Ja sam u Beograd pobegao. Sad baš treba da se pojavi Beogradski književni časopis i u njemu će izaći priča o tom periodu – u njoj ja sedim u kafani "Bled“ kod Narodnog muzeja, u Vasinoj, jer sam obično kupovao hašiš tamo kod Konja, i onda tako pušim hašiš i ne radim ništa, priča između ostalog u drugom nastavku ispovednog intervjua za Nova.rs Slobodan Tišma.
Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić
Pisac Slobodan Tišma bio je ranih 1970-ih godina deo hrabrog pokreta samosvesne novosadske mladeži, okupljene oko „Tribine mladih“. U to doba, u velikim jugoslovenskim gradovima osetio se nakratko dah slobode, u političkom i umetničkom smislu, kroz omladinske i studentske institucije, zamišljene kao kontrolni ventili za nesputanost što je već izbijala iz kreativnih krugova. Da je iluzija slobode bila – kako to Orvel kaže – zapravo ropstvo, postalo je jasno veoma brzo. Dvojica istaknutih članova ove revolucionarne umetničke zajednice, zbog svojih radova oterani su na robiju, koja se za njih dvojicu stalno nastavljala drugačijim sredstvima, ’verbalni delikt’ bio je i te kako na snazi, a u progonu nisu prednjačili političari, već nažalost kolege umetnici…
Većina ljudi se možda danas i ne seća šta je to „Tribina mladih“ u Novom Sadu, šta je ona zapravo predstavljala?
– U novom romanu ima dosta o tome kako smo živeli na „Tribini mladih“, to naše društvo početkom sedamdesetih. Ona i danas postoji, ali pod drugim imenom – Kulturni centar Novog Sada. Oni su sad na gornjem spratu nazvali veliku salu „Tribina mladih“, u znak sećanja na onu prvobitnu „Tribinu mladih“. To je u Katoličkoj porti, ako znate gde je to. „Tribina mladih“ bila je osnovana pedesetih godina – u ono vreme kad smo se oslobodili Staljina, posle Informbiroa, postojala je neka ideja, među komunističkom inteligencijom, da se otvori prostor za slobodnije mišljenje, da se neki novi stavovi i pogledi iznose u javnosti. „Tribina“ je sa tom namerom napravljena, i ta struja je nastavljena sve dok mi nismo došli, moja generacija je bila poslednja, od 1970. do 1972. godine. Mi smo bili ti, koji su prekardašili, što se kaže. Preterali smo u toj slobodi – a komunisti su sprovodili doktrinu umerenog modernizma. Znači, odvojili smo se od socrealizma, nećemo ga, pošto je to ruski model, bićemo moderni, ali s merom. Ja zato uvek kažem da je to bio patetični modernizam.
U Novom Sadu su inače u to vreme održavane neke zanimljive stvari: na primer „Stražilovski susreti“. To je bila jako dobra stvar, jer se skupljao cvet jugoslovenske inteligencije – Slovenci, Hrvati, Makedonci, svi, pored Srba. Iz Zagreba su dolazili ovi „krugovaši“, novi intelektualci kao što su Branko Bošnjak, Želimir Falout, Danijel Dragojević, Praxisovci sa svojom idejom kritike svega postojećeg, što je bilo prilično neprihvatljivo, a oni su to zagovarali još pre 1968. Ja sam u to vreme tek počeo da radim kao urednik kulture u studentskom listu „Index“, imao sam 22 godine, kad je Stevan Nikšić bio glavni urednik, (kasnije u NIN-u – prim.aut), a i Dimitrije Boarov je bio tu, kao i Darko Hohnjec. E, mi smo svi posle iz „Indexa“ prešli na „Tribinu“.
Ko je bio u uredničkom timu „Tribine mladih“ kad ste vi došli?
– Ja sam uređivao književni program, a posle su došli Vladimir Kopicl, Mirko Radojičić, Čeda Drča, Branislav Štrboja, Miroslav Mandić, Vujica Rešin Tucić, to je bilo neko naše društvo, koje je bilo avangardno i koje je pokušavalo da na „Tribini“ pomeri nešto. Mi smo zapravo napravili taj haos.
