Kako je priča o pobedničkom konju Gliseru, koji bi završio u kobasicama da ga Željko nije spasio, inspirisala film

Piše: Nikola MarkovićIvana Todorović, rediteljka kratkih socijalno-angažovanih filmova koje je snimala u Beogradu i Njujorku, poslednjih godina gradi veoma zapaženu karijeru u Americi i svoje filmove predstavlja na tamošnjim prestižnim festivalima kratkog metra. Njen najnoviji dokumentarni film "Na kraju puta" je imao svetsku premijeru na Palm Spings International ShortFestu u Kaliforniji i osvojio je nagradu za najbolji internacionalni film na Oregon Documentary Film Festivalu. Srpska premijera ovog ostvarenja zakazana je za četvrtak 11. maja u 19.30 sati u Domu omladine Beograda, u okviru selekcije Domaći takmičarski film na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs. Sa Ivanom Todorović razgovaramo o ovom filmu u kome dvoje protagonista, Željko i Viki, svoje živote posvećuju obezbeđivanju mirnog i dostojanstvenog kraja za konje na samrti. Na malom imanju kod Lapova, oni žrtvuju sve što imaju kako bi osigurali da ova zaboravljena bića dobiju saosećanje i empatiju koje zaslužuju. 

Kada se prvi put javila vaša ideja o snimanju ovog filma?- Za azil za konje sam čula od prijateljice i odmah se zainteresovala za Željkovu priču. Priču čoveka koji daje sve od sebe da spasi živote konja. Moj karakter za film.  Otišla sam u azil za konje da upoznam i njega i Viki, i u azilu sam osetila tako puno ljubavi i pažnje za konje. A onda, gledajući konje, prepoznala sam sve nas ljude u njima i shvatila da ovaj film mora da istraži iskonsko pitanje - šta će biti sa nama na kraju puta? Šta ce biti kada ne budemo više služili društvu, kada budemo povređeni kao Gliser, pobednik Jugoslovenskog derbija koji bi završio u kobasicama da ga Željko nije spasio? Šta ako nemamo porodicu, ako nemamo Željka i Viki da nas spasu i čuvaju na kraju života? Tako je film počeo da se stvara. Koliki je izazov predstaviti same konje kao junake filma u relativno kratkom filmskom trajanju? - Za svaki dobar dokumentarni film potrebno je vreme u kom se upoznaju junaci filma, u ovom slučaju konji i Željko i Viki. Istraživanje za film sam radila godinu dana pre no što smo ušli u snimanje, da bih znala kako da ih predstavimo. Sa ekipom filma smo živeli 10 dana u azilu da bi se konji navikli na nas, snimatelja Milana Vlaškog, Douglasa Oppedahla, koji je radio zvuk, i montažerku Mariju Jelušić. Pre snimanja i tokom snimanja, radili smo na intimnim kadrovima jer smo želeli da stvorimo  bliski odnos između junaka filma i publike. Željko i Viki su nam jako pomogli da to stvorimo sa konjima. 

Šta vam je najfascinantnije kod Željka kao osobe živopisne biografije, koji se na ovaj način požrtvovano brine o konjima?- Kod Željka mi je najfascinantnija njegova posvećenost i ljubav prema konjima. Mislim da je on jako snažan čovek koji i dalje, pored toliko finansijskih problema da se azil održi, spasava konje i ne odustaje. I to je snaga čoveka koju želim da svako od nas ima u sebi, zato je on inspiracija za sve nas. Da se borimo za ono do čega nam je stalo i nikada da ne odustajemo.Empatija i trauma su u središtu ovog filma, ali i vašeg umetničkog rada uopšte uzev - šta vam je u ovim temama posebno važno, kako na “običnom” ljudskom tako i filmskom nivou?- Mislim da su ljubav i briga za drugoga u osnovi humanosti. Zato biram ovakve teme i ljude koji to u sebi nose. Rat koji smo svi prošli je pokazao kako ova osnova humanosti može da uništi sve oko sebe ako ne postoji.  

Kako izgleda scena umetničkog dokumentarnog filma u SAD? Koliko se tamošnje prilike i interesovanje za dokumentarni film razlikuju od situacije u Evropi i našoj zemlji?- Svuda u svetu je trenutno veliko interesovanje za dokumentarni film. U Americi je dokumentarni film socijalno angažovan i u načinu priče se razlikuje od evropskog, bliži je televizijskim dokumentarcima nego kreativnom dokumentarnom filmu. No, američki filmski festivali vole da prikazuju dokumentarne filmove iz Evrope i često pobeđuju na njihovim filmskim festivalima. Naš film je do sada prikazan na šest prestižnih američkih festivala za kratki dokumentarni film i dobili smo i nagradu za najbolji inostrani film na Oregon Documentary Film Festivalu u Portlandu. 

Imate intenzivnu dokumentarističku karijeru na dva kontinenta. U vašoj zvaničnoj biografiji stoji da pripremate i novu igranu produkciju - šta ste pripremili gledaocima i zanimaju li vas u perspektivi i celovečernji igrani filmovi?- Trenutno završavamo dokumentarni film koji se bavi fragilnošću ženskog tela, snagom i solidarnošću žena ispričanom kroz iskustva pacijentkinja koje prolaze hirurške intervencije na reproduktivnim organima u Dnevnoj bolnici Narodni Front. Radimo i na scenariju igranog filma “Prvi put kada sam videla noć”.  Volim kratku formu i, za sada, nemam još potrebu za izražavanjem u dugometražnom filmu. Bonus video: Kadijević o 50 godina "Leptirice"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=1304gostprobudisesaorekadijevi-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5804014"]