Kako je Klajn govorio o jeziku: Ćirilica kao kulturno dobro

Kultura 31. mar. 202120:05
Podeli:
Ivan Klajn
Ivan Klajn Foto: SANU

Filolog, istoričar jezika, profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti Ivan Klajn preminuo je danas u 85. godini. Još kao dete je govorio nemački, francuski i engleski, diplomirao je italijanski, naučio španski, a izabrao je da se posveti srpskom jeziku.

Dragocena su bila njegova zapažanja o problemima koji su nastali sa jezicima posle raspada SFR Jugoslavije. Smatrao je da je najtačnija koncepcija, ukorenjena u svetskoj slavistici, po kojoj se u svim krajevima nekadašnje Jugoslavije, osim Slovenije i Makedonije, govorio isti jezik u nekoliko varijanata. Nezgoda je što za taj jezik nemamo ustaljeni naziv.

„U posleratnoj Jugoslaviji jezička pitanja su, kao i sve drugo, bila pod kontrolom partije, a prvi ozbiljniji sukobi javili su se tek s buđenjem hrvatskog nacionalizma u vreme ‘maspoka’ od 1971. nadalje“, govorio je Ivan Klajn.

Ivan Klajn je bio jedan od najvećih autoriteta među lingvistima, izvanredni znalac srpskog jezika i nezaobilazni sagovornik kada je reč o jezičkim temama i dilemama.

U intervjuu za „NIN“ 2017. godine rekao je da su Srbi i mnogi drugi narodi skloni usvajanju fraza i reči iz drugih jezika.

POGLEDAJTE JOŠ:

„U Srbiji, kao uostalom i u celom današnjem svetu, sklonost je da se olako i po inerciji usvajaju anglicizmi, čak i tamo gde bi se mogao naći odgovarajući prevod“.

Klajn je isticao da velike zemlje nemaju problem s svojim jezikom, dok na Balkanu postoje nesuglasice u vezi jezika koje su rešive. Ipak, do tih rešenja ne dolazi.

„Sigurno da nije, jer su te zemlje, iako se svaki od tih jezika govori u više država, pitanje standardizacije rešile još u 19. veku. Na Balkanu, naprotiv, zbog istorijskih okolnosti, međusobnih sukoba i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji, i posle raspada na nacionalne države, a posebno zbog sudara između  dve grane hrišćanstva (pravoslavne i katoličke) sa upotrebom dvaju pisama (ćirilice i latinice), zajednički srpskohrvatski jezik ostao je policentričan, sa mnoštvom sitnih nesuglasica koje nisu nerešive ali se ne rešavaju, bez saglasnosti čak ni oko naziva jezika i terminologije“.

 

– Jezik nije deo nacionalnog identiteta kao u 19. veku, jer je u međuvremenu došlo do globalizacije, javio se radio, televizija, internet i druge tehničke novosti, tako da mnogo više komuniciramo sa svetom, a ne samo u okviru sopstvene nacionalne zajednice. Ipak, nema sumnje da će jezik i dalje ostati bitna (mada ne jedina i presudna) oznaka nacionalnog identiteta.

Jezik koji danas koristimo u Srbiji mnogo je bogatiji od nekadašnjeg, smatrao je Klajn.

„Svakako je bogatiji, zbog samog razvoja civilizacije i tehnologije koji donosi mnoštvo novih pojava, običaja, izuma i pronalazaka. Drugo je pitanje da li je za svaku od tih novosti uspešno smišljen odgovarajući naziv. U Srbiji, kao uostalom i u celom današnjem svetu, sklonost je da se olako i po inerciji usvajaju anglicizmi, čak i tamo gde bi se mogao naći odgovarajući prevod“.

Zvanično pismo u Srbiji – ćirilica nalazi se u nepovoljnoj situaciji, obzirom na to da sve manji broj ljudi koristi ćirilicu u dnevnim prepiskama. Klajn je zastupao stanovište da je prodor latinice posledica situacije u kojoj nacionalna zajednica ne vodi računa o svom pismu i nije svesna posledica gubljenja ćirilice.

„U Srbiji između dva rata, pod okriljem takozvane ‘leve inteligencije’, stalno je rastao broj knjiga i časopisa na latinici. Činilo se logično da u jedinstvenoj državi možemo svuda upotrebljavati bilo koje od dva zvanična pisma, a izdavačima je odgovaralo jer im je obezbeđivalo veće tržište: već onda se znalo da svaki pismeni Srbin čita i latinicu, a da Hrvati ne znaju ćirilicu ili su alergični na nju (ali niko nije pitao zašto se u Hrvatskoj ništa ne štampa na ćirilici). Kad imate dva oruđa koja služe istoj svrsi, nećete ih naizmenično upotrebljavati, nego ćete zadržati ono koje ima širu upotrebu. Latinica je univerzalnija, ne zato što njome pišu zemlje daleko veće od nas, nego što vam je i u Srbiji neophodna za matematičke, hemijske i fizičke formule, za adrese na internetu, za registraciju vozila, za latinske citate, za beleženje akorda i drugih oznaka u muzici i još za mnogo drugih stvari“.

„Zato nam jedino ostaje da čuvamo ćirilicu kao kulturno dobro, da je proglasimo obaveznom u službenim i javnim dokumentima, da dajemo neke vrste stimulacije izdavačima koji još štampaju na ćirilici. Pri tom bi trebalo izbeći opasnost da se ćirilica svede na neku vrstu ‘sakralnog’, ‘zvaničnog’ pisma, koje koristi jedino država a ne i pojedinci“.

Klajn je isticao da su Beograđani previše „orijentisani na latinicu“. Ovo pismo koristimo u svakodnevnoj komunikaciji, pismima, mejlovima… Ovo je, za Klajna, bio poziv na čuvamo naše pismo i vratimo ga u svakodnevnu upotrebu.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar