0
Za doručak nije bilo ništa. Bilo je da mora da se ustane da se radi, kasno smo ustali, nije bilo vremena ni za šta, osim da se osposobimo za posao. Osposobili smo se, svako za svojim kompjuterom, patili smo i bili produktivni. Bili smo gladni ali smo ćutali, nismo pominjali glad, jer nije bilo svrhe, glad je bila tu, lebdela nam je iznad glava, živela je u našim telima, u svakoj ćeliji, divljala je u paralelnom univerzumu naših duša koje su bile na poslu.
Mogli smo da jedemo uz kompjutere ali to nam izgleda nije palo na pamet, jer naša glad je imala svoje ja, nju nije mogla da zadovolji samo hrana koja bi popunila određene praznine i razložila se u našim telima, hraneći nas. Mi smo hteli da doručkujemo kao ljudi, bezbrižni, ostavljeni na miru, a za to nije bilo šanse i mi smo to znali, i zato smo radilil, gladni svega. A onda se desilo.
Prvo je ona dobila mejl, i odmah zatim i ja. U mejlovima su bile reči koje su prenosile poruku da to što je urađeno do sada, odlično je, i čeka se odobrenje da bi se posao nastavio. U oba mejla bilo je jasno naznačeno da to odobrenje neće stići sigurno u toku sledećeg sata, a možda i dva. Skoro isti mejlovi, u skoro istom trenutku. To je nešto što se skoro nikad ne dešava, to je stvarno skoro nemoguće petkom u našim životima. Bili smo iznenađeni ali i spremni, jer mi smo uvek spremni.
Zamalo da odemo u kuhinju, da iz frižidera povadimo delove gozbe koju bismo složili po stolu, u četiri ruke bismo za deset minuta priredili svečani doručak za nas dvoje, iznenada prepuštene dokolici, u sred radnog vremena, i našeg i radnog vremena obdaništa. Pored kuhinje smo prošli kao da je nema i da nikad nije ni bila tu, uzeli smo jakne, obuli smo se i našli se ispred zgrade
Dugo nismo bili u toj kafani, ona nam je u ulici i ranije smo sedeli tu, a sad smo se već našli za stolom pre nego što smo progovorili. Kuhinja je otvorena, puši se iz jednog lonca, tri čoveka rade pripremu za ceo dan gladnih ljudi, seckaju, mešaju, razvlače i mese. U otvorenoj peći su drva, vidimo kako ona na vrhu guta plamen, na onima koji su se već pretvorila u žar.
Nije nam bilo teško da smislimo šta ćemo da jedemo. Dok smo naručivali izgledalo je kao izgovaramo neke svima opštepoznate istine, samo ih je, eto, u tom trenutku bilo potrebno naglas reći. Pušili smo, dok su kod kuće na ekranima naših kompjutera svetleli mejlovi s rečima koje su nas oslobodile, a u otvorenoj kuhinji se promenila dinamika, priprema je na kratko prekinuta, jer je nama trebalo spremiti doručak. Htelo smo da popijemo i kafu, ali smo je ostavili za posle.
U našim tanjirima bio je Holivud. Idealno pečeno testo, slan i nežan spanać, jaja sa taman tečnim žumancetom koje se slivalo po svemu po čemu je trebalo da se sliva, topla pršuta kod nje, pečena slanina koja se topi kod mene, oštri noževi, dovoljno veliki tanjiri, Francuskinja koja peva na engleskom, hladna voda s limunom, u maslinovo ulje potpoljene suve ljute papričice, i mi musavi, s hranom među zubima, s hranom na usnama, s toplim ukusima u telima. Život je bio dobar prema nama, a ni mi prema njemu nismo bili loši.
Bonus video:
Koeljo, najčitaniji pisac modernog doba