Dilejni Dejvidson spada među kantri autore kakvi se rađaju jednom u generaciji, a slučaj je hteo da se rodi baš na dalekom Novom Zelandu, hiljadama milja daleko od Amerike, zemlje iz koje kantri potiče, ali i Evrope, gde je danas našao svoju najverniju publiku. Zvuči neverovatno, ali istina je: Najveća kantri zvezda Novog Zelanda ima odanu bazu fanova i ovde, u Srbiji.
Dejvidson će nastupiti 15. juna (20h) na festivalu „Boogaloo“ u Elektropioniru, pred publikom koja ga već dobro zna sa njegovih ranijih beogradskih svirki. Ovog puta, predstaviće svoj novi album „Out Of My Head“, koji je najvećim delom nastao tokom veoma strogog lokdauna za vreme kovida. Zatvoren u svojoj kući, u najneobičnijim okolnostima za jednog rokenrol umetnika, Dilejni Dejvidson je odlučio da napravi album koji je najbolje slušati u nedelju ujutro. Jer, svima nam je izgleda potreban mir i spokoj jednog običnog nedeljnog jutra.
Reč je o albumu koji je kritika opisala kao „efektnu mešavinu kantri noara i bluza“ („Roling stoun“), a koji u stilskom smislu predstavlja iskorak za Dejvidsona, jer je sada više zagazio u pop vode. I dalje se tu, naravno, vidi uticaj muzičara koji su ga oblikovali kao tinejdžera – od legendarnog Henka Vilijamsa i benda Nika Kejva „Birthday Party“ do Džonija Keša i Bastera Kitona.
Recite nam malo više o novom albumu „Out of My Head“. Šta vam je bila glavna ideja kada ste pravili ploču? Koji ste zvuk tražili?
Bio sam u kući kod jednog prijatelja i tražio sam album koji bih pustio u nedelju ujutro. Nešto što bi moglo da vas uvede onaj specifičan osećaj koje nedeljna jutra nekad imaju. Nisam mogao ništa da nađem, pa sam odlučio da sam napravim takav album koji bi bio savršen da se pusti u nedelju ujutro, pa da odatle kreneš u novi dan odmoran. To je za mene nešto sasvim novo u muzičkom smislu. To je i velika promena u smislu bliskog rada sa producentom. Mark Perkins Merk je imao veliku ulogu u procesu nastanka ploče i u njenom zvuku. Njegov produkcijski stil je album uveo u svet sintisajzera i mekšeg pevanja. Zajedno smo radili na žičanim instrumentima. Dopalo mi se da radim s nekim drugim. Ovo je moj deseti solo album i zbog toga ima posebno mesto u mojoj diskografiji. On je prekretnica. Želeo sam da zvuči luksuzno.
Album je nastao tokom lokdauna za vreme korone. Mi u Srbiji nismo imalo baš tako žestoke lokdaune tokom pandemije kakve je imao Novi Zeland. Kako biste opisali taj proces u psihološkom smislu?
Lokdauni su bili ogroman deo naših života. Mislim da smo mi ovde na Novom Zelandu imali tako nizak stepen smrtnosti od kovida upravo zbog tako strogih karantina. To je u principu značilo da smo prosto ostajali u kući i sami rešavali svoje probleme. U socijalnom smislu je to bilo čudno, jer su ljudi postali povučeniji i pomalo stidljivi, ali je bilo i pozitivnih posledica – život se malo usporio, što je baš prijalo u ova brza vremena. Kao da si mogao da odeš u neka prošla vremena. Ljudi su kuvali, bavili se baštovanstvom i radili su neke stvari samo za sebe i svoj gušt. Mnoge pesme s ovog albuma su nastale tokom lokdauna. Objavljivanje albuma je dosta i kasnilo baš zbog kovida, jer su okolnosti zbog pandemije bile promenjene.
Govorili ste ranije o tome da je sam koncept albuma u priličnoj meri danas prevaziđen. Razne platforme i društvene mreže daju prioritet pojedinačnim pesmama ili čak delovima pesama u odnosu na cele albume. Možete li sebe da zamislite kao TikTok zvezdu jednog dana?
