1
Tog jutra bilo je hladno, mada je sijalo sunce. Spustio sam se niz stepenice, video da su ulazna vrata u zgradu odvaljena iz šarki i krenuo ka pijaci. Na uglu Hilandarske i Cetinjske, u stvari malo ka Politici, ali samo malo, video sam čoveka.
Stajao je pored radio česme, malo iznad nje ka Kondinoj, tačno u snopu sunčevih zraka koji je Kondina u tom trenutku propuštala između zgrada. U smeđem kaputu do kolena, s rukama u džepovima i šeširom na glavi, malo pogrbljen, gledao je u vis. Stariji čovek, uslovno rečeno, ali ima preko sedamdeset godina sigurno.
Prošao bih tek tako pored njega i zamalo da prođem ali nisam, zastao sam, gledao ga, on je gledao golubove kakolete i sleću. Onda sam prešao Cetinjsku i stao ne nekoliko koraka od njega, i gledao golubove. Golubovi su sa ivice krova zgrade ispred koje smo stajali, a to je tačno ona pre najstarije zgrade Politike, uzletali. Skakali su sa ivice tog krova i onda se prepuštali vetru koji je hvatao zamah tu između zgrada i nosio ih u Cetinjsku. S mesta na kome smo stajali nije se videlo šta rade u Cetinjskoj, samo da uleću, i onda bi se brzo vratili.
Čovek mi je rekao – Dođite na sunce, prijatnije je, ima mesta.
Prišao sam mu, sad smo obijica bili na suncu, široko se nasmejao, zubi su mu bili kao novi, iz blizine sam ga bolje pogledao, sve je na njemu čisto, odlično mu stoji, mada je mršaviji nego što treba, a garderoba mu je iz vremena kad mu je sve bilo taman.
Rekao mi je – Ovo svetlo na kome stojimo, kao pozornica nam je, da mogu i oni nas da gledaju, zar ne? – Rekao sam – Da, možda i oni nas gledaju. – Rekao je – Vidite kako se svi trgnu odjednom s tog krova, kao po komandi, to je zbog vetra. Drugačije je kad ih nešto uplaši, ali sad ih ništa ne plaši, ovde hvataju dobar vetar da ih nosi niz ulicu, i vidite, evo, svi u isto vreme sleću na vetar, i odoše. – Rekao sam – Da. – Rekao je – Kao pesma su, zar ne. – Rekao sam – Da.
Stajali smo tu i gledali golubove koji su se provodili, ja sam stajao ukoso iza njega, jer tako me je sunce najbolje grejalo, a on bi se, svaki put kad ptice uhvate vetar, okrenuo ka meni, klimnuo glavom i osmehnuo se. Onda mi je rekao da to ne rade samo globovi, da to rade i vrapci, pa me je pitao da li živim u kraju, rekao sam da živim, pa me je pitao da li hoću da me odvede do Kopitareve gradine da mi pokaže kako to rade vrapci, ako su tamo. Rekao sam da hoću.
Hodali smo jedan pored drugog, kao poznanici u šetnji. Nismo razgovarali i nije mi bilo neprijatno. Stigli smo za manje od pet minuta i vrapci su bili tamo. Ja se na tom mestu nalazim svaki dan bar jednom, imam tu neke obaveze, i nikad nisam primetio toliko vrabaca koliko ih je tad bilo. Nema sumnje da su oni često tamo, kao i ja, samo ih eto, nikad nisam primetio. Tu nije bilo sunca.
Jedna strana fasade jedne od zgrada je skoro sva u zelenim puzavicama, i to je polazna i krajnja tačka za vrapce. Spakuju se u to lišće i čovek ih ne vidi lako, ali može da ih čuje. A onda, kad dune vetar kroz taj uski prolaz između zgrada, puštaju se, izleću, naprave krug iznad dela parkića, i vraćaju se u puzavice.
Rekao sam – Kao pesma. – On me je pogledao, pa se nasmejao i opet okrenuo ka vrapcima, i rekao – Da, stvarno kao pesma.
Bonus video: Glas, dirka, bas