0
Znam da je politika neizbežna. Bila je neizbežna i u mom životu. Ali, na prvo mesto iznad politike, koja se menja i prolazna je, stavljam kulturu. Politika prolazi, a kultura ostaje zauvek, kaže za Nova.rs Đorđe Kadijević, reditelj, scenarista, istoričar umetnosti, profesor i likovni kritičar.
– Znate li koliko imam godina – pita me reditelj, scenarista, istoričar umetnosti, likovni kritičar i dugodišnji profesor Đorđe Kadijević dok me uvodi u svoj divni dom poviše Banovog brda. I kako sedam u fotelju naspram doajena umetnosti s ovih prostora i gledam najpre u njega, a onda i predivan, impresivan portret Kadijevića, iz kičice višedecenijskog mu prijatelja reditelja, književnika i slikara Miće Popovića sramežljivo odgovaram: „Pa, prešišali ste devedesetu….“
– Napunio sam 92! Velike su to godine…
A desetak dana pre nego što će početkom januara proslaviti 92. rođendan Đorđe Kadijević dobio je još jedno veliko priznanje – Dositejevu nagradu. Na moje iznenađenje priznaje kako je „malo oguglao na nagrade“.
– Dobijao sam i veće nagrade. Za seriju „Vuk Karadžić“ iz 1987. sam u Rimu dobio Gran pri Evrope. Dobio sam brojne domaće nagrade, čiji trofeji se nalaze ovde, oko vas. Doduše, kad je došla Dositejeva nagrada, a pre toga sam dobio i Vukovu, bio sam iznenađen u najboljem smislu reči. Jer, ona se bitno razlikuje od Vukove nagrade. Vukova je nagrada za delo, a ova je za duh. Bio sam obradovan time da su me se, kada se više ničem takvom nisam nadao, ljudi setili i to u ime nikog drugog do Dositeja Obradovića koji je bio nepromovisani, ali realni otac naše intelektualnosti, duhovnosti i kulture.
Nedavno je i u njujorškom Linkoln centru moj fim „Leptirica“ prikazan i ugledni reditelj Robert Egers istakao je kako je ona inspirisala njegov novi horor, rimejk „Nosferatua“ – s ponosom kazuje.
Ako pogledam čitav Kadijevićev buran život, ispunjen lepotom, ali i tragedijama, kažem mu kako mi se čini da niko, nikada nije uspeo da mu slomi – duh.
– Da, teških je trenutaka bilo. Od tegobne porodične situacije kada sam bio klinac a zatim i kada sam bio otac svoje porodice, u kojoj nema više nikog sem mog sina… Znate šta, čovek se rodi u neko vreme koje je apriori teško. Imam taj, da kažem, sudbinski maler da sam se rodio u vreme koje od početka moje samosvesti osvedočeno najgorim događajima koje mogu da zamisle ljudska bića. Ja sam dete iz rata, iako nisam rođen u ratu, već u monarhiji, u Kraljevini Jugoslaviji. Doživeo sam kraj te kraljevine, pa nemačku okupaciju, posle toga čitav Titov period, a onda i sve ono što je došlo devedesetih što ne znam ni kako bih nazvao…
Odrastao je maltene sam, bez oca. Bila je tu majka, ali…
– Majku sam davno izgubio, pre više od pola života. Nažalost, izgubio sam i sopstvenu porodicu, izuzev sina, koji je moj kolega – doktor nauka i profesor na Filozofskom fakultetu, na Katedri istorijskih nauka. Ćerka Jelena mi je umrla sa samo 26 godina od šećerne bolesti, a supruga Danica ubrzo posle nje od još strašnije bolesti. „Izgubio“ sam kao mali oca, što je posebna drama. Moj otac je bio kraljev oficir i završio je u nemačkom zarobljeništvu posle propasti Kraljevine Jugoslavije. Posle završetka Drugog svetskog rata odlučio je da emigrira i ostao je u Nemačkoj. Dakle, ja sam imao i nemao oca. Doduše, posećivao sam ga u Nemačkoj, i zahvaljujući njemu video tu zemlju, jer me je kolima provozao po svim velikim kulturnim centrima, po velikim muzejima, katedralama – svemu onome što sam želeo. Ali, nije bio uz mene kada je bilo najpotrebnije. I taj gubitak oca je udar na individualnost koji se ne može ničim nadoknaditi. Na neki način sam ceo svoj vek proveo u čekanju oca. Moje uobičajeno „liturgijsko geslo“ je bilo: „Kad se tata vrati…“ A tata se nikad nije vratio. I ja čekam oca celoga života, pa čak i sad, kad su prošle tolike godine i kad svi zaboravljaju pokojnike. Jer, taj nedostatak oca je bitno uticao na moj celokupni život. Bio bih nešto sasvim drugo s ocem, uprkos najboljim zaslugama moje majke za ovo što jesam – priča Kadijević.
