EKSKLUZIVNO "U Beogradu su me oduševile kafane sa muzikom, a tek jedan restoran koji izgleda kao cirkus!": Slavni Aleksandar Pejn priča za Nova.rs

Jedan od filmova koji je obeležio poslednju dodelu Oskara bio je "Bartonova akademija". Od pet nominacija u ključnim kategorijama, ovenčan je jednim - za najbolju žensku sporednu ulogu. A autor tog filma obeležio je sinoć završeni 30. Sarajevo film festival.

Aleksandra Pejna, tog vrlog reditelja, koji na satiričan, ponekad i brutalan način dočarava savremeno američko društvo, ovih dana mogli ste "na hiljadu mesta" da vidite u Sarajevu. Održao je izvrstan masterklas u Bosanskom kulturnom centru, I družio se potom sa studentima dajući im neprocenjive savete, dobio je na najvećem letnjem bioskopu u prestonici BiH Počasno srce Sarajeva za doprinos kinematografiji, pio kafu s filmskim profesonalcima, poštovaocima i mladima željnim uspeha u kinematografiji na Festivalskom trgu, a stigao je da odvoji i dragoceno vreme za odabrane svetske i regionalne medije.

I među odabranima, koji su imali priliku da pričaju jedan na jedan sa sineastom, dvostrukim oskarovcem, koji je potpisao kultna ostvarenja, kakva su "Građanka Rut", "Najvažniji dan", "Sve o Šmitu", "Stranputica", "Naslednici", "Nebraska", "Smanjivanje" i "Bartonova akademija", imala je i Nova.rs.

Ekskluzivan razgovor, vođen u odajama Narodnog pozorišta u Sarajevu, s Aleksandrom Pejnom započela sam podsećanjem na to koliko mu, kako je i sam priznao više puta, Počasno srce Sarajeva znači i koliko mu je milo što je po treći put u Sarajevu…

- Da, divno je. Tako sam srećan što sam mogao da se vratim ovde ponovo.

Postali ste deo porodice Sarajevo film festivala…

- Da, i nisam u tom osećanju sam. Mislim da svako koga znam, a bio je na ovom festivalu, ostavi deo svog srca ovde i želi da se vrati. I uvek kaže: "Oh, kako je to sjajan festival". Čak od samog početka, kad sam ovde bio prvi put 2005. godine, govorili su mi i Miro Purivatra (osnivač i dugogodišnji direktor SFF-a, prim.aut.) i mnogi iz organizacije: "Kaži svima, kaži ljudima da dođu ovde". Svako ko dođe na ovaj festival kao da postane mini ambasador Sarajeva. I mislim da je tako i danas. Znam ljude koji vole i dalje da dolaze ovde.

Isticali ste ovde kako je Sarajevo film festival nastao iz otpora beznadežnoj situaciji, a onda tako izrastao… Ali, s obzirom da ste rođeni i živite u Americi, a potomak ste grčkih emigranata, koliko ste bili upoznati s ratom na ovim prostorima devedesetih?

- Bio sam veoma upoznat. Ne samo da sam obraćao pažnju na sve što se događalo na Balkanu tada, nego sam imao i veoma bliske prijatelje u bivšoj Jugoslaviji koji su prebegli u Ameriku baš tokom rata. U pitanju su filmski stvaraoci odavde i mnogo smo se tada družili i pričali o onome što se ovde dešavalo.

Znam da ste bili i u Beogradu…

- Samo jednom pre nekih pet-šest godina. Trebalo je prvi put da dođem 1998. ili 1999. godine. Čak sam imao i avio kartu, i plan mi je bio da posetim prijatelja u Beogradu, ali dva dana pre nego što je trebalo da krenem na put počelo je bombardovanje SR Jugoslavije. I morao sam da otkažem sve. Na kraju, prvi put sam došao tek 2018. ili 2019, ne sećam se tačno. Ali, bilo mi je sjajno. Bio sam u Muzeju Jugoslovenske kinoteke i oduševio se. Uživao sam u Beogradu sa svojim starim i novostečenim prijateljima, a posebno me je oduševilo što su u svakoj kafani i restoranu, koji sam posetio, svirali uživo muzičari (smeh). I sećam se posebno jednog fantastičnog restorana - izgleda unutra kao da ste u cirkusu. Uđete unutra i kao da se odmah, istog časa transponujete u neki teatar iz 19. veka. Uživao sam!

Upisali ste filmsku akademiju bez ikakvih veza u svetu kinematografije, dolazeći iz porodice koja maltene nikakvog dodira s umetnošću nije imala. Niste ni mogli da sanjate da ćete napraviti karijeru?

- Nisam. Ja sam bio neka vrsta vanzemaljca u svojoj porodici. Nije bilo umetnika u mojoj užoj i široj familiji. Bar ne umetnika u smislu da su se bavili tim poslom. Bilo je u porodici onih okrenutih umetnosti koji su, da su okolnosti bile drugačije, možda mogli da postanu umetnici. Za mene kao drugu generaciju grčkih emigranata u Americi, gde te ohrabruju da se baviš medicinom, pravom ili biznisom, upisivanje filmske škole i filmska karijera bili su nedostižan san. Ali, potom i san koji nisam mogao da ignorišem.

Kao nekom čiji su deka i baka došli u Nebrasku iz Grčke, jureći za američkim snom, da li ste se u Omahi, uprkos tome što ste rođeni Amerikanac, osećali katkad kao otpadnik. Doduše, možda je otpadnik prejaka reč…

- Termin koji bih ja upotrebio jeste "učesnik-posmatrač". Dakle, vi učestvujete u društvu, jer ja jesam Amerikanac, tu sam rođen, kao i moji roditelji, ali opet zadržavate osećaj posmatranja tog društva, jer dolazite iz supkulture. Postoje neke kulture koje se više drže svog identiteta od drugih. Takvi su Jermeni, Jevreji, i Grci takođe. Grci održavaju snažan osećaj pripadnosti domovini. Tako da sam ja odrastao u kulturi za koju ne mogu da kažem da je baš grčka, ali jeste grčko-američka. I supkultura je - učestvuješ u društvu, ali ga i posmatraš. Ima jedna fraza, koja se često upotrebljava kad se priča o onima koji nisu ni tamo ni ovde: "Da li je on Grk ili je Amerikanac?"

https://www.youtube.com/watch?v=G-dafG40eGU&t=29s

Pričali ste na masterklasu u Sarajevu o davnašnjim filmovima koje volite, i izdvojili ste američku kinematografiju iz šezdesetih, a naročito sedamdesetih, ali i italijansku i japansku. Interesantno mi je da niste spomenuli grčku kinematografiju. Da Ii je uopšte bilo grčkih sineasta koji su uticali na vas tokom formativnih godina?

- Moji omiljeni grčki reditelji su, zapravo, iz dijaspore. Džon Kasavetes, Džordž Miler je iz Australije, ali su mu roditelji rođeni u Grčkoj, i mogu na ta dva imena da dodam Kostu Gavrasa i Mihalisa Kakojanisa. To su zaista velika imena. Ali, moram da priznam da ne gledam mnogo savremenih grčkih filmova. Ja jesam i grčki državljanin, imam stan u Atini. Ali, da budem fer - pa ne gledam ni mnogo savremenih američkih filmova. Gledam, uglavnom, stare filmove.

U tom smislu pominjali ste neke stare glumačke zvezde, a meni u glavi odzvanjaju dva imena - Džimi Stjuart i Đulijeta Masina…

- Pominjem često Stjuarta kad pričam o serijalu vesterna iz pedesetih koje obožavam, a Đulijetu kao glumicu koju sam imao na umu često kada sam pisao neke scenarističke predloške, iako više nije bila živa...

Pričali ste o moći američke kinematografije, kojom ste se hranili kao klinac, a ponukala vas je da se otisnete u svet filma. No, da li se sećate zbog kog filma ste poželeli da budete reditelj?

- Da. Znate, sanjao sam, ne nužno da postanem reditelj, već da studiram filmsku akademiju. Mislio sam - Ah, kako bi bilo kul da idem u filmsku školu. Cilj mi je bio da idem baš u filmsku školu i da, kad se upišem u nju, otkrijem da li volim da pravim filmove, da li uopšte imam talenta, i da li je to nešto čime bih trebalo da se bavim u životu. Ali, znam da sam, dok sam bio na univerzitetu - što je bilo pre nego što sam upisao filmsku školu - razmišljao da li bi trebalo da budem novinar, ili da ipak idem na prava. Ili, eto, na Filmsku akademiju, a roditelji su mi čak sugerisali da bi trebalo da upišem Međunarodne odnose i diplomatiju. No, pogledao sam Kurosavin film "Sedam samuraja" u San Francisku. Upravo je bio restaurisan. I kad sam ga pogledao, nisam mogao da ustanem sa stolice. Rekao sam tad sebi: "Nikada se neću popeti tako visoko, na vrh te planine, ali želim da budem na toj planini!"

https://www.youtube.com/watch?v=1XMJY0hYJEw

Čini mi se da, kroz čitavu karijeru, ne želite da se povinujete pravilima koje vladaju u filmskoj industriji. Ne snimate filmove u "zadatim" ciklusima, a ne poštujete ni druge holivudske uzuse. Iako ste ovenčani s mnogo nagrada, pa i sa dva Oskara, mislite li o sebi ponekad kao o odmetniku?

- Čudna je i smešna to stvar. Jer, uvek sam želeo i trudio se da imam karijeru evropskog reditelja u Americi. I do određenog stepena to sam i uspeo. Ali, s druge strane, da se vratim na pitanje o sedamdesetim godinama u kinematografiji, i tada sam gledao filmove iz svih zemalja i svih dekada. Ali, savremeni američki fimovi u to doba bili su oni koji su mi se prosto nametali, iz kojih sam učio. Smatrao sam da su ti filmovi simbol onoga kako jedan savremeni komercijalni film za odrasle treba da izgleda. Zbog tih filmova sam poželeo i sam da ih snimim i još uvek to pokušavam. Proveo sam čitavu karijeru pokušavajući da pravim filmove iz sedamdesetih. Još uvek to radim, čak i s poslednjim - "Bartonovom akademijom", iako je to, na neki način, izvođenje trika. Dobra ljudska komična drama, to je ono čemu sam uvek stremio i još uvek stremim.

https://www.youtube.com/watch?v=AhKLpJmHhIg&t=39s

A kad bi nam bilo dozvoljeno da maštamo - koji bi to glumac iz prošlosti bio idealan za vaš naredni film?

- Oh, to je lako pitanje - Marčelo Mastrojani! Pa i Vilijam Holden, Čarls Loton… Ima ih još, mogu ovako dokle god hoćete.

Sledeći film će se desiti kad?

- Voleo bih da počnem da snimam film sutra, ali to je nemoguće. Još uvek ne znam koji će to film biti. Imam tri scenarija na kojima uporedo radim. Ali, eto, sad ne radim... Idem po filmskim festivalima (smeh). Moram pod hitno da se vratim poslu (opet smeh)!

https://www.youtube.com/watch?v=ZuIBvmxIN4w&t=56s

Bonus video: Aleksandar Pejn prima Počasno srce Sarajeva