Ivan Tokin, Foto:Nemanja Špoljarić

Nikad vam nisam rekao kako nastaju ove ankete, a pitate me, dobijam mejlove s pitanjima, pitate me na pijaci i na bazenu, pitate me u policiji i kod lekara, pitate me da li je to stvarno tako bilo ili izmišljam.

Ovako je – idem ulicom svojim poslom, stižem ovamo ili onamo i u nekom trenutku pitam nekoga kako se oseća. Taj neko mi kaže ili mi ne kaže, i ja vam onda to napišem ili ne napišem. Nekad se desi i da mi neko slučajno kaže kako se oseća, a ja ga nisam ni pitao, a onda ga pitam da li mogu da vam prenesem to što je rečeno i taj neko mi uglavnom kaže da može. Nekad mi kažu da mi ne padne na pamet da se igram takvim stvarima jer to što je rečeno rečeno je meni a ne celom svetu, a ja onda ponekad pitam kakva je razlika između mene i celog sveta i taj neko obično počne da se smeje i kaže ma piši šta god ti padne na pamet. I ja vam tako i pišem, i nikad ne pišem šta mi padne na pamet, pišem samo ono što sam čuo. Moguće je da ponekad najverovatnije često i skoro nikad nije u pitanju apsolutno precizan citat, ali to je zato što ne snimam ni zapisujem na licu mesta nego posle interpretiram, mada se trudim da napišem baš onako kako je rečeno. To nije lako, niti ispadne u potpunosti istinito, jer ipak ne slušate reči iz usta tog čoveka koji priča, niti ste na tom mestu, i niste ja, niste ni on, ali budite uvereni, istina vam je isporučena, u najvećoj mogućoj meri. Eto, sad kad smo to rešili mogu opet da vam kažem kako se osećamo.

Osećam se tačno onako kako sam tražio da se osećam. Tražio sam đavola i našao sam ga. Evo me u Beogradu, a nisam iz Beograda, ovde nemam kome da se obratim, a imam problema. Ovde niko ne zna ko je Joca Bunar. U Bajinoj Bašti nema nikoga ko me ne zna. Kod kuće je sve u redu a ja sam evo vidiš dečko tražio da ne bude u redu. I nije u redu. Ovde nema ko da me zagrli kad krene naopako. Eto, ni ti nećeš. Joca je jer se zovem Jovan a bunar je zato što sam kad sam bio mali skočio u bunar. Nisam skočio nego sam se okliznuo ali džaba pričaš ljudima, više vole dobru priču nego leba da jedu. Pričaju da sam skočio za kokoškom u koju sam se zaljubio. Ej, u kokošku! I ja sam počeo da verujem u tu priču.
(Joca, 58, pekar)

E lepo što si me pitao. Starija ćerka mi studira u Sloveniji pomorsku akademiju, da bude kapetan. Da, kapetan, jeste bravo, hvala. Ništa je ne zanima drugo, samo da plovi. Ova druga mala je još kod nas u selu, pobiću joj sve one momke, sve srednja lopovska, razumeš, evo ti imaš ćerku i reci mi da li ima potrebe da žensko dete izlazi bez pratnje do tridesete godine? Ja sam mislio do dvaes pete ali evo vi ste rekli trideset i ja se slažem. I sad ti meni reci kako se osećamo? Ja se osećam naoružano, a vi? I ja isto.
(Jasmina i ja na pijaci, ona iz sela pored Obrenovca, mene znate)

Od kako plivam, ne može ništa da me iznervira. Plivam već dve godine redovno. Plivanje me mnogo smiruje. Nema šanse da se iznerviram. Plivam četiri puta nedeljno, odem na jogu tri puta nedeljno i vozim motor kad je lepo vreme. Radim od pet popodne svakog dana. Do pet radim šta god hoću. Jutros sam bio na Fruškoj gori, pojeo sam čorbu od divljih pečuraka tamo gore na okretnici, znaš  na šta mislim, penješ se jednosmernim putem i onda se spuštaš isto jednosmernim, e pa tamo na gde jedan jednosmerni prelazi u drugi jednosmerni, tamo ima neka kafana, na onoj livadi, šta se smeješ bre, što me teraš da ti objašnjavam kad znaš na šta mislim, e pa dečko vozio sam dvesta dvaes na auto-putu, a na proleće idem u Nemačku da vozim trista. Šta plivanje?
(Predrag, 54, ugostitelj)

Kad god tebe sretnem osećam se odlično a znaš šta, bila sam na Stonsima u Sent Luisu prošle nedelje, kako sam bila lepo sam bila, nogama i ušima može mi se brate, ej Mik Džeger trči, stvarno trči i mrda dupetom i sve ko nekad, dobro nije ko nekad ali cepači za sve pare, ima malo gerijatrije u celoj priči, ne znam kako da ti kažem, ne znam da li je zato što znam da su dede ili Mik mnogo pokazuje koliko može da trči u tim godinama ali znaš šta, pao si mi na pamet kad su svirali Before they make me run. Sad idem na Azurnu obalu, neću se vraćati neko vreme.
(Milica, 26, scenaristkinja)

Bonus video:

Anketa. Da li ste se uželeli koncerata

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar