Sinoć je u Podgorici u sali "Dodest" Kulturno-informativnog centra "Budo Tomović", održano književno veče posvećeno knjizi "Kaporova školica" Aleksandra Đuričića, publiciste i urednika na portalu Nova.rs.
Podgorica je dobila tu čast da bude domaćin druge promocije knjige „Kaporova školica“, i to nakon nedavne, veoma uspešne promocije u Beogradu, u Kolarčevoj zadužbini, pišu podgoričke „Vijesti“.
Svi prisutni vidno su uživali u otkrivanju anegdota i manje poznatih priča iz života čuvenog Moma Kapora, bilo kroz sećanja autora knjige Aleksandra Đuričića, njegovog pripovedanje o sećanjima Kaporove porodice ili brojnih prijatelja. Ono što je posebnu notu, baš u Kaporovom stilu, doprinelo književnoj večeri, jesu i ljubavna pisma Moma Kapora koja su prvi put sada objavljena u stranicama knjige u izdanju „Vukotić media“.
„Upravo ta, fantastična i zanosna ljubavna pisma mladog Kapora, bila su možda i ključna za stvaranje knjige“, priča Đuričić. On ističe da je Kapor često tokom života tvrdio da nikada nije pisao ljubavna pisma i u šali je čak ismejavao jednog prijatelja koji ih je pisao masovno, ona su se pojavila. Pojavila se jedna Vesna koja se tada prezivala Trifunović i koja se kao maturantkinja zabavljala sa Kaporom kada je on bio student slikarstva.
„Ona je pisma ustupila Zadužbini Moma Kapora, a Zadužbina meni i ja sada vama. Zaista su divna, pisana na ijekavici, što daje poseban šmek, i iz njih se već naslućuje taj njegov jedinstven stil“, objasnio je Đuričić.
„Imao je “sluha za prijateljstvo” i bio je besprekoran u dijalozima, ali i umeću slušanja“, tvrdi Đuričić koji se prisetio i njihovih razgovora dok su šetali Arčibalda, odnosno Kaporovog psa Arčija, parkovima ili dok je obilazio pijace i pričao sa prodavcima krompira, a neke od anegdota je preneo i u knjigu.
„Bio je istraživač ljudskih duša. Otkako je počeo da živi istraživao je”, priča Đuričić i nastavlja:
„Zanimljivo je to njegovo druženje sa piscima, pa čak i kada se međusobno nisu cenili kao pisci. Međi njegovim prijateljima je bio i Kiš koji je smatrao da je Kapor lak i površan, dok je Kapor je smatrao da je Kiš hermetičan i dosadan. To ih, pak, nije sprečavalo da se druže, pa i da se Kapor nađe pokraj samrtne postelje Danila Kiša u bolnici u Parizu“, kazao je Đuričić i prisutnima ispričao poslednju anegdotu iz druženja Danila Kiša i Moma Kapora.
Veliko je prijateljstvo bilo između Moma Kapora i Arsena Dedića, ali ga je rat prekinuo, nastavlja Đuričić.
“Njihovo prijateljstvo je trajalo decenijama. Kapor je često gostovao na njegovim koncertima, putovali su zajedno, delili predivne uspomene. A onda je krenuo rat i oni su se našli na različitim stranama barikada. Njihovo prijateljstvo je umuknulo, iako nikada javno ili jedan drugom nisu izgovorili bilo šta loše. Jedna gigantska književna figura, Igor Mandić bio je posrednik u njihovom odnosu i u tom periodu, tako što je Kaporu donosio Arsenove diskove bez potpisa, a Arsenu slao Kaporove knjige bez potpisa. Međutim, kada je Kapor preminuo, njegovoj supruzi se prvi javio Arsen Dedić, vidno potresen”, priča autor knjige i ističe da je prijateljstvo Igora Mandića i Moma Kapora, uprkos tada nametnutim razlikama, preživelo.
Razni profili ljudi, od običnih do slavnih, bili su deo života Moma Kapora. Mnogi od njih, iako potpuno različiti i suprotnih stavova i pogleda na svet, okupljali su se na zabavama, odnosno slavi koju je Kapor priređivao. Tako je “slava” postala svojevrstan fenomen, dokaz i primer tolerancije, razumevanja i prijateljstva.
„Te njegove slave su bile više kao neki parti iz nekog francuskog filma. Tu je dolazio jedan Jovan Ćirilov ili Radmila Hrustanović koji su ultra građanska opcija, protivnici svega onoga što je Kapor bio i mnogo još sličnih njima, a sa druge strane su bili i Luka Karadžić koji je bio u Hagu, na primer. I tokom te večeri sve funkcioniše, kao da ste upali u neki film. Imate ljude koji se suštinski razlikuju, ali svi oni komuniciraju te večeri“, pričao je Đuričić sinoć.
On tvrdi da mu je o tome govorila i Ljiljana Kapor koja se prisetila procesa sastavljanja pozivnica jer se neretko dešavalo da se zadese ljudi koji međusobno ne komuniciraju, na šta bi Kapor odgovarao „Večeras razgovaraju, a sutra neka nastave da ne razgovaraju“.
„On je bio spoj nespojivog. Sa njim se moglo razgovarati. Bio je redak među nacionalistima koji nije bio zadrt i koji je imao poštovanja prema tuđim stavovima i mišljenjima i želeo ih je čuti. Voleo je i slavio dijalog“.
Bonus video: Aleksandar Đuričić o svojoj knjizi „Kaporova školica“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar