Foto:Promo

Iako je prošlo skoro 80 godina od ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića još uvek vlada velika kontroverza oko njega i njegovog imena, kaže za Nova.rs Aleksandar Erdeljanović, istoričar filma i upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke.

Sa početkom emitovanja serije „Aleksandar od Jugoslavije“ na TV NovaS, koja je pretpremijerno prikazana na našem sajtu, nije zgoreg pomenuti koliko se puta, samo u 20. veku, više puta menjao rakurs javnosti spram kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je išao od slavljenja njegovog lika i dela, do zabrane pominjanja njegovog imena, a kamoli snimanja filmova.

– Kada je završen Prvi svetski rat, slavljen je jer je iz rata izašao kao veliki pobednik i ujedinitelj, stvoritelj Jugoslavije. Potom se o njemu stvorio svojevrsni kult ličnosti, koji je vladao dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka, što je kasnije, na svoj način, nastavio Josip Broz u komunističkoj Jugoslaviji. Međutim, već posle nekoliko godina, uoči Drugog svetskog rata, zbog unutrašnjih sukoba u Jugoslaviji i stvaranja Banovine Hrvatske, dolazi do raspršavanja iluzija o onome šta je uradio kralj Aleksandar. I usledio je posleratni period u kome je čak i izgovaranje imena kralja Aleksandra bilo problematično. Sve vreme su on, ali i svi Karađorđevići bili pominjani isključivo u negativnoj konotaciji. Tek posle Titove smrti i krajem osamdesetih godina dolazi do izvesnog „otopljavanja“, pa tako na filmu imamo drugačije predstavljanje onoga što su Karađorđevići učinili za Srbiju i ovaj narod – podseća Aleksandar Erdeljanović.

Međutim, i to je bilo kratkog daha. U drugoj polovini devedesetih, bar ta pozitivna strana, ponovo je utihnula. I opet dolazi do preokreta kada je u pitanju dinastija Karađorđevića na velikom i malom platnu poslednjih godina:

– Svedoci smo izvesne renesanse po tom pitanju. Međutim, rezultati su, po meni, vrlo problematični. Konkretno, reč je o filmu „Kralj Petar Prvi“ Lazara Ristovskog, ili serijama „Crveni mesec“, i „Jugoslovenka“, gde se kralj Aleksandar pojavljuje kao jedan od bitnih likova. Ne ulazeći u vizuelne, čak ni režijske kvalitete, problem ovih dela koji su rađeni poslednjih godina leži u scenariju. Jer srpska istorija, pa i Karađorđevići predstavljaju se sa današnjeg političkog aspekta, a uopšte se ne uzima u obzir potpuno drugo stanje nacije u ono vreme, drugačiji mentalni sklop običnog Srbina koji je tada listom bio za oslobođenje i ujedinjenje. Srbija je, čini mi se, predstavljena u lošijem smislu u odnosu na tadašnju realnost, a pre svega njeni vodeći ljudi, koji su bili tvorci Jugoslavije – smatra naš sagovornik.

Među tim ostvarenjima, rađenim poslednjih godina, su i serije „Montevideo“, gde se Branislav Lečić u epizodnoj ulozi pojavljuje kao kralj Aleksandar, „Ravna gora“ koja u prvoj epizodi donosi scenu bombardovanja Beograda sa isprepadanim mladim kraljem Petrom Drugim Karađorđevićem, koji iskače iz kreveta, dokumentarac „Arsen Karađorđević“… Tu je i dokumentarno-igrana serija Zdravka Šotre iz 2006. godine „Gde cveta limun žut“, u kojoj regenta Aleksandra Karađorđevića igra Zoran Cvijanović, a kralja Petra Prvog Dragoslav Ilić.

Međutim, ove dinastije nije previše bilo na malom i velikom ekranu. Razloga nedovoljnog ovaploćenja Karađorđevića i Aleksandra na filmu i televiziji, pa čak i zabrane i njihovog brisanja iz istorije, ima više. Ali, prvi i osnovni jeste nekadašnja komunistička vlast. Erdeljanović podseća da su Karađorđevići bili optuživani za „sve i svašta“:

– Najpre se ukazivalo na greške koje je kralj Aleksandar pravio u politici, ali ne treba zaboraviti da svaki političar ima svoje vrline i mane. Tim greškama smatralo se donošenje Zakona o zaštiti države kojim je zabranjeno delovanje Komunističke partije i progon komunista, potom obračun sa predstavnicima Hrvatske seljačke stranke. Optuživan je da nije davao dovoljno prava Makedoncima zbog čega je između dva rata bila vrlo aktivna revolucionarna makedonska organizacija VMRO, kao i za pojavu federalista u Crnoj Gori, predvođenih Sekulom Drljevićem i Savićem Markovićem-Štedimlijom koji su smatrali da je Crna Gora izgubila mnogo toga kada je ušla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca… Bilo je puno problema unutrašnje prirode, spoljnih pritisaka i kralj Aleksandar jeste pravio greške. A komunistima koji su na svojim kongresima, primera radi onom u Drezdenu krajem dvadesetih, doneli odluku da ruše Kraljevinu i stvaraju nove nacije, nije odgovarao Aleksandar, ni kraljevska vlast. I u ratu, kroz Narodnooslobodilačku borbu smenili su kraljevsku vlast i potpuno izbrisali ime Karađorđevića – priča Erdeljanović.

I dok su Karađorđevići bili tabu-tema, period njihove vladavine u istorijskim knjigama iz komunističkog doba opisivan je kao vreme „terora i hegemonizma srpskog naroda nad drugim, manjim narodima“. Zato ih nije bilo ni na filmu. A i kada se jedan reditelj konačno odvažio da na velikom platnu pomene ovu kraljevsku dinastiju, taj prvi ozbiljniji igrani film, kako ukazuje naš sagovornik, jedva je snimljen:

– Film na temu borbe srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, rađen je namenski, zbog godišnjice Cerske bitke 1964. godine. To je film Živorada Žike Mitrovića, po scenariju Arsena Diklića, „Marš na Drinu“ koji se nimalo nije svideo Titu. I sve do Titove smrti bilo je, praktično, onemogućavano sve što bi afirmativno govorilo o kralju Aleksandru i Karađorđevićima. Zato se tek u drugoj polovini osamdesetih pojavljuju značajni dokumentarni filmovi – ističe Erdeljanović.

Jedan od njih jeste „Jugoslavija po volji naroda“ iz 1988. godine u režiji Mikija Stamenkovića, svojevrsna „freska“ o borbi srpskog i drugih naroda za oslobođenje i ujedinjenje u zajedničku državu (1914-1918). A drugi je „Dinastija Karađorđevića“ koji je 1990. uradila Gordana Boškov:

– Oni na drugačiji, „opušteniji“ i verodostojniji način govore i o samoj porodici Karađorđević, a pre svega o kralju Aleksandru koji je bio ključna ličnost Srbije i Jugoslavije u prvoj polovini 20. veka – kaže Erdeljanović.

Aleksandar Erdeljanović Foto:printscreen/RTS

I dok se polovinom devedesetih reditelj Sava Mrmak pozabavio suparničkom dinastijom Obrenović, odnosno njenim krajem u istoimenoj TV seriji, u nekim prethodnim ostvarenjima, kao što su „Na putu izdaje“, „Slom“, „Odlazak ratnika, povratak maršala“, reditelj se „dotiče“ drugih Karađorđevića – kneza Pavla (oba puta ga igra Stevo Žigon), princa Đorđa…

– Mrmak se više bavio temama vezanim za početak Drugog svetskog rata, i samim ratom. Kralj Aleksandar je ranije stradao – 1934. godine, tako da kod Save Mrmka, čuvenog po svojim serijama, toga nema. Bila je krajem osamdesetih i jedna RTS-ova dokumentarna serija vezana za Karađorđeviće, rekao bih ambivalentna, „Politički sukobi u Jugoslaviji između dva rata“. Aleksandar je u njoj prikazan u najmanje neutralnom smislu. A mislim da bi trebalo da bude prikazan sa svim svojim vrlinama i manama. Naknadna glorifikacija je opasna. Kao što je čovek koji je stvorio ovu državu bezrazložno istiskivan i bacan na đubrište istorije, nije sada potrebno nalaziti ni opravdanje za svaki njegov loš potez, što i jeste problem serija i filmova koji se u poslednje vreme rade – ukazuje naš sagovornik.

Sam život Aleksandra Karađorđevića, ali i tragičan kraj u Marseju 1934. godine kada ga je usmrtio pripadnik VMRO Vlado Černozemski ispalivši četiri hica na kralja jesu, svako bi se složio, idealno filmsko „štivo“. I Erdeljanović potcrtava koliko je Aleksandrov život, okončan nasilno u 46. godini, bio bogat i buran:

– Porodični problemi, ratovi, problemi u samoj državi, spoljni neprijatelji… Ali, za ostvarenje koje bi sve to prikazalo na dobar način potrebna su, ne samo ogromna sredstva, već i izuzetan scenaristički rad, koji nažalost mi do danas nismo dobili. Naročito, kada su u pitanju dela vezana za taj period Srbije u vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata i Jugoslavije između dva svetska rata, a samim tim i za život kralja Aleksandra, koji je idealna filmska ličnost. Ali, činjenica je da još uvek nemamo jak predložak iz koga bi proizašao fantastičan biografski film o kralju Aleksandru Karađorđeviću – ocenjuje istoričar filma.

Naši filmski stvaraoci uglavnom su se bavili temama vezanim za Drugi svetski rat i uzrocima toga rata. A njih nisu nalazili samo u izdaji hrvatske i slovenačke političke vrhuške i vojske, nego i u samom Beogradu, bekstvu dinastije Karađorđević u Englesku. Otuda se članovi ove kraljevske porodice, ako su i prisutni, uglavnom dočaravaju kao negativci.

– Nemamo filmove u našoj kinematografiji koji se afirmativno bave tom državom do Drugog svetskog rata. Dovoljno je pogledati film „Beograd, prestonica kraljevine Jugoslavije“ iz 1930, koji je Jugoslovenska kinoteka pre dve godine restaurisala, u kome se vidi koliko je Beograd bio lep grad, daleko lepši nego današnji sa mešavinom najrazličitijih stilova. Niko ne može da tvrdi da se u toj državi nije radilo na njenom unapređenju. Uz sve mane kralja Aleksandra, tokom njegove vladavine, koju ne bih nazvao diktaturom, već pre ličnim režimom, to je bila stabilna i verovatno najjača balkanska država toga vremena.

I dok su prethodnih godina na Festivalu nitratnog filma, za koji je naš sagovornik radio selekciju, već prikazivani dokumentarci nastali za vladavine Karađorđevića, pitamo ga i kojim sve filmskim blagom raspolaže Jugoslovenska kinoteka?

– Kralj Aleksandar je bio vrlo živopisna ličnost i sniman je od mladih dana. U najstarijem sačuvanom filmu o Srbiji i srpskom narodu – „Krunisanju kralja Petra Prvog“ iz 1904. godine pojavljuje se kao dečak. Ali, kontunuirano je na filmu od 1911. kada se uspostavila filmska proizvodnja u zemlji i kada su producenti, kao što su Svetozar Botorić i Đoka Bogdanović, počeli da prate politički život i kraljevsku porodicu. Imate divne filmove kao što je „Svečana predaja starih i prijem novih zastava“, iz leta 1911. koji je radio, na Botorićev poziv, snimatelj Lui de Beri, kao i naš prvi igrani film „Karađorđe“. Zatim predivan film „Trke na Banjici“ koji će ove biti prikazan na Festivalu nemog filma u Pordenoneu. Selektor festivala bio je oduševljen kada je video taj film, zato što nije sve rađeno „po protokolu“. Na toj bini na kojoj sede kralj Petar, prestolonaslednik Aleksandar i njegov brat, nesuđeni kralj Đorđe Karađorđević i sestra, ruska princeza Jelena vidimo i njihove ljudske crte – kazuje naš sagovornik.

Pominje i niz filmova vezanih za Balkanske ratove, prevashodno „Kralj Aleksandar na Crnom vrhu sa štabom Prve armije“, i najznačajniji iz toga doba „Povratak srpskih pobednika“:

– Tada je više srpskih snimatelja ovekovečilo veličanstven povratak srpske vojske iz Drugog balkanskog rata i njihov doček u Beogradu. Kralj Aleksandar je na čelu kolone blizu današnje Narodne biblioteke, a vojska potom ima svečani prolazak gradom pred oduševljenim Beograđanima, a sve završava na Kalemegdanu, na mestu današnjeg Spomenika zahvalnosti Francuskoj, gde je bio postavljen prelep spomenik voždu Karađorđu. Imali smo sreću da smo na filmu pronašli nešto što je prisutno na samo nekoliko fotografija, jer jedan od prvih poteza austrougarske vojske nakon osvajanja Beograda u Prvom svetskom ratu bio je rušenje tog spomenika – podseća upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke.

Kralja Aleksandra, bar na filmu iz tog doba, upoređuje sa njegovim dedom, kraljem Nikolom Prvim Petrovićem, jer ga, kako kaže, kamera hoće:

– Iako nije bio neki holivudski tip lepotana, imao je vojničko držanje, bio srednjeg rasta i vrlo autoritativan. I zaista ga je volela kamera. Postoje divni materijali sa Krfa, Solunskog fronta, predivan film „Kralj Aleksandar na Vrdenu“… Skoro smo završili restauraciju fantastičnog filma „Putovanje kralja Aleksandra u Crnu Goru i Dalmaciju“. To putovanje je trajalo danima, svim prevoznim sredstvima, a krenulo je od Pećke patrijaršije, a završilo se u Splitu, gde se vide desetine hiljada ljudi koji oduševljeno dočekuju kralja, kraljicu i njihovu pratnju – prepričava naš sagovornik.

S obzirom da je posetu kralja Aleksandra Francuskoj, koja je tragično okončana, snimalo više svetskih kompanija, postoji obilje materijala vezanih za njegovu smrt, kao i nekoliko dokumentaraca, a za kraj Aleksandar Erdeljanović pominje jedan od najznačajnijih filmova iz te ere, ali i svojevrsnu ironiju kao zaključak:

– To je „Sokolski slet“ iz 1930. godine, čiju će restauraciju uraditi Kinoteka i predstaviti ga javnosti. Taj film po svojoj monumentalnosti podseća na kasnije sletove priređivane za Dan mladosti. I kada se pogleda shvatite da je Tito nasledio mnogo toga od svoga prethodnika!

Komentari

Svi komentari (0)