Ne mogu nikako sebe da zamislim kao TikTok zvezdu, ali neki od strimova sa mojih živih svirki su naišli na dosta dobar odjek, pa bih mogao da zamislim neku vrstu projekta zasnovanog na filmu. Zbog toga sam dosta razmišljao o novim načinima na koje bih mogao da radim. Razmišljao sam o vizuelnim umetnostima na primer, slikanju, štampanju, crtanju, fotografisanju, performansu ili filmu i da više ne budem toliko vezan za pisanje pesama. U poslednje vreme dosta slikam i održao sam nekoliko izložbi. Još sam u ranoj fazi, ali uživao sam u toj promeni fokusa. To da je album kao koncept prevaziđen je verovatno moja reakcija na mukotrpni proces proizvodnje ploče. To je težak posao. Košta dosta. Ja uvek tražim jednostavnije rešenje. Ali i dalje istinski volim da pišem pesme.
Sarađivali ste dosta s Marlonom Vilijamsom i na ovom albumu. Vas dvojica ste pomalo neobičan par, ali saradnja funkcioniše savršeno, reklo bi se?
Pa, Marlon i ja imamo dugačku istoriju saradnje i zajedničkog rada. Znamo se jako dobro i imamo veliko poverenje jedan u drugog. Zamolio sam ga da mi pomogne oko vokalne strane albuma. Tako da je bio neka vrsta mog vokalnog trenera. Pretpostavljam da to da smo „čudan par“ se odnosi na naše velike međusobne razlike. Njegov doprinos mi je bio dragocen i imao je veoma važnu ulogu u pravcu u kojem je album otišao.
Ovo neće biti vaš prvi nastup u Srbiji. Imate odanu publiku ovde. Nije li vam malo neobično to što imate bazu fanova u tako „egzotičnim“ mestima kao što je Srbija?
Da, sama ideja da ja živim na Novom Zelandu i da imam aktivnu vezu sa Srbijom deluje mi kao neki uvrnut san. Uvek idem u mesta u kojima nikad ranije nisam nastupao, jer volim da gradi nove veze i da iskusim nove države. Iz nekog razloga Srbija mi ostala bliska. Mislim da je tajna u ljudima koje znam u Srbiji i u fascinaciji dolaskom u zemlju koja je tako daleko od mog doma. Ali osećaj je svaki put kao da sam u snu. Obožavam taj osećaj.
Biografija Dilejnija Dejvidsona: Čovek koji je napisao najtužniju pesmu na svetu
Muzička karijera Dilejnija Dejvidsona započinje 2002. sa kultnim švajcarskim bendom The Dead Brothers sa kojima je snimio dva albuma („Flamend Herz“ 2004. i „Wunderkammer“ 2006; oba za Voodoo Rhythm Records) i svirao sve turneje u tom periodu. 2007. objavljuje prvi solo album „Rough Diamond“, 2008. drugi „Ghost Songs“, a 2010. „The Port Of Amsterdam“ i „Self Decapitation“. Iste godine pobeđuje na takmičenju za tužnu pesmu u Berlinu, a 2011. u vrlo oštroj konkurenciji pobeđuje na takmičenju One-Man bendova u Cirihu. Takođe, 2011, izlazi mu i peti solo album „Bad Luck Man“.
2012. snima album „Sad But True – Volume One“ sa mladim i talentovanim Marlonom Vilijamsom i nekoliko novozelandskih kolega. Ta ploča doneće mu prvu vrednu nagradu na domaćem terenu kao najbolji kantri album novozelandske produkcije te godine.
Sa sličnom ekipom 2013. izdaje „Sad But True – Volume Two“ u sopstvenoj režiji, a sledeće i treći deo „Sad But True – Volume Three“, koja će ga ustoličiti na poziciji apsolutnog šampiona novozelandskog kantri zvuka. Kao potvrdu ove tvrdnje krajem 2014. po treći put zaredom kao najbolja kantri pesma u godini izabrana je upravo ona koju je Dilejni napisao (Whiskey & Kisses; napisao i otpevao sa Tami Neilson).
2014. godine Dejvidson objavljuje još jedan album kao solo autor „Swim Down Low“, a 2015. čak dva: najpre „Diamond Dozen“ na vinilu za Squoodge Records i u jako ograničenoj količini koja je planula u roku od dva dana i „Lucky Guy“početkom septembra za Rough Diamond / Southbound Music. 2018. godine objavio je sjajan album „Shining Day“, a sledeće čak dva u prvoj polovini: „One Hand Loose“ eksperimentalni blues/noise projekat sa Brusom Raselom i „Word Gets Around“ sa Berijem Sondersom. U martu ove godine izašao je novi album – „Out Of My Head“ za njegovu Rough Diamond Records kompaniju.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare