Ono najgore što nismo ni znali da je u nama, izbilo je na površinu. Situacija u celom regionu nekadašnje jugoslovenske zajednice sažima se u jednu reč - jad, kaže za Nova.rs reditelj, istoričar umetnosti i likovni kritičar Đorđe Kadijević.
Jedan od junaka igrano-dokumentarnog ostvarenja „Film davne budućnosti“ autora Darka Bajića, koje je režirao Siniša Cvetić, premijerno prikazanog sinoć u Beogradu, jeste Đorđe Kadijević. Uz kolege Zdravka Šotru, Mišu Radivojevića i Boru Draškovića, kao i inicijatora Bajića, Kadijević je seo za sto i ispredao priče o svojim povelikim filmskim iskustvima.
Zato ne iznenađuje kada za Nova.rs kaže da nam je svima „Film davne budućnosti“ preko potreban:
– To je ozbiljna tema. Ovo je prvi put da vidim jednu tako osmišljenu i društveno-kulturno i civilizacijski zasnovanu temu, kao što je bila naša koja je okupila izvestan broj filmskih stvaralaca. Kamo sreće da ih je bilo više… I u ostalim segmentima kulture. Mislim da bi to vredelo više nego suvo zlato. Uvek imamo preča posla, a nema prečeg posla od onoga što je najvrednije u svemu što danas imamo, i što je jedino trajno – kultura.
Upitan kakvu bi pouku neko mlad trebalo da izvuče iz „Filma davne budućnosti“, Kadijević ovako odgovara:
– Treba da oseti izvesnu gorčinu, i težinu situacije. Na to implicira svaka refleksija izgovorena od strane samih filmskih stvaralaca, pogotovo nas starijih generacija, kao što smo Šotra ili ja, koji smo prošli kroz svašta. Mi smo posle jednog drastičnog ideološkog, političkog, državničkog i društvenog zaokreta koji smo imali s dolaskom na vlast komunističkog sistema socijalističke Jugoslavije nastavili onu istu borbu kao posle Prvog svetskog rata. Zenit te borbe bio je u tridesetim godinama, a rezultirala je stvaranjem ozbiljne, odgovorne i plodonosne građanske kulture. Nema kulture sem građanske. Ne postoji kultura radničkog pokreta, ili socijalistička kultura. To važi od Periklovog vremena, od antičkih vremena. Imate kulture Atine, grada Rima, u srednjem veku Karla Velikog, a i u novije vreme je stvar nepromenjena. Uvek će kultura biti izdanak emancipovane građanske klase. A mi tu klasu danas ovde nemamo – odsečan je reditelj, istoričar umetnosti i likovni kritičar.
I dok je naš sagovornik onomad menjao stvari i pravio iskorake sa svojim delima, pitamo ga koliko je danas neophodno da neko bar individualnim revoltom pokuša da promeni nešto?
– Znate, to je znak očajanja. Ako se pojave individualni heroji, neustrašivi pojedinci, to je poslednje što ostaje. A niko ne stoji iza njih za razliku od srećnijih vremena u kojima je emancipovana kulturna zajednica čitave zemlje stajala iza vas, kada bi uvidela da ste istinski stvaralac i da možete da tvorite ono što najviše vredi. Antičko društvo znamo, ponavljam, po kulturi, a ne po Janku i Marku. Žalosno je što smo spali na podvige individualnog revolta stvaralaca – misli Kadijević.
Primećuje naš sagovornik da izostanak podrške umetnicima nije samo naš „specijalitet“:
– Uzmite jedan drastičan slučaj: holandskom društvu, koje nije bilo 500 godina pod Turcima, trebalo je 300 godina da shvati ko je Vermer iz Delfta. Znate koliko je prepreka, teškoća, unutarnjeg sazrevanja društva potrebno da bi se napravila monolitna zajednica koja ima meritoran kulturni kriterijum. Mi smo jako daleko od toga. Pre svega mi smo jedna mala zemlja. Bili bismo mali čak i da smo očuvali Jugoslaviju, koju nikada neću prežaliti jer je bila naša jedina perspektiva – smatra reditelj.
Ukazuje i da na ovom tlu žive samo Južni Sloveni, a ne posebni narodi:
– Od Đevđelije do Triglava živi isti južnoslovenski narod. Da je samo svoju raznolikost shvatio kao vrednost, a ne uzrok za rušenje zemlje, uzajamne pokolje i najveće bruke koje se mogu zamisliti…. Žalosno je to. Deprimiran sam time, kao svedok. Rođen za vreme kralja Aleksandra Karađorđevića i preživeo sam sve na sopstvenoj koži. Sav taj užas i sram koji sada osećam, što sam živeo u jedno tako loše doba, proizilazi iz toga što je sve što je bilo dobro otišlo dođavola. Ono najgore što nismo ni znali da je u nama, izbilo je na površinu. Situacija u celom regionu nekadašnje jugoslovenske zajednice sažima se u jednu reč – jad!
A sve to kazuje kao čovek koji će početkom januara proslaviti 90. rođendan:
– Meni je majka Hrvatica, a otac Srbin, i šta sam onda ja – ili neko čudovište ili Južni Sloven i Jugosloven. To sam bio i to ću ostati do kraja!
Gotovo pola veka od prvog horor filma na ovim prostorima „Leptirice“ i 35 godina od kultne serije „Vuk Karadžić“, ovenčane Gran prijem Evrope u Rimu Đorđe Kadijević uskoro počinje da snima novo ostvarenje. U pitanju je svojevrstan nastavak „Leptirice“ nazvan „Kletva“, smešten u doba korone, kao još jedno od prokletstava koje nas je snašlo.
– Film, iza kojeg su stale Filmske novosti, trebalo bi da počnem da snimam oko Nove godine. Treba mi sneg, jer film je zimski… Ali, to nije važno, najbitnije je da se pripreme odvijaju jako dobro i da su bivša braća Hrvati oduševljeni projektom i da hoće da ga rade s nama svim silama!
Bonus video: Darko Bajić o „Filmu davne budućnosti“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare