Najlepše slike jugoslovenske kraljice: Žena iz naroda ili...

Minjon je bio nadimak lepe rumunske princeze, rođene u Nemačkoj 1900. godine, praunuke britanske kraljice Viktorije koja se, kada su joj bile 22, udala za kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Došavši u potpuno nepoznatu zemlju, nepoznatog jezika, ova aristokratkinja, odrasla u raskoši i luksuzu i strastvena zaljubljenica u automobilizam, pokušava da se prilagodi našem podneblju. Bez problema oblači srpsku narodnu nošnju i ponosno se slika u "etno odori". Ali, ne može ni bez bisera, dijademe, luksuza, elegancije kako ju je ovekovečio slavni slikar Paja Jovanović.Ovaj, naizgled, dualitet kraljice Marije kao "majke nacije", ali i dame istinske "plave krvi" publika može videti i na aktuelnoj izložbi "Identitet(i): Predstave žena u srpskom slikarstvu" u Galeriji Matice srpske. Na naslovnoj strani časopisa "Žena i svet" iz februara 1928. godine je kraljica Marija Karađorđević odevena u narodnu nošnju, a u sličnom etno kostimu Paja Jovanović portretiše "Mladu ženu sa dijademom i bisernom ogrlicom u jeleku i šalvarama", za koju se misli da je reč o kraljičinom portretu. Ta mlada ne izgleda mnogo drugačije od narodnih dama sa čuvenih Jovanovićevih slika "Kićenje neveste" ili "Borba petlova".

Ali, Jovanović je dočarava i kao pravu pravcatu kraljicu, u "standardnom" okruženju, tipičnom za evropske monarhije. Jovanovićev kraljičin portret iz 1929. danas je u Muzeju grada Beograda, a onaj nastao dve godine ranije u Galeriji Matice srpske.Na ta dva kraljičina prikaza sve odiše luksuzom i elegancijom - na njoj su saten, krzno, dijamanti, drago kamenje, biseri. Marija je oličenje kraljevske lepote koja je odvaja od svih drugih dama. I ti portreti su, kako za Nova.rs kaže kustos izložbe "Identitet(i)" Nikola Ivanović, odraz želje vladara da budu deo evropskog kulturnog identiteta:- Brojni su fotografski prikazi kraljice u narodnim nošnjama iz najrazličitijih krajeva zemlje, ali imamo i onaj koji je dočarava sasvim intimno i lično - portret Miloša Golubovića gde je ona kao žena iz visokog društva. Ili karikaturu Milene Pavlović Barili, gde je prikazana kao plavuša sa čarlston trakom oko glave, neko ko je potpuno savremen, urban, prati modu…I Milena, kao neko ko boravi na dvoru, s obzirom da su bili porodični prijatelji, poznaje intimnu stranu porodice. Kroz te celine možemo da ispratimo javne slike kraljice i nešto što je ona privatno, van onoga što se plasira publici. Ali, svakako ona je htela da bude viđena kao evropska vladarka - objašnjava Ivanović.

Bez obzira na pokušaje da se na slikama i fotografijama "približi narodu", kraljica Marija, kako za Nova.rs kaže Đorđe Kadijević, reditelj, likovni kritičar i istoričar umetnosti, nipošto nije bila iz žena naroda:- Ona je kraljevske krvi. Bila je rumunska princeza kad se uzela sa Aleksandrom. Izdanak je jedne visoke evropske aristokratije. Pokušala je, kada je došla na srpski presto, da se prilagodi i ponaša materinski, patriotski u odnosu na novi narod čiji je savladar postala - kazuje Kadijević.Kako je Marija spasila moju majkuĐorđe Kadijević sa nama deli i jednu fantastičnu priču koja njegovu porodicu vezuje za kraljicu Mariju.- Moja baka je zbog teškog položaja u životu moje majke, koja je završila školu srpskog jezika i jugoslovenske književnosti imala teškoću da nađe zaposlenje. Moja preduzimljiva i energična baka je zatražila da je primi kraljica. I kraljica Marija je primila moju baku, koja je bila vrlo rečita, objasnivši joj: "Vaše veličanstvo, nemam drugog izbora do da vam kažem da je moja kći ispunila sve uslove da radi jedan preko potreban posao, a ne može da ga dobije već dve godine". I Marija joj je rekla da ne brine i poručila: "To smatrajte završenim". I zaista, u vrlo kratkom roku moja majka dobije zaposlenje, postane predavač u gimnaziji u Vlasotincima, potom je i napredovala i prešla u Zemun, ali je sve to prekinuo Drugi svetski rat. Moja baka je mislila da će to biti utopijski pokušaj, ali začudo, uspeo je!

Kadijević zato konstatuje da se Marija pokazala vrlo pažljivom, iako je u pitanju bio potpuni neznanac za nju, dodajući, ne samo na osnovu svoje porodične geneze, da se kraljica trudila da pomogne ljudima, iako nije bila Srpkinja:- Prihvatila je ulogu kraljice ovog naroda. Uz to bila je veoma preduzimljiva, dostojanstvena, obrazovana, imala je neku toplinu. I bila je izuzetno lepa žena - ocena je našeg sagovornika. Na pitanje da li su njene fotografije iz časopisa "Ilustrovani list" iz 1923. i pet godina kasnije u magazinu "Žena i svet", gde je u nečemu što bi se moglo nazvati narodnim nošnjama, bile pokušaj da se "približi narodu", Kadijević to naziva "fenomenom posrbljavanja":- Osetila se kraljicom jugoslovenskog naroda. I zaista je to i htela da bude. Odlično je naučila naš jezik, a vrlo često se kostimirala na "etno, naš način". Otuda i te fotografije gde je ona u "neobičnim nošnjama". Ali, na slikama Paje Jovanovića ona je u svom prirodnom, kraljevskom kostimu. Pozirala je Paji i slike imaju zaista jednu umetničku, a još više istorijsku vrednost. Ma koliko se to danas potcenjivalo…Ta apologetika koja provejava kroz portrete Marije, to dostojanstvo dinastije, imaju kulturno-istorijsku vrednost par-ekselans.

Kad se jave "usijane glave"Portretima kraljice naš slavni slikar Paja Jovanović je pokazao, kako smatra Kadijević, da je vrhunski majstor akademskog realizma:- Taj pravac su modernisti hteli da ponize do krajnje mere. U svom avangardnom entuzijazmu nisu cenili ništa od onoga što nam je ostalo iz tradicije romantizovanog klasicizma, u kome se realistički način prikazivanja kombinuje sa simbolikom, metaforom moralnog, političkog, dinastijskog dostojanstva. Modernisti su to smatrali kičem, gadili su se tih stvari, I to ne samo za života kraljice Marije i pre Drugog svetskog rata. Kad se rodila nova avangarda, i ona je bila rigidna prema tome, čak je donekle tako i danas. Pa, Raša Todosijević, kao predstavnik konceptualne umetnosti, izjavio je u "Politici" da je sramota što Vršac ima poseban muzej Paje Jovanovića, jer je "čitav vek zagađivao ovaj prostor akademskim kičem". Odnosilo se to i na "zaostale, retardirane akademske" portrete kraljice Marije. To je nepristojno, ali i netačno - naglašava Kadijević.Zapravo, Paja Jovanović je, po njegovom sudu, pokazao veće junaštvo time što nije prihvatio modernizam, već je ostao veran akademizmu. - Bio je dostojanstven i imao duboko shvatanje razvoja umetnosti. I bio je u pravu, jer se pokazalo da je čitava epoha moderne umetnosti bio efemeran, prolazan fenomen. Usijana glava jednog ostrašćenog avangardnog umetnika izgovorila je nešto što nije dostojno da se pamti i ponavlja. Danas se sa mnogo više razumevanja gleda na prošlost i ne postavlja se pitanje da li je to avangarda ili akademizam. Bitna je umetnička vrednost. Paja Jovanović je takav slikar da je u čitavom krugu naših umetnika kroz istoriju jedan od dvojice ili trojice čija se dela nalaze u stalnim postavkama velikih svetskih muzeja na svih pet kontinenata. Nema smisla da mi, marginalci evropske kulture, pljujemo po jednom čoveku koji je kao umetnik bio visoko izgrađen i imao veliki ugled - ukazuje Đorđe Kadijević.Slikari, poput Jovanovića ili Vlaha Bukovca, čija je nedavna izložba u Galeriji SANU odlično ocenjena, veoma su se trudili, kako priča naš sagovornik, kada su radili kraljevske portrete. Zato su u pitanju dela visoke umetničke vrednosti, bez obzira da li je pripadaju akademizmu, modernizmu:

- To su reprezentativna dela kojima možemo da se dičimo, jer njima pokazujemo da ne samo da smo imali velike monarhe, već i umetnike. A imali smo i publiku, kulturni auditorijum koji je umeo to da prihvati. Moramo znati da je Jugoslavija bila poštovana u Evropi, dok danas živimo u rasparčanim komadićima i zato bi ti kraljevski portreti trebalo da imaju mnogo veći značaj za nas. Takvim portretima legitimišemo se u svetu bolje nego sa bilo čim drugim. Lično nikada nisam bio ni za ni protiv akademizma, niti modernizma, niti sam bio opterećen dualizmom prisustva oprečnih tendencija u likovnoj umetnosti, već sam o tome sudio samo na osnovu umetničke vrednosti i estetskih kvaliteta. I mogu da kažem da su ti porteti članova kraljevskih dinastija nešto čime samo moramo da se ponosimo - zaključak je Đorđa Kadijevića.