Da nije bilo Drugog svetskog rata, ne bi ni bio, kako kaže, ovde u Beogradu. Bio bi tamo gde je rođen – u Šibeniku.
– Ja sam rođen kao Srbin u Dalmaciji, i studirao bih sigurno u Zagrebu, tamo bih se i oženio nekom purgerkom i imao male „kentaure“ – pola Srbe, pola Hrvate. Ali, za mene je bitno nešto sasvim drugo, što je izašlo iz mode – pripadnost slovenskoj naciji. Imali smo, nažalost, kratak trenutak integracije balkanskih Slovena u jugoslovenskoj državi, a onda smo se ponovo rasparčali, ovoga puta bez tuđe krivice. Nisu nas komadali Germani, Turci ili Italijani, već smo se sami razbucali. Sve mi to deluje depresivno jer se odrazilo na moj lični život i intimu koju nosim u sebi. Ne možete biti drukčiji od društva u kojem živite.
Iako intelektualac, kojem možete samo skinuti kapu, i uz čije ime komotno može ići onaj izraubovani pridev – legendarni – reditelj, istoričar umetnosti i profesor ukazuje na svoje „grozne nedostatke“:
– U vreme kada je trebalo da učim jezike, izbio je Drugi svetski rat. Moj najveći nedostatak je taj što slabo znam strane jezike, malo engleski, malo italijanski… Bio bih drugačije obrazovan, više bih video sveta, jer je ambicija mog oca bila da studiram u Francuskoj i da od mene napravi antropoidnu figuru na najvišem nivou. Umesto toga, probijao sam se sam s velikim hendikepom – ocem emigrantom u zemlji koju je zahvatio revolucionarni entuzijazam da promeni stvarnost. I doživeo sam ispaštanja koja u drugim prilikama ne bih. U školama u koje sam išao mlađani skojevci su govorili da moj otac čeka da propadne Tito i da se na belom konju, preko Terazija, vrati u Jugoslaviju. Na mene se u razredu gledalo kao na defektnu ličnost jer potičem od oca koji je bio oficir kralja.
No, desilo se da su se na teritoriji na kojoj smo, kako ističe, osuđeni da boravimo u jednom trenu regenerisali građanska klasa, i kultura. Tada je, nekako, uspeo da pronađe sebe:
– Uprkos svemu što mi je prebacivano, došao sam dotle da sam s onim što sam uradio predstavljao zemlju, koju su drugi „voleli“ više od mene, pod zastavom sa petokrakom. Nije to bila zastava moga oca. Kad sam dobio Gran pri Evrope u Rimu za seriju „Vuk Karadžić“ svirala se himna „Hej Sloveni“. I posle toga stajao sam pod nekim drugim zastavama parčića te nekadašnje zemlje. Ja sam inače pacifista, najmanje zainteresovan za politiku, ispunjen indignacijom spram svega onoga što je izrazito politički. Znam da je politika neizbežna. Bila je neizbežna i u mom životu. Ali, ja lično na prvo mesto iznad politike, koja se menja i prolazna je, stavljam kulturu. Politika prolazi, a kultura ostaje zauvek – odsečan je umetnik.
