombiran, a u te žive mrtvace ubraja i sebe.

- Prošlo je 27 godina od prvog objavljivanja, 19 godina od drugog, a i dalje ova knjiga ostaje neka vrsta neobjašnjivog fenomena. Nigde toliko gadosti, grozote, patologije, veličanstvenog ludila, prkosnog otpora i još prkosnijeg veselja, opasnih i otkačenih likova, gnusnih rabota koje probijaju najnižu granicu dostojanstva. A opet sve te priče o opakom preživljavanju zrače divljom lepotom i fatalističkim vitalizmom - kaže Ćirić.Iako je "Nišvil", te davne, a bliske 1994, kada se prvi put pojavio, bio smatran pornografskim skandalom i kao takav gromoglasno prećutkivan - knjiga je, možda i baš zbog te histerije vladajućih konzervativnih arbitara, vrlo brzo stekla kultni status i fanatično čitateljsko sledbeništvo, ali i bila javno hvaljena od nekih vrlo uglednih pisaca poput Vojislava Despotova, Davida Albaharija i Bogdana Tirnanića.I premda je vremenom "Nišvil" postao statusni simbol podzemne i svake druge alternativne književnosti, pa je tako po njemu i najpoznatiji džez festival u Srbiji dobio ime, za uvek buntovnog i trajno neprilagođenog Ćirića ono najvažnije jeste fakat da ništa od toga nikada nije ozbiljno shvatao, što mu je i omogućilo da ispuni svoju misiju. I zato je epilog svog slučaja sažeo u jednoj rečenici:- Ja nemam karijeru, ja imam opus.