Prvi Išigurov roman nakon Nobela: Ko je Klara?

Autor "Ostataka dana", "Ne daj mi nikada da odem", "Zakopani džin", "Slikara prolaznog sveta", u novoj knjizi u središte priče, smeštene negde u Americi, u neodređenu, ali blisku budućnost, postavlja androida. Klara, naratorka, zapravo je "Artificijelni prijatelj", robot kupljen u radnji da pravi društvo Džozi, 14-godišnjoj devojčici oboleloj od nepoznate, potencijalno i terminalne bolesti.Klara je napravljena kao čovekoliki robot izuzetno sposoban da posmatra i razume ljude i da sa njima razgovara. "Verujem da imam mnoga osećanja. Što više posmatram, to mi više osećanja postaje dostupno", kaže ona na jednom mestu u knjizi. Na početku romana, Klara je smeštena u izlog radnje, na sunce, i dok čeka da je neko primeti, blagim glasom opisuje ono što vidi. Videla je jednom i Džozi i strpljivo je čekala da je neko poruči za nju. Onog trenutka kada se to dogodi, primećuju kritičari, priča o odnosu mašina i ljudi postaje priča o ljubavi, a roman prerasta u ispitivanje emocija i lojalnosti između ljudskih bića i androida.Išigura odavno zanimaju likovi koji osećaju više nego što mogu da izraze. Batler iz "Ostataka dana" pokazao je svoju dušu, ali ne rečima. Temom sličnom ovoj u novom romanu, grubo rečeno odnosom između serijske proizvodnje i autentičnosti, Išiguro se bavio i u romanu "Ne daj mi nikada da odem", takođe smeštenom u blisku budućnost. U razgovoru za "Sijetl tajms", nobelovac kaže da roman "Klara i sunce" i jeste neka vrsta nastavka u tom smislu, "skoro kao odgovor, emotivni", na njegov poznati roman iz 2005. godine sa kloniranim tinejdžerima čiji se organi koriste za transplantaciju.

Klara će, pomislio je pisac, biti za njega zanimljiv izazov: veštačko biće, ali takvo da je bistar posmatrač, oduševljen svetom oko sebe. Zametak romana zasnovan je na jednoj od priča kakve je pričao ćerki još kada je bila mala, a ideju za lik Klare dobio je, kako kaže, iz ilustracija lutaka i plišanih igračaka u slikovnicama za decu od 5-6 godina. Štaviše, kaže da mu je i prva ideja bila da od toga i napravi slikovnicu, ali mu je, sad već odrasla, ćerka rekla da bi takvom pričom traumatizovao decu. Zato je odlučio da je napiše za odrasle, ali i da i u roman prenese nešto od atmosfere iz slikovnica.Pošto je imao lik Klare, pored njega je hteo da postavi i nekoga ko je, sa jedne strane, detinje naivan, ali sa druge strane i dovoljno zreo, od koga bi Klara mogla da uči. "Nadam se da će je čitaoci doživeti kao prilično dirljivo stvorenje, iako znaju da nije ljudsko biće, jer se u njoj kao u ogledalu odražavaju aspekti ljudskog iskustva", priča nobelovac.Za svaki roman potrebno mu je oko pet godina. Za "Gardijan" otkriva i svoju rutinu: prvo duga istraživanja i promišljanja, pa brzo napisana prva ruka, proces kakav poredi sa samurajskom borbom mačevima."Zurite dugo u tišini jedan u drugog, uglavnom je trava visoka, a nebo tmurno. Razmišljate sve vreme. I onda se sve dogodi u deliću sekunde. Mačevi su izvučeni - zum, zum, zum - i jedan od njih pada. Svoju svest treba do kraja da pripremite na pravi način i onda kada izvučete mač to je to: zum! To mora da bude savršen potez", ispričao je nobelovac novinarki britanskog lista.

Kada govori o temi "Klare i sunca" postavlja se i pitanje njegovog odnosa prema naučnoj fantastici."Uloga nauke se spektakularno promenila u našim životima u poslednjih dvadesetak godina. I u skladu sa tim, mislim da bi ta etiketa 'naučna fantastika' u ovo vreme bolje pristajala nečemu sasvim drugačijem", kaže on.U novom romanu roboti su regularan deo domaćinstva, kao što su to televizori ili računari."Nije to stvar uvrnute mašte. Samo nismo dovoljno svesni svega onoga što je već danas moguće", ispričao je nobelovac.Dok je pisao novi roman, kaže, namerno nije čitao "Mašine kao ja" Ijana Mekjuana ili "Frankissstajna" Dženet Vinterson, koji se takođe bave veštačkom inteligencijom, ali iz drugih uglova.Roman "Klara i sunce" završio nekoliko meseci pre pandemije. Od kako je počelo doba izolacije, otkriva novinarima britanski pisac japanskog porekla, počeo je da adaptira scenario filma "Ikiru" Akire Kurosave i prenosi ga u Britaniju sredinom prošlog veka. Pored toga, piše pesme u saradnji sa muzičarem Džimom Tomlinsonom, a u međuvremenu koristi pauze da sa suprugom Lornom čita obimne knjige za kakve dugo nije imao vremena, poput Tolstojevog "Rata i mira", a polako razmišlja o sledećem romanu, koji će "možda govoriti o Evropi i duboko zakopanim sećanjima".Išiguro je uveren da su pisci svoje najbolje romane napisali u svojim tridesetim godinama. (Tih godina je njegova ćerka Naomi, koja je u 29. godini ovog meseca objavila svoj prvi roman, "Zajednička osnova")."Pisci su dobijali Nobelovu nagradu u svojim šezdesetim za dela koja su napisala u svojim tridesetim", ponavlja on svoj stav, dodajući da se to sada verovatno može primeniti i na njega. Uprkos tome, kritičari ocenjuju da je "Klara i sunce" još jedno njegovo remek-delo.Klima straha i mladi pisci skloni autocenzuriPisac je, kako prenosi BBC, govoreći o "kulturi ostrakizovanja na društvenim mrežama zbog javno iznetih stavova", primetio i da je "klima straha" sprečavala neke ljude da pišu o onome što žele i da se "jako plaši za mlađe generacije pisaca" koji "ne žele da preuzimaju rizike" i podležu autocenzuri."Ja sam privilegovan i u relativno zaštićenoj poziciji jer sam veoma etabliran pisac. U dobi sam u kojoj sam. Imam reputaciju. Možda je to iluzija,  ali mislim da sam bezbedan", ocenjuje nobelovac.Sa druge strane, prvi put je, rekao je novinarima, počeo da se plaši za budući svet, ne samo u kontekstu posledica klimatskih promena, nego i onoga o čemu je pisao i u "Klari i suncu": veštačke inteligencije, intervencijama na genima, velikim bazama podataka i posledicama svega toga po jednakost i demokratiju."Priroda samog kapitalizma menja svoje modele. Brinem se da više nismo u stanju da kontrolišemo nijednu od tih stvari", kaže Išiguro, ali se ipak nada da će "Klara i sunce" biti dočekana kao "veseo, optimističan roman".