Beogradski enformel: Rani radovi velikih slikara

Kultura 23. maj 202118:58 > 24. maj 2021 07:02
Podeli:
Dela na izložbi "Beogradski enformel" Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Poetika pobune, sumnja u postojeći sistem vrednosti, egzistencijalistički nemir i pesimizam oličeni u antislici - ovako se u najkraćem može opisati delovanje buntovničkog umetničkog pokreta "Beogradski enformel", koji je s kraja pedesetih i početka šezdesetih uneo revoluciju na tadašnju umetničku scenu.

Jezgro ovog pokreta činilo je osmoro slikara – Miodrag Mića Popović, Vera Božičković-Popović, Lazar Vozarević, Zoran Pavlović, Živojin Žika Turinski, Branislav Branko Protić, Vladislav Šilja Todorović i Branko Filipović Filo. Nezaobilazan u čitavoj priči oko enformela jeste i istoričar umetnosti, čuveni likovni kritičar, profesor Univerziteta u Beogradu i direktor Narodnog muzeja Lazar Trifunović.

Sa izložbe „Beogradski enformel“ Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

I jedan segment opusa ovog „radikalnog pokreta“ od pre nekoliko dana je pred posetiocima na izložbi „Beogradski enformel“ u Modernoj galeriji Beograd. Do 15. juna publika je u prilici da vidi kapitalna dela enformela, odnosno rane radove velikih slikara, a uporedo sa postavkom objavljena je i knjiga „Polemički konteksti Beogradskog enformela“ Vesne Kruljac, u izdanju „Vujičić kolekcije“.

Ova postavka otvorena je gotovo šest decenija nakon prve izložbe „Enformel – mladi slikari Beograda“, koju je 1962. godine u Galeriji Kulturnog centra organizovao Lazar Trifunović. Sve vreme trajanja postavke istoričar umetnosti, likovni kritičar, profesor Ješa Denegri subotom je prisutan u Modernoj galeriji kako bi zainteresovanima pružio potpuniji uvid u delo protagonista ovog „bundžijskog“ umetničkog pravca. Tako je bilo i juče, a prva stvar koja se može uočiti kada se pogledaju slike, što je potcrtao i sam Denegri, jeste da enformel nema preteče u našem slikarstvu:

– Tada, kao i danas, postavljalo se pitanje treba li umetnost da se oslanja na tradiciju, iskustvo prošlosti, ili da pruži nešto novo. I dok su se do tada svi oslanjali na nešto pređašnje, enformel je rezultat duha vremena, epohe. Svoju korespodeciju je imao jedino sa svetskim enformelom, a u ovoj zemlji bio je sušta suprotnost svemu – reči su Denegrija.

Stručno vođeje Denegrija u Modernoj galeriji Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Čak i ako ovlaš pogledate dela te reči odzvanjaju. Jer, ono što je zajedničko svim slikama jeste da nema ničega što je do tada moderno slikarstvo propagiralo ili obrađivalo:

– Nema predstave, nema prikaza, figure, forme, pejzaža, nema portreta, autoportreta, akta.. Ima samo gole materije, i to ne samo slikarske, već je u pitanju mešavina raznih materijala – peska, katrana, gipsa, nekada upotrebnih predmeta koji su nađeni ko zna gde. Znate, slike se obično prave na štafelaju, a umetnik ima neki motiv koji razrađuje. Kod enformela to nije slučaj. Slike se prave i na tlu, prelivaju se boje, nastaju nekonvencionalno, na potpuno drugačiji način nego što je to do tada bilo uobičajeno čak i u modernoj umetnosti – govori istoričar umetnosti i likovni kritičar.

Da li su ovo slike?

Otuda i ne čudi što, kada je ovaj pokret nahrupio na tadašnju beogradsku umetničku scenu, odmah su počela da se postavljaju brojna pitanja – Šta ovo znači, šta te slike poručuju, kako nastaju? Da li to uopšte jesu slike?

– I danas, iako je toliko vremena proteklo, možemo da se zapitamo šta je najprikladnije reći o ovim slikama. One su tada označavale novinu. Unele su potpunu inovaciju u dotadašnje poimanje likovne umetnosti. Iako su u to vreme već bile ustanovljene manifestacije poput Beogradskog trijenala ili Oktobarskog salona, opet je pojava ovih slika izazvala u najmanju ruku polemičku atmosferu – priseća se Denegri.

U to doba apstraktan vizuelni iskaz već je postojao u svetskoj umetnosti, ali enformel ide korak dalje i pozicionira dela van „normalnih“ kategorija slike i sadržaja i prevodi ih u medijski ambivalentnu i polisemičnu strukturu, poput znakova, simbola, ideograma. Ili kako je to, na promociji knjige „Polemički konteksti Beogradskog enformela“ u Modernoj galeriji pre neki dan rekla Vesna Kruljac:

„Sa ovim pokretom umetničko delo prestaje da bude estetski predmet i postaje indikator određenog načina mišljenja i ponašanja umetnika, specifična vrsta vizuelnog iskaza koja razotkriva buntovni mentalitet i kritičku svest autora'“.

Katalog izložbe iz 1962. godine Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Naravno, reakcije na to radikalno poimanje umetnosti, naročito nakon izložbe iz 1962, bile su burne. Zapanjile su javnost, i to ne samo onu stručnu. Likovni kritičari, kako priča Denegri kao svedok tog vremena, nisu bili naviknuti niti da analiziraju, a kamoli da vrednuju takvo slikarstvo. Bili su potpuno nesvesni da je u pitanju fenomen širih razmera.

Ali, pobunili su se i naši veliki likovni umetnici, aktivni u međuratnom i poratnom periodu, od Peđe Milosavljevića, Nedeljka Gvozdenovića, Petra Lubarde, Milana Konjovića do Mila Milunovića:

– Stvarajući slike visoke vrednosti, boja, kompozicija, prizora, a neki od njih i čak učeći tome studente na Likovnoj akademiji, kada su ugledali ova dela za velike majstore je to bilo neprihvatljivo. Činilo im se da srozavaju čitavu konstrukciju pojma slike i nisu mogli da se pomire sa ovakvom umetnošću – priča Denegri.

„Porušeni mostovi“ Mića Popović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

O tome možda i najbolje svedoči napad Mila Milunovića, koji je 1962. u „Književnim novinama“, između ostalog, zapisao:

„Iza naslaga žica, trica, gipsa i kučina obično se krije krajnje neosećanje i neznanje… a iza takvog lažnog stava šuplje glave“.

Protivnici su zamerali ovim likovnim umetnicima, kako se seća Denegri, i razmimoilaženje sa duhovnom klimom toga doba, sa takozvanim „socijalizmom sa ljudskim likom“:

– A on je nosio optimističku premisu da umetnost čoveka treba da osmeli, da mu da lepo raspoloženje. A iz tame, crnila ovih slika, neslikarskih materijala sa otpada iščitavalo se nešto sasvim suprotno. I otuda je u tadašnjem društveno-političkom ambijentu ovakva umetnost naišla na veliki otpor – pojašnjava istoričar umetnosti.

Otuđenje u socijalizmu

Još jedno uticajno ime, kritičar NIN-a i slikar, osnivač Muzeja savremene umetnosti Miodrag B. Protić takođe tada ima rezerve prema enformelu. Kao likovni kritičar zastupao je stav da umetnik treba da ostvari svoju individualnu slobodu, da predoči nove postupke:

– Ali, kad se pojavio enformel, kao grupna pojava na izložbi 1962, to se kosilo sa Protićevim poimanjem umetničke slobode. Čak je smatrao da je enformel manje inovativna pojava nego što je to bila „Mediala“, iako se ona počesto vraćala klasičnom slikarstvu. I samo Protićevo slikarstvo odlikuje geometrija, i radi na tragu međuratne umetnosti i onoga što su stvarali Milunović, Čelebonović, s tim što to osavremenjuje – pojašnjava Denegri.

Ješa Denegri Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Ali, naravno nisu svi bili protiv ovakve vrste slikarstva. Među zagovornicima enformela prednjačio je Lazar Trifunović:

– Čak stvara i neku vrstu teorije ovog slikarstva i naziva ga „moderni naturalizam“. Mala grupa tih zagovornika zalagala se za to da naša umetnost treba da ide u skladu sa duhom vremena, da se odmakne od ustaljenih vrednosti, donese inovacije. Trifunović piše tada o „Beogradskom enformelu“ i navodi da se on konfrontira „modernom tradicionalizmu“, odnosno slikarstvu između dva rata, i u poratnom periodu, i „socijalističkom estetizmu“. Za enformel je rekao da je to alijenacija, otuđenje u socijalizmu. Dakle, nisu pristajali na „socijalistički realizam“, nisu pristajali na velelepno slikarstvo, primera radi, Petra Lubarde, koji na najbolji način ovaploćuje namere jednog društva da se obnovi – ukazuje istoričar umetnosti.

Nije samo Lazar Trifunović bio zaštitnički nastrojen, jer ostaje zabeležena ocena Đorđa Kadijevića u „Politici“ 1962. da je reč o „sasvim savremenom slikarstvu u svetskim razmerama“.

I sami umetnici stali su u odbranu svojih „neprihvatljivih dela“, tog „antislikarstva, antiumetnosti“, naročito Mića Popović, Živojin Turinski i Zoran Pavlović. I dok Pavlović ističe da oni „govore sopstvenim jezikom“, Popović poručuje da samo ljudi posebnog senzibiliteta i relevantnog znanja mogu „razumeti umetnost lirske apstrakcije“.

– Meni je razumljivo što su se ljudi zgražavali nad enformelom, naročito akademski krugovi. Govorili su: „Pa, mi učimo generacije da crtaju, slikaju, a onda neko napravi ovakvu sliku“. Oni su doveli u pitanje čitavu edukaciju, sistem odgoja generacija i redefinisali pojam umetnosti – ocena je Ješe Denegrija.

„Iz slike u sliku“ Vera Božičković-Popović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Zanimljivo je da čak ni sami enformelisti nisu imali istovetan pogled na svet i umetnost. Kao primer može da posluži umetničko-bračni par Mića Popović i Vera Božičković – Popović. Početkom šezdesetih izlagali su u isto vreme, i baš je Lazar Trifunović o Verinim delima izloženim u Grafičkom kolektivu izneo ambivalentan stav, dajući prednost Mići Popoviću, da bi potom došlo do revizije, jer je shvatio i da su njene slike remek-dela.

Ali, možda najznačajnija stvar vezano za enformel jeste da je svaki od osmoro umetnika imao svoju, jaku ličnost:

– Nisu se utopili u grupi. A sve te priče da je enformel depersonalizacija umetnosti, bez ikakve forme, danas se ispostavljaju nesuvisle. Jer, ti autori su i te kako imali ličnost i ostali prepoznatljivi i kao pojednici. Dakle, nikada nisu bili  deo „hora“, već svoji – smatra Denegri.

„Kompozicija“ Branislav Protić Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Izložba u Modernoj galeriji Beograd predstavlja umetnost jednog vremena, sa najranijom slikom iz 1957. I postavka je reprezentativan uzorak enformela, koji se danas, uglavnom, nalazi u privatnim kolekcijama. A taj umetnički pokret koji je tako snažno prodrmao tadašnju scenu, bio je kratkog daha.

–  Udarni momenat desio se u periodu od 1961-1963, i onda od 1965. godine počinje proces „dugog odumiranja“. Takva vrsta umetnosti zahtevala je malu produkciju, nikako rasipanje i da svaki atak bude pravi, da udari u centar problema. I to se i desilo. A posle tog dugog perioda odumiranja, umetnici enformela se u svom daljem radu estetizuju, i donose lepo slikarstvo – zaključak je Ješe Denegrija.