Nije se, eto, oženio purgerkom, već Srpkinjom koja je stajala uz njega i kad mu nije, posle silnih uspeha, bilo dozvoljeno da radi na Televiziji Beograd. Opet, zbog te proklete politike.
– Ali, ostao je taj individualni revolt koji se nije mogao pokoriti agresivnim ili demagoškim sredstvima politike. Išao sam svojim putem i na tom putu došao sam do kraja, do nagrade Gran pri Evrope. Oskar je komercijalna nagrada, i zato se mnogo više ponosim priznanjem koje sam dobio u Rimu. Taj grad volim i mislim da je i danas kulturni i istorijski centar sveta. Moj krajnji cilj bio je da dođem do svetskog priznanja za seriju „Vuk Karadžić“, koja je edukativno veoma važna, na kojoj sam radio četiri godine i koštala je đavo i po. Uspeo sam! Umberto Eko, jedan od najvećih intelektualaca 20. veka, spiritus movens tog rimskog festivala, na kojem je učestvovalo 18 evropskih država sa svojim najboljim filmskim i serijskim ostvarenjima, rekao da je moja serija pobedila zato što nije samo isečak iz istorije jugoslovenskih naroda, nego televizijska freska istorije Evrope 19. veka. I to je najveće priznanje. Kada su se iscrple sve moje ambicije, dobio sam još jedno priznanje. Unesko je moju seriju uvrstio u riznicu kulturnih dobara sveta. Šta ćete više od toga?
A desilo se to tik pred raspad jugoslovenske države kojoj i danas, kako kaže, duboko pripada:
– Moja majka je čista Hrvatica, a otac čisti Srbin i nikako ne mogu da budem drukčiji. Za mene, posle nestanka Jugoslavije, postoje samo komadi naše prave otadžbine južnih Slovena. Jer, mi smo svi braća od istog oca i iste majke, sem manjina. Za ove rasparčane „države“ ne vidim nikakvu perspektivu. Možda jednoga dana neka nova generacija shvati da među nama postoji veća i prisnija urođena vezanost. Uostalom, mi smo u Jugoslaviji bili primer za Evropsku uniju, a sada smo parcijalni komadi, pride prilično arogantno ustrojeni u međusobnim odnosima.
Ne misli da se Jugoslavija raspala, već da je razorena. A razorio ju je društveni sloj koji u kritičnim situacijama, kad mu se pruži prilika, iz taloga izbija na površinu.
– Uvek sam se osećao kao antropid, kao čovek koji je naseljenik zemljine kugle. Po ocu sam pravoslavne vere, a majci katoličke vere. Ali za mene to ne znači ništa. Ja sam član jedne velike slovenske imperije. Cepkanje, razbijanje onoga što su drugi stvarali je bilo nedopustivo. A mogli smo biti moćna država u Evropi… S punim revoltom kažem – mi smo se obrukali. I sve što smo doživeli u ovom procesu degradacije smo i zaslužili!
I sada, pred kraj života, oseća se zato indignirano. Ali, ne odustaje od individualnog revolta:
– Kad je revolt u pitanju ne mislim tu na rušilački, revolucionarni revolt, već na onaj koji se tiče samih izazova egzistencije. Serija „Vuk Karadžić“ pokazuje da se ne treba igrati sa narodom. A u ovom trenutku svi smo upravo usred jedne igre sa narodom.
Indiferentan je spram sopstvene egzistencije, ne samo zbog poznog životnog doba već i svih tragedija koje je preturio preko glave.
– Koliko ljudi smo samo izgubili, koliko je bilo nesreća, izginulih, koliko napaćenih, prognanih, onih koji su ostali bez krova nad glavom, i tla na kom su rođeni. Ah, koje zlo smo mi sami sebi učinili… Mi smo u jednoj veštini prvaci sveta – da pobijemo svoje vladare, naročito one najbolje. Počev od cara Dušana, od čije su se snage papama tresle gaće, pa vožda Karađorđa, te kneza Mihaila Obrenovića. Toliko je atentata bilo na Pašića, zamalo ga nismo ubili, pa se desila smrt Aleksandra Karađorđevića. I tako sve do Zorana Đinđića. Stalno smo stvarali ružnu sliku o drugima, a prva božja zapovest je – ne ubij – podseća naš sagovornik.
