Moje tetke, a njegove rođene sestre sa kompletnim porodicama su stradale u logoru Jasenovac i Hugo nikada nije želeo da govori o tome, govorio je u intervjuu Radmili Stanković filolog, istoričar jezika, profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti Ivan Klajn koji je preminuo juče u 85. godini.
Još kao dete je govorio nemački, francuski i engleski, diplomirao je italijanski, naučio španski, a izabrao je da se posveti srpskom jeziku.
Profesor Ivan Klajn rođen je 31. januara 1937. godine u Beogradu, kao sin Huga i Stane. Po ocu je hrvatsko-jevrejskog porekla. Završio je studije italijanskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Univerziteta u Beogradu. Kao redovni profesor na ovom fakultetu predavao je italijanski jezik i uporednu gramatiku romanskih jezika. Osim romanistike, područje Klajnovog rada je i normativna gramatika i standardizacija savremenog srpskog jezika.
Njegova životna priča, ipak, nije sadržala samo poglavlje o univerzitetskom profesoru. Klajn je voleo da govori o svom ocu, Hugu, čija porodica potiče iz Vukovara.
POGLEDAJTE JOŠ:
„Moj otac je Hugo Klajn je rodom iz jevrejske porodice koja je generacijama živela u Vukovaru. Doktorirao je medicinu u Beču gde je slušao Frojdova predavanja i prvi se bavio psihoanalizom u Kraljevini Jugoslaviju pre Drugog svetskog rata. On je na jednoj od ondašnjih gradskih zabava upoznao lepu devojku Stanu iz poznate beogradske trgovačke porodice Đurić“, kaže Klajn u intervjuu Radmili Stanković.
Hugo Klajn se ubrzo oženio Stanom Đurić, a kruna njihove ljubavi je sin Ivan. Za svoje detinjstvo, Klajn je rekao da je bilo srećno, sve dok ga nije prekinuo rat.
„Imali smo kuću u današnjoj ulici Tadeuša Košćuška, i potpuno zadivljen gledao sam tramvaje kako se klate pored Kalemegdana niz beogradsku kaldrmu. Nisu mogli da me odvoje od prozora jer sam čekao da tramvaj prođe i skakao od sreće kada bih čuo taj električni zvuk. Porodična idila nije dugo potrajala jer nam je rat stigao bukvalno ispred kuće“.
Nakon rata, vratio se svojim pasijama – fudbalu i pozorištu, koje je zavoleo zahvaljujući ocu.
„Posle rata smo dobili stan u Gospodar Jevremovoj ulici gde sam sa komšijskom decom igrao fudbal, jer automobila nije ni bilo. Prošao bi možda jedan u sat vremena. Stative golova su bile cigle, i od jutra do mraka smo driblali i hvatali voleje bez prestanka. Zlatni momenti mog detinjstva, jer je moj otac vrlo brzo bio delegiran od novih vlasti da bude reditelj u Narodnom pozorištu, pa sam prisustvovao stvaranju mnogih predstava i bio opčinjen teatarskom magijom. Bilo je to vreme nade i optimizma i nikada sa svojim ocem nisam pričao o tragediji koje je zadesila našu familiju“.
Dečak Ivan nije mnogo ni znao o tragediji svoje porodice. Njegov otac je to čuvao za sebe, retko govoreći o bolu koji nosi u srcu. Naime, Ivanove tetke, rođene sestre njegovog oca, bile su žrtve ustaškog logora u Jasenovcu. Ivan je govorio da je često viđao oca kako gleda u njihove fotografije, ali nikada nije želeo da govori o onome što se dogodilo. Istinu je saznao mnogo kasnije, kada je dobio zvanične podatke o žrtvama logora iz njegove familije.
„Moje tetke, a njegove rođene sestre sa kompletnim porodicama su stradale u logoru Jasenovac i Hugo nikada nije želeo da govori o tome. Zaticao sam ga kako sam gleda u fotografije na kojima je bio zajedno sa sestrama, ali mi nikada tačno nije ispričao šta se zapravo dogodilo. Sve dok mi neki čovek iz Vukovara skoro tri decenije posle rata nije poslao dokumentaciju o stradanju moje familije u Jasenovcu. I danas me tuga obuzme kada pomislim kako su nedužni ljudi gubili živote u nacističkim logorima“.
„Danas se sećam jednog razgovora sa Krležom u kojem mi je star u zanemoćao govorio da starost ume da bude mnogo teža nego što to mlad čovek ikada može da zamisli. Sada potpuno razumem šta je hteo da mi kaže“.
Ivan Klajn bio je oženjen Aleksandrom, koju je upoznao kada je studirala italijanski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Isticao je koliko mu je značila njena podrška tokom celog života, naročito kada je zdravlje prestalo da ga služi.
„Moju suprugu Aleksandru sam upoznao kada je bila studentkinja italijanskog jezika na Filološkom fakultetu. Proživeli smo uzbudljiv i sadržajan život. Imamo sina. Aleksandra i ja nismo baš najboljeg zdravlja, ali lakše nam je jer smo zajedno“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar