U "Otapanju vladara" Morlak malo liči na Njegoša, taj gospodar je otac nacije kog se istorija stidi: Crnogorski reditelj Ivan Salatić priča za Nova.rs

Jedan od onih filmova koji ostaju dugo u imaginaciji gledalaca - baš u tu rečenicu mogle bi se sabrati kritike onih retkih koji su imali prilike da vide novo crnogorsko filmsko ostvarenje - "Otapanje vladara" scenariste i reditelja Ivana Salatića. Ostvarenje, čija je svetska premijera održana u glavnom programu poslednjeg Međunarodnog filmskog festivala u Roterdamu, publika u regionu moći će prvi put da vidi na predstojećem, 31. Sarajevo film festivalu koji počinje 15. avgusta.

Scenarista i reditelj Ivan Salatić radnju novog filma smešta u 19. vek. Tada umirući pesnik-vladar Morlak napušta domovinu i odlazi u Italiju u potrazi za lekom. A s njim u tu avanturu kreće i sluga mu - Đuko. Kako se Morlakovo stanje pogoršava, tako se odani sluga Đuko, rastrzan između dužnosti i čežnje, suočava sa sve većom senkom sudbine svoga gospodara, boreći se s ljubomorom, nostalgijom za domom i osećajem propasti koja je tu, iza ćoška…

U ovoj, kako su neki kritičari ocenili, impresivnoj istorijskoj drami, koja je toliko vizuelno jaka i bremenita simbolima, ali i otvorena za interpretaciju, igraju Tea Ljubešić, Jakov Zovko, Vanja Matić, Vladimir Milošević, Igor Božanić. A dve glavne role Đuka i Morlaka poverene su Luki Petroneu i uglednom hrvatskom književniku Marku Pogačaru, kojem je ovo debi na velikom platnu.

A reditelj "Otapanja vladara" Ivan Salatić komotno bi se mogao opisati kao umetnik u pravom smislu te reči. je, Naime, rođen u Dubrovniku 1982. godine, odrastao je u Herceg Novom, a u Beogradu je završio Školu likovnih i primenjenih umetnosti, pa na Cetinju Fakultet dramskih umjetnosti, da bi obrazovanje zaključio master studijima HFBK u Hamburgu. Kao reditelj, scenarista i producent potpisao je nekoliko kratkometražnih filmova koji su predstavljeni na najprestižnijim festivalima širom sveta, što se ponovilo i s dugometražnim debijem "Ti imaš noć". A novi, drugi dugometražni film u karijeri "Otapanje vladara" Ivan Salatić opisuje u razgovoru za Nova.rs kao ostvarenje koje se suštinski bavi identitetskim temama vezanim za Crnu Goru kroz formu umetničkog filma.

https://www.youtube.com/watch?v=gKCxvvv2AYA

Nisu vam, kao sineasti, strani bitni svetski festivali. Vaš prvi film "Ti imaš noć" premijerno je prikazan u Veneciji, u selekciji Nedelja kritike još 2018. godine, a novi - u Roterdamu. Koliko je važno kad film otvorite na velikom festivalu?

- Otvoriti film na velikom festivalu, kao što su Venecija ili Roterdam, jeste i privilegija i izazov. Sa jedne strane, to jeste potvrda da ono što radite ima određenu vrednost u širem kontekstu - da prevazilazi lokalni okvir. Sa druge, to vas izlaže publici koja nema nikakav predtekst, koja dolazi bez predrasuda i bez posebnog znanja o prostoru iz kog film dolazi. To je idealan trenutak da testirate univerzalnost onoga što ste napravili - da li film može da komunicira i tamo gde ga ništa "ne štiti".

Očekuje vas projekcija novog ostvarenja na Sarajevo film festivalu, u okviru selekcije "U fokusu". Ovaj festival nametnuo se kao najvažniji u regionu, pa i šire, te koliko je značajno za vas uvrštavanje "Otapanja vladara" u program Sarajeva?

- Sarajevo ima specifičnu težinu jer tu dolazimo "kući" - pred publiku koja deli sličan kontekst, slična sećanja, jezik. Za razliku od velikih evropskih festivala gde vam ljudi prilaze iz znatiželje, ovde vas gledaju sa određenim očekivanjima. Pripadnost ovom prostoru, i emotivno i kulturno, čini Sarajevo važnim mestom za ovaj film.

Zašto "Otapanje vladara"? Sam naslov je višeznačan, naročito u ovom momentu na našem podneblju?

- Naslov je višeslojan. On se može čitati kao lična kriza jednog čoveka, ali i kao simbolično razlaganje autoriteta, mitova, ideologija. U našem kontekstu, u vremenu kada se sve oko nas "topi" - i vrednosti, i institucije, i jezik - taj naslov nosi dodatnu težinu.

Vraćate se u prošlost i radnju smeštate u 19. vek. Ko je pesnik i gospodar Brda - Morlak? I koliko je nalik Njegošu i viziji "oca nacije"?

- Morlak je inspirisan Njegošem, ali nije Njegoš. On je refleksija ideje o pesniku koji istovremeno nosi i vlast i reč. U tom smislu, on jeste neka vrsta "oca nacije", ali ne onakvog kakvim ga istorija pamti, već onakvog kakvim ga se možda boji ili stidi. U filmu sam pokušao da skinem oreol monumentalnosti i dovedem ga u ravan ličnog - da gledamo njegovu slabost, njegovo ćutanje, njegovu bolest.

Kao lajtmotiv za scenario poslužila su vam "Pisma iz Italije" Ljubomira Nenadovića. Šta ste, čitajući taj rukopis, pronašli "između redova"?

- U tom naizgled suvom rukopisu, meni je bio zanimljiv momenat lične fascinacije. Nenadović opisuje Njegoša kao genija, ali uz određenu dozu nerazumevanja i distance. Taj jaz između poštovanja i nerazumevanja, između veličine i običnosti, između mita i svakodnevnog - tu je počela moja priča. I tu sam pronašao prostor da izmaštam jednog čuvara koji gleda sve to s distance, ali i iz ljubavi.

Smrtno bolestan, glavni junak odlazi na put u potrazi za lekom. A na putovanju ka jugu Mediterana Morlaka prati verni sluga Đuko… Uz gospodara je, uprkos ogromnoj nostalgiji za domovinom i osećajem neizbežne propasti. Ima li danas takvih ljudi koje krasi empatija, ili vernost?

- Đuko je lik iz prošlog vremena, ali njegova osećanja - lojalnost, zavisnost, bes, nisu iščezla. On veruje da ljubav podrazumeva poslušnost, da pripadnost podrazumeva žrtvu. Danas, u svetu koji nas stalno tera da biramo sebe, ti ljudi često izgledaju kao relikti.

Ocenili ste da svako od nas, možda, živi u unutrašnjem raskoraku - između nostalgije za nečim što, možda, nikad nije ni postojalo i nemogućnosti da imamo osećaj pripadanja svetu koji se neprestano menja. Važi li to i za vas i kako prevladati taj raskorak?

- Apsolutno. Mislim da je to trajno stanje za mnoge koji dolaze iz prostora koji se menja, ali nikada dovoljno. Nostalgija često nije za onim što je bilo, nego za nečim što nikada nije ni postojalo. A u isto vreme, svet koji jeste - brz, rastrojen, hladan - često deluje kao mesto bez jezika. Ja to pokušavam da prevaziđem kroz film.

Otkud cenjeni hrvatski pesnik i esejista Marko Pogačar kao izbor za glavnu rolu i kako se snašao u, za njega, nesvakidašnjoj ulozi?

- Bio mi je potreban netipičan protagonista - neko ko ume da nosi težinu jezika i refleksije, ne samo glume. Marko je to nosio iznutra - otvoren za introspektivu i ranjivost. Njegov pristup je pružio Morlaku značajnu autentičnost.

Film je nastao kao koprodukcija nekoliko zemalja. Pored Crne Gore, tu su italijanski, francuski, srpski, hrvatski producenti. Je l’ se ne može drugim putem do realizacije filma ni u Crnoj Gori i kakva je situacija u tamošnjoj kinematografiji s obzirom na prošlogodišnje najave uvećanja izdvajanja za filmske poduhvate?

- Za sada, da. Crna Gora ima skroman budžet za kulturu, ali ima veliki filmski potencijal - i ljude, i pejzaže, i priče. Da bi se te priče realizovale, potrebna je šira podrška. Koprodukcije nisu samo nužnost, one su i prilika da se film obogati - kroz različite poglede, estetike, produkcijske prakse.

Kazali ste jednom prilikom da vas fasciniraju priče koje balansiraju između istorijske refleksije i lične introspekcije. Hoće li se i vaš sledeći filmski poduhvat uhvatiti ukoštac sa sličnom temom i kada vaši poštovaoci mogu da se nadaju sledećem naslovu u opusu?

- Verujem da hoće. Istorija me zanima ne kao arhiva, nego kao emocionalni i politički materijal. Zanima me šta ostaje kada se slojevi skinu - i sa prošlosti i sa nas samih. Sledeći film verovatno neće biti smešten u prošlost, ali će svakako govoriti o onom što je potisnuto, neizrečeno, što nas čini onim što jesmo.

https://www.youtube.com/watch?v=eQMLh8GZqf0