Dočekujemo veliki praznik – Uskrs, no Kadijević priznaje da je skeptik kad je vera u pitanju:
– Jedino u šta verujem i što daje smisao ljudskom životu jeste – ljubav. Vera ne, jer možete verovati u svašta. Neko u Hrista, neko u Muhameda, ili Zevsa, neko može biti zaljubljen u Staljina, Kastra ili Tita. Vera je relativna i labilna stvar. I ne stavljam je u red velikih vrlina. Samo ljubav je iznad svega. Iz ljubavi niko nikog nije ubio. Pogrešno je kad se kaže da je neko ubio devojku zato što ga je napustila. Ne, on ju je već mrzeo. Nije je ubio iz ljubavi, već iz mržnje.
A koliko je ljubavi u životu imao, pitam ga?
– Trudio sam se da samo ljubav i imam, ništa drugo sem ljubavi. Čak i prema neprijateljima. To su one Hristove reči upućene Bogu: „Oče, oprosti ovima što me razapinju, jer ne znaju šta rade“. U to verujem. I zato osećam i ljubav prema njima. Jer u neznanju čine ono što po etičkoj hijerarhiji predstavlja zločin i greh. Mnogi gresi počivaju u neznanju, a ljubav je iznad znanja, čak iznad istine. I zato verujem samo u ljubav. Ljubav je fundamentalna duhovno-emocionalna destinacija.
Nedavno je studentima, koji su organizovali, umesto tradicionalnog, Blokadni Fest, nakon projekcije filma „Karađorđeva smrt“ održao predavanje. Priča kako je bilo puno studenata, s kojima je divno razgovarao više od sat vremena:
– Na neki način sam se deklarisao, iako je to daleko od mog formalnog i ideološkog opredeljenja. Indigniran sam podelom naroda koja se sada desila na potpuno neočekivan način. Šta smo mislili kada smo razbijali Jugoslaviju? Da ćemo u manjim državicama, ovim pigmejskim zajednicama da opstanemo bez sukoba. Pa imamo gore sukobe nego što smo imali u Jugoslaviji. Imali smo ovde nekoliko sistema, dolazili su i prolazili, a ja sam ih sve izdržao. Sada, osećam, jedan prolazi, a drugi dolazi. Po svoj prilici dolazi ono što je neminovno, i to na način koji meni neobično imponuje – nenasilan način. Ja sam za to iz dubine duše. U ovim podelama, koje su aktuelne, s jedne strane imate ljude koji hoće promene, s tim što oni nisu neprijatelji onih drugih, nego samo protivnici. S druge strane su oni koji brane svoje, neprijatelje ovih koji njima to nisu, nego samo protivnici. A postoji velika distinkcija između protivnika i neprijatelja. Vidim gestove neprijateljstva i gestove suprotstavljanja odnosno protivništva. Ali, znate ljudi mogu biti i prijatelji iako ne misle isto. Protivnici mogu biti prijatelji. Imam mnogo prijatelja u svojoj profesiji s kojima ne mislim isto. Ali, prijatelji smo, dok s neprijateljem nema šale. U toj situaciji nema trte-mrte, nego samo trte.
I hoće li prijatelji prevladati?
– Samo možemo da se nadamo. Lično mislim da promene niko ne može sprečiti i da su uzaludni napori da se na silu produži opstanak nečega što više nije za opstanak – sud je mudrog Đorđa Kadijevića.
I dok me ispraća iz svog doma, vraća se opet Đorđe Kadijević na onu reč koja bi trebalo da bude suštinska u životu svakog čoveka – ljubav!
– Znate, nisam radio za slavu, već iz velike ljubavi prema ljudima, zbog same ljubavi i onoga što je inkarnacija ljubavi – a to je lepota. A film je moćno sredstvo lepote kojem sam se odao za ceo život koji je sada na kraju…
Bonus video: Đorđe Kadijević
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
