0
Film je uvek put u nepoznato, bez obzira koliko pokušavamo da zadržimo kontrolu. Upravo tu nastaju prostor za istraživanje, lepotu i magiju, kaže za Nova.rs Kukla, slovenačka scenaristkinja i rediteljka čiji je film "Fantasy" zu trci za nagradu Srce Sarajeva.
UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.
Jedno od devet ostvarenja koje se takmiče za nagrade 31. Sarajevo film festivala jeste i ono koje je, kao kompletna autorka, potpisala slovenačka rediteljka Kukla. Katarina Bogdanović, kako je pravo ime ove rediteljke, scenaristkinje, ali i muzičke kantautorke, u Sarajevu je predstavila svoj dugometražni prvenac „Fantasy“.
Posle nekoliko kratkih filmova, među kojima je i „Sestre“, ovenčan Gran prijem na čuvenom festivalu kratkog filma u Klermon-Feranu 2021. Kukla u debiju duge forme donosi priču o tri devojke – Mihrije, Sini i Jasni, koje su u dvadesetim godinama i najbolje su prijateljice.
Žive u Sloveniji, ali nepokorne su i odbijaju da se povinuju uzusima konzervativnog društva u kom žive. Svet, u kom obitavaju, biva preokrenut kada upoznaju Fantasy, transrodnu ženu. I zajedno s njom počinju da istražuju kompleksnu prirodu rodnih uloga, strasti i samospoznaje.
Ovo ostvarenje, u kom igraju Sarah Al Saleh, Alina Juhart, Mia Skrbinac i Mina Milovanović i u trci je za nagrade Srce Sarajeva, svetsku premijeru imalo je na nedavno završenom 78. Lokarno film festivalu.
0
1
0
S obzirom da je reč o jednom od najvećih svetskih festivala, za rediteljku I scenaristkinju Kuklu, kako priznaje u razgovoru za Nova.rs, nije bila mala stvar da debituje na tako značajnoj filmskoj fešti, uz nove naslove koje su potpisali Radu Žude ili Kamal Aldžafari:
– To je prelepa čast i potvrda na kojoj smo svi mi, koji smo radili film, jako zahvalni. Lokarno je festival koji ima zahtevnu selekciju i osnažuje nove glasove. Prelepo je bilo biti deo toga i doživeti pozitivne ocene.
Posle Lokarna stigli ste na Balkan. „Fantasy“ je uvršten u glavni, takmičarski program 31. Sarajevo film festivala. S obzirom na renome, koje sarajevski festival ima u regionu ali i šire, šta za vas znači to što je „Fantasy“ u trci za nagradu Srce Sarajeva?
– Ogromna je to čast. Sarajevo mi kao grad znači mnogo, i privatno i profesionalno. Sarajevo film festival pruža platformu domaćim autorima da se predstave svetu. A srdačnost koju festival ima snažno rezonuje sa mnom.
Projekat „Fantasy“ razvijen je na kanskoj rezidenciji pre tri godine. Koliko vam je to pomoglo da dođete do realizacije filma?
– „Fantasy“ sam razvijala dugi niz godina, a kanska rezidencija je bila poslednja tačka na putu razvoja scenarija. Pre toga sam učestvovala na Scenarnici, First Film First programu, Les Arcs Talent Village-u i manjim pičovima. Boravak u Parizu, u sklopu kanske rezidencije, bio je ostvarenje sna. Jer četiri meseca sam u miru mogla da pišem scenario, a istovremeno su mi se otvorila mnoga vrata i dobila sam dragocen uvid u to kako funkcioniše sistem svetske filmske industrije.
Zanimljivo je da ste rođeni 1991, iste godine kad se raspala Jugoslavija, i da i ovim, novim projektom, na neki način, spajate bivšu zemlju, kako kroz producente, tako i jezike kojima se govori u filmu. Da li je to koincidencija?
– Mislim da je to sasvim prirodan razvoj jer sam druga generacija doseljenika u Sloveniju i odrasla sam, na neki način, u „maloj Jugoslaviji“, u komšiluku gde su se mešale nacionalnosti, jezici i kulture. Radim u gotovo svim zemljama bivše Jugoslavije, odnosno kako danas to volimo da kažemo „regije“ i poznajem izuzetne autore u svim državama. Sa druge strane, to je i moj mali omaž zajedničkim korenima. Nisam rođena u Jugoslaviji i nisam jugonostalgična, ali vidim veliku lepotu u povezivanju ljudi, kultura i jezika regije koje se desilo u Sloveniji u poslednjih nekoliko godina.
Film je, na neki način, nadgradnja vašeg nagrađivanog kratkog ostvarenja „Sestre“. Zašto vam je bilo važno da ispričate priču o tri drugarice, Mihrije, Sini i Jasni, koje odbijaju da se povinuju konzervativnom društvu u kom žive?
– Najpre se, iz ideje za muzički video spot, rodila ideja za dugometražni film „Fantasy“. Ali po završetku filmske akademije nisam imala iskustvo, a ni sistem podrške za rad na dugometražnoj formi, pa sam odlučila da napravim kratki film kao studiju. „Sestre“ je postao samostalan film, svoj univerzum i na neki način manifest filma „Fantasy“. Verujem da je film svoj entitet i nešto me je sve vreme guralo da ispričam tu priču. Iako se protagonisti možda čine ekstremnim, oni zapravo odražavaju ekstremne okolnosti u kojima živimo na Balkanu. Kroz njih sam želela da preispitam identitet žene.
Šta za te tri devojčice predstavlja ulazak Fantasy, transrodne žene u njihov život?
– Ponekad dođe u naš život neko ko nas, čak iako se ne zadrži predugo, duboko promeni i pokaže nam da je drugačiji lični put moguć. To je uloga Fantasy u životima tih devojaka. Ona im postavlja ogledalo i podstiče ih da se preispitaju o svojim željama i odlukama. Iako je i sama prošla težak put, ona veruje u sebe, prihvata sebe i zna da ima snagu za preporod. Time u njima budi iskru želje za promenom.
Ocenili ste da je Balkan još uvek patrijarhalno podneblje i da mnoge žene i dalje nisu tretirane kao jednake pripadnice društva. A zašto je to tako? I kako to da je i u Sloveniji, koju smo nekada u Jugoslaviji uvek tretirali kao najnapredniju, prisutan taj ponekad nazadan pogled na žene?
– Zašto je tako, pitanje je o kom često razmišljam i verovatno ga nikada neću do kraja razumeti. Ne shvatam kako je moguće da je žensko telo i dalje političko bojno polje. Iako je Slovenija možda naprednija po tom pitanju, moji likovi odrastaju u sredini obeleženoj tradicijom, što je tipičan obrazac dijaspore, prisutan i u mnogim „naprednijim“ zapadnim zemljama. Kada govorimo o ženskim pravima, ne smemo zaboraviti da je to borba koja traje tek poslednjih sto godina i da nas još čeka dug put. Iako sam odrasla u Sloveniji, ne mogu da zatvorim oči pred onim što se dešava u svetu, od Balkana, preko SAD-a, pa do Gaze. Sa ženskim pravima se igra politički ping-pong dok su bezbednost, zdravlje i snaga žena nepravedno potisnuti u drugi plan. Smatram da, kao neko čiji glas se čuje, imam odgovornost da ispričam priče i osvetlim teme kojima je pažnja neophodna, a promene preko potrebne.
Zašto je neophodno da žena konačno počne da sama vidi sebe i da se ne obazire na bilo čija očekivanja, pa i ona društva?
– Mislim da se u samom pitanju krije i odgovor i da se moramo uvek preispitivati u tom pogledu. Za mene je ključna reč sloboda. Čak i sloboda da izaberemo svoj „zatvor“, ako već moramo.
U filmu igraju mlade devojke kojima je ovo, uglavnom, debi na velikom platnu. Koliko je bilo izazovno raditi sa, u neku ruku, amaterima?
– S većinom njih sam radila već na filmu „Sestre“, i sve, osim Mie Skrbinac, su naturščici. Rad sa naturščicima je specifičan, ali je bio potreban za ovaj film i proces. Tražila sam ljude koji mogu biti avatari likova jer nose neki sličan deo kao one same i verujem da one najbolje razumeju svoje junakinje. Kada sam pisala scenario, jedino sam Miu unapred videla u ulozi Jasne, jer to je bila zahtevna rola koju je mogla izneti samo profesionalna glumica, i koja je spremna na netipičan proces istraživanja i građenja odnosa. Sve su pretalentovane i verujem da ih čeka dug i blistav put na filmu. Sama se svaki put, pre svakog projekta, osećam kao „first-timer“, debitant, osećam istu dozu straha a i uzbuđenja. Film je uvek put u nepoznato, bez obzira koliko pokušavamo da zadržimo kontrolu. Upravo tu nastaju prostor za istraživanje, lepotu i magiju.
Jedan ste od primera žena koje ne znaju za granice kad je u pitanju stvaralaštvo. Bavite se muzikom i filmom. I to u različitim formama, bilo da pišete tekstove, scenarija, komponujete, izvodite muziku, ili režirate kratke filmove, pa i video spotove za svoje pesme ili za one Dina Merlina, Sare Jo i Edite, Senide… Koliko se, u vašem slučaju, ove dve umetnosti – nadopunjuju? I ima li neka primat?
– Hvala na prepoznavanju. U prošlosti sam bila više posvećena muzici, ali film je sada preuzeo centralnu ulogu. Ali i dalje, pored filma, moja velika ljubav ostaje muzika i volim kada ih mogu spojiti. U filmu mi muzika nikada ne znači samo pozadinski element, ponekad je tretiram kao dodatnog lika, ponekad kao disrupciju stanja, socio-politički komentar, spiritualnog vodiča ili kao intimni portret unutrašnjeg sveta. Kada stvaram muzički spot, prepustim muzici da „naslika“ slike. A u filmu „Fantasy“ sam istraživala hibridni prostor između muzičkog spota i filma.