Da, vi ste u Domu omladine Beograda imali najradikalniji performans u to doba…
– Jeste, zvao se „Zakuska novih umetnosti“. To je radila grupa „Januar/Februar“, koja je obuhvatala sve avangardno nastrojene ljude sa „Tribine“. Bilo nas je oko 12: grupa Kod, grupa Obrnuto E, i ostali koji su bili izvan tih grupa, ali koji su bili sa nama u stvari. „Tribina“ je bila praktično 24 sata otvorena, mi smo tamo i spavali, iako smo imali pravu gradsku komunu u Teslinoj 18, na početku Telepa, kod Jodne banje – tu smo stanovali, ali obično smo spavali na „Tribini“. Tamo dole je bila neka diskoteka „Pipin klub“, koja nije ni radila, pa smo tamo stalno bili. Osim književnog, bio je filmski program, onda likovni progam u takozvanom Parket salonu, i bio je muzički program, u Levom holu, kog je vodio Čeda Drča, i tu se uglavnom slušao avangardni džez. Tu sam čuo Jusufa Latifa na primer… Sve to se zbivalo u jako dobro uređenom ambijentu: ofarbano je bilo sve u crno, i dovučene su bile neke cerade koje su bile napunjene, na kojima se ležalo. Nije se sedelo, nego ležalo, to je bilo odlično. U Parket salon smo dovodili Grupu OHO, pa je bio Soto, Vazareli, svašta je bilo… Grupa OHO je izvodila svoj čuveni performans „Triglav“ – to je bilo u samoj porti, napolju, jedan je stajao na nekom postolju gore na vrhu, a dvojica su sa strane. Iz Zagreba su bili Goran Trbuljak, Braco Dimitrijević, Boris Bućan. Izvanredno je bilo kad je gostovao Mikelanđelo Pistoleto, imao je svoju predstavu na „Tribini“, to je bilo ludilo – morali smo da ponovimo sutra, tolika je bila navala. Svi oni koji su mrzeli konceptualiste došli su da to vide.
Bilo je vrlo dinamično i dobro. Problem je bio politički, mada mi kao konceptualisti nismo čačkali politiku. Međutim, Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović su ipak na kraju ušli u to područje – imali su radove sa političkom porukom, i zbog toga su otišli u zatvor.
Da li je moguće, tako mladi ljudi? To je meni uvek bilo pitanje – zašto je Miroslav Mandić uopšte bio u zatvoru?
– Pa, otišao je jer je objavio u mađarskom časopisu Új Symposion, kog je „Tribina“ izdavala, tekst koji se zvao „Pesma o filmu“. To u stvari nije pesma, tako se samo zove – to je projekat predloga za izvođenje performansa sa kamerom, gde je spominjao neki Titov portret koji je trebao da se snima 24 sata sa nepomičnom kamerom. To je Endi Vorhol već radio, naravno, ali je ovde kod nas bio drugi kontekst – predsednik Tito da se tako snima, pa da se to pušta kao rad… (smeh). I zato je otišao u zatvor. A Slavko je otišao zbog pesme koja je objavljena u onom čuvenom „Studentu“ sa američkom zastavom, kad je Jovica Aćin bio urednik. Čitava zadnja strana je bila pesma – „Tribina andergraund Novi Sad“. I tu je on imao razne neke stvari koje ovi nisu mogli da progutaju, spominje neku sivu kuću na uglu gde se carine pare – to je u stvari Pokrajinski komitet bio. Zaključili su da je nešto spominjao Staljina, ali da je mislio na Tita… mislim, svašta je tu bilo, prilično su proizvoljne bile te procene nadležnih, ali su po njima ti ljudi osuđeni: Miroslav na godinu dana, a Slavko na devet meseci. Oni su prošli užasnu torturu – prvo su ih osudili, onda su ih poslali u vojsku, pa su ih iz vojske izvadili posle ne znam koliko meseci, da bi ih prebacili na odsluženje kazne, a kad su je odslužili, onda su ih ponovo vratili u vojsku – mrcvarenje, dakle. Kad su konačno izašli iz vojske, ni onda nisu bili slobodni: policija je dočekala Miroslava i rekla mu „Mladiću, ti si geometar po struci, završio si Srednju tehničku, taj geometarski smer, jel’ tako? E, mi imamo za tebe posao, moraš nešto da radiš, šta ćeš inače… da ne misliš sad opet da se zajebavaš? Ideš u Deliblatsku peščaru – da meriš pustinju“. Stanovao je u onim kućama na točkovima, u kojima je leti 50 stepeni, a zimi je ispod nule. Jedno godinu dana je tako merio peščaru, mogao je tek svake druge nedelje da dođe kući. Pazi – to je potpuno protivzakonito čak i tad bilo, oni to nisu smeli da rade, ali su hteli da ga uplaše. I posle godinu dana njemu pukne film, otera ih na određeno mesto i kaže da neće više da ide – i ništa nije bilo, nikakve posledice. A Slavko je posle odsluženja kazne, dobio posao u Sremskoj Mitrovici – pošto je tamo imao neke rođake, i onda je nastavio da tamo živi.
A šta si ti tad uradio, šta je sa tobom bilo?
– Ja sam u Beograd pobegao. To sam sve opisao u novom romanu: živeo sam u Dositejevoj 42, kod neke gospođe Mimi, upisao sam se na Filološki fakultet, gde sam išao na svetsku književnost, ali sam bio sasvim sâm. Sad baš treba da se pojavi Beogradski književni časopis i u njemu će izaći priča o tom periodu – u njoj ja sedim u kafani „Bled“ kod Narodnog muzeja, u Vasinoj, jer sam obično kupovao hašiš tamo kod Konja, i onda tako pušim hašiš i ne radim ništa. Mi smo govorili „šit“ za hašiš, marihuane još nije bilo, i mogao si da kupiš opijum, znači smolu, a to smo zvali „okica“.
Čekaj, čekaj – kupovao si hašiš kod Konja?!
– Pa da, lepo uđeš u Čika Ljubinu, u haustor. Ti platiš, on ti tutne to u ruku, i gotovo. I staviš u lulu posle, pušili smo, nisu postojali džointi. Karlo Kolnagi i ja smo bili obično zajedno, a on je jedna jako zanimljiva ličnost iz pozorišne trupe Mikelanđela Pistoleta, koja je inače radila „commedia dell’аrte“ sa svim likovima – Arlekino, Pantalone, Trufaldino, Kolumbina – ali u stilu „arte povera“, siromašne umetnosti. Zato je scenografija bila ludilo, a sve zajedno cirkus, sa tim smislom za humor – šok za sve nas. E Karlo je bio njihov glumac i on se posle dva ili tri meseca vratio kod nas u Novi Sad, došao na „Tribinu“ i rekao: „Ja hoću da živim sa vama, meni se ovde jako sviđa“ – i mi smo ga prihvatili. Međutim, ja sam posle otišao za Beograd, u SKC-u je direktor tada bio Zečević i on je Karla angažovao da radi neku pozorišnu predstavu, kao režiser, a on je onda mene pitao da mu budem asistent. To je bilo ludilo – on je pravio audiciju, skupilo se socijalno dno beogradsko, bio je neki lik Njegoš o kome je kasnije pravljen film, onda neki tip po imenu Šekspir, mršav, pa neka grofica Ruskinja koja nas je vodila u WC da nam pokaže kako ima savršene noge… i mi smo tako radili tu predstavu, čije sam ime zaboravio. Karlo je inače glumio u nekim Felinijevim filmovima i kasnije se dodatno proslavio u Italiji – Žilnik je baš pričao kako je jednom bio tamo i prilazi mu neki čovek i kaže: „Znate, ja sam sekretar Karla Kolnagija, on vas pozdravlja i hteo bi da vas primi“. I Žilnik je išao da se vidi s njim u njegovoj rezidenciji. On je inače iz Milana, i Bogdanka Poznanović je tamo bila i išla da se vidi sa njim, nekih desetak godina ranije – u to vreme, Karlo je stanovao u kartonskom naselju, u njihovim favelama. Kao kod De Sike. Njegova mama je švercovala cigarete, a otac mu je bio italijanski partizan koji je bio nepokretan u kolicima. Kad je došao kod nas, stalno nas je pitao koliko ima odavde do Moskve? To mu je bilo jako važno.
E sad, ja sam napravio jedan gadan gaf, koji vam neću pričati, u vezi sa drogom, jer smo tu Karlo i ja zaobišli hašiš i tako dalje. A Karlo na kraju nije završio predstavu, jer je stalno postavljao nove uslove Zečeviću, i on ga posle oterao… SKC je tek bio otvoren i mene je tamo odvela Biljana Tomić, koja me je predstavljala svuda kao novosadskog konceptualistu. Beogradski konceptualisti su se tek malo kasnije pojavili, ali bila je Goranka Matić od prvog dana, ona je dolazila i kod nas u Novi Sad, baš smo bili i ostali prijatelji. Onda je bila tu i jedna umetnica, Evgenija Demnijevska mislim… to je sve bilo 1971, a Karlo je dolazio i kasnije, kad je stvarno bilo opasno zbog Crvenih brigada, godine 1978. Kod Žilnika su dolazili ljudi iz Nemačke u planinarskoj opremi, koji su se probijali preko planina do nas, a koji možda nisu imali ništa sa tamošnjom Frakcijom Crvene Armije, ali su bežali, jer su morali da se sklone od progona u Zapadnoj Nemačkoj. A Žilnika su već znali, jer je on bio u Nemačkoj i snimao neke filmove tokom sedamdestih tamo, kad je bio zabranjen kod nas. Ali, Nemci su bili strašni. Kakvo suđenje, oni su ubijali svoje teroriste. A Karlo je baš u to vreme opet došao kod nas, i ja se dogovorim da se vidim sa njim u baru hotela „Putnik“, dolazim tamo, i vidim njega sprovode u maricu. Mi smo ovde svi bili pod prismotrom.
A, da li su ta vremena nekako povezana sa današnjim, kroz taj pritisak prema ljudima?
– Promenile su se stvari – pre svega ne postoji više verbalni delikt. Tad si mogao za reč da odeš u zatvor. Miroslav i Slavko otišli su u zatvor za vrlo naivnu reč, ništa to nije bilo tako strašno da bi neko morao zbog toga da ide iza rešetaka. Mi nismo bili opasni za društvo, u stvari. Nisu nas političari ganjali. Oni su shvatali koliko je to sve naivno i bezopasno, u političkom smislu. Nas su drugi umetnici potkazivali, njima smo smetali. Jedino su neki navodno liberalni političari, sve to iskoristili da hapse i zatvaraju, jer su hteli da se dokažu, skupljali su poene kod Tita, pa su to uradili da bi pokazali lojalnost, ali im nije pomoglo, jer su ipak nadrljali kao anarholiberali. Za razliku od Beograda, gde recimo Jovica Aćin nije odgovarao što je to sve objavljivao, pošto Latinka Perović i Marko Nikezić nisu dozvolili da on ode u zatvor. Ovi navodno liberalni u Novom Sadu pokušali su naknadno da se opravdaju kako to i nije bila neka umetnost, nego su umetnici – kao – bili neki đilkoši, a to što su radili bilo je u domenu uznemiravanja javnosti. Slavko je napisao tu veliku pesmu, za koju je čuveni srpski pesnik Miodrag Pavlović rekao da je to izvanredan pesnički rad. Jeste to u duhu bitničke poezije, ali je Pavlović kao tradicionalista koji razume modernu umetnost, jasno video u tome pesnički kvalitet, tako da tu nije bilo ama baš nikakvog razloga da se političari javljaju, ali ipak su u ono vreme oni presuđivali.
Sutra: Marina Abramović, život ispred samoposluge, bolest…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar