17
Pošto ništa nije stabilno u ovoj našoj nedovršenoj državi, takav je i status bestseler pisca. Nije glamurozno, niti spektakularno, ali može pristojno da se živi. Naravno, ako nakon jednog bestselera napišeš novi. Dakle, mora da postoji kontinuitet i da se dosta radi, kaže za Nova.rs jedan od retkih bestseler pisaca u nas Dejan Stojiljković.
Novi roman niškog književnika „Dorćolski rekvijem“ (Laguna), u kom se susreću beogradski privatni detektiv Saša Malavrazić i čuveni Nemanja Lukić, junak „Konstantinovog raskršća“ i „Serafima“, otkriva delimično svrha Zavoda za istraživanje Onostranog, osvetljavaju misterije beogradskih laguma, ali i one slovenskih bogova, iako je objavljen pred leto, kao i mnoga prethodna piščeva dela, i dalje je na bestseler listama.
Iako priznaje da je biti bestseler pisac u Srbiji „kao i vreme, promenljivo“, Dejan Stojiljković u razgovoru za Nova.rs napominje i da naš književni establišment prezire bestselere, jer eto knjiga koja ima čitaoce sama po sebi ne bi trebalo da bude vredna, već je to „komercijalno“, „plitko“, „brzo se čita“…
– Međutim, moje knjige su žilava bića i vremenom postaju takozvani „longseleri“. Tako da su svi moji romani i zbirke priča i dalje u knjižarama jer ljudi i dalje žele da ih čitaju. Imam tu sreću da me prihvataju nove generacije čitalaca i da je moj opus nešto kao „Politikin zabavnik“, za sve od 7 do 107 godina. Ne shvatam sebe toliko ozbiljno kao veliki broj mojih kolega, smatram da književnost može i treba da bude zabava i neka vrsta eskapizma. Stiven King je govorio da su njegove knjige literarna verzija „Big Meka“, moje su, eto, porcija ćevapa, parče pice ili tepsija bureka, ko šta voli.
Detektivski posao je malo rudarski, malo grobarski. Detektivi silaze u mrak, među senke, kopaju duboko, do dna, po crnoj zemlji ne bi li pronašli zlato istine… A važi li to samo za detektive?
– Važi za svakog ko traga za istinom. Za novinare pogotovo. Pošto sam dugo bio novinar, znam da je to takođe detektivski posao. Dakle – opasan. Istina ume da ubije kada je nađete. Pogledajte šta se desilo Dadi Vujasinović ili Ćuruviji. Ali za istinom mora da se traga, takav je posao, i novinarski i detektivski.
Glavni junak romana pita se već na početku: „Dobro, bre, Malavraziću, sunce mu poljubim, kako si se uvalio u ovo?“ I posle razotkrivanja tajni diljem Beograda, te misterija u Vlasotincu ili Prokuplju, da li je Malavraziću – po nalogu Nemanje Lukića i Zavoda za istraživanje Onostranog – zaista sve to trebalo?
– Mogao je da ostane u kafani „Gusan“ i pije tanke špricere, baš kao što sam i ja mogao slično da radim, mesto da pišem knjige zbog kojih će da me napadaju i targetiraju ali slutim da pisci i detektivi imaju taj, kako da ga nazovem, „svrab u duši“, nešto što te tera da kažeš šta misliš i osećaš, da reaguješ. A to nije uvek pametno niti korisno, međutim, umetnici su impulsivni ljudi, a ja sam uz to i Nišlija, južnjak, ne mogu da pobegnem od svoje prirode. Baš kao što svi narodi slede svoj karakter, tako i Malavrazić prihvata sebe takvim kakav je, takođe i svet oko sebe, ma koliko nesavršen bio. I pokušava da ga učini boljim.
Beograd je zver. A u toj zveri žive druge zveri, beležite. I dok se čita vaš roman ispostavlja se da ovaj grad, burne istorije, zaista krije toliko toga. Kako tako dobro, s obzirom da niste iz Beograda, dočaravate prestonicu?
– Ako bolje pogledamo, najbolji i najpoznatiji hroničari Beograda uopšte nisu bili Beograđani. Uzmimo kao dobar primer mog Nišliju Duška Radovića. Ja sam u Beograd prvi put došao sredinom osamdesetih, vozom, i to je bilo jedno uzbudljivo putovanje, naročito kada si klinac sa gladnim očima. Sećam se i Beograda iz devedesetih, sivomaslinastog i mračnog, ali nekako mi je u najdražem sećanju onaj sa početka moje književne karijere, kada sam dolazio redovno i družio se s prijateljima i kolegama, sklapao nova poznanstva i sticao nova iskustva. Kasnije sam počeo da se družim i sa filmadžijama, glumcima, rediteljima i uglavnom sam se kretao u centru, tako da nije ništa čudno da se moj novi roman dešava na Dorćolu. Moj izdavač je u Kralja Petra, na korici novog romana je lav sa Terazijske česme, „Kobra film“ se nalazi u istoj zgradi gde je nekada živeo Vladeta Jerotić, a redakcija „Nedeljnika“ sa kojim sarađujem duže od deceniju je tik pored „Madere“ i Crkve svetog Marka… Većinu promocija imao sam u SKC-u, prve javne nastupe na Radio Beogradu, sarađujem i sa „Politikinim zabavnikom“, a redovan sam u kafani „Gusan“ koju drži moj dobar drugar. Nažalost, tog Beograda više nema i nekako je počeo da iščezava kada je počelo da se zida ono čudovište od Beograda na vodi. Danas, kad dođem u Beograd, toliko je sve brzo, nervozno i otuđeno da imam utisak kao da sve vreme neko urla na mene. To, izgleda, grad vrišti dok ga siluju razni režimski homo novusi. I sada neke nove generacije to čuju i žele to da promene.
„Vlast radi. Beograd se gradi… Bageri i mešalice su zaposeli bulevare i gradilišta. Buldožeri krče put ka boljoj budućnosti“, pišete. A kako vama, kao Nišliji, deluje Beograd?
– Sve manje dolazim u Beograd. A nekada sam bukvalno živeo na relaciji Beograd-Niš. Taj citat koji ste naveli iz „Dorćolskog rekvijema“ mislim da savršeno opisuje moj neki osećaj i jed zbog toga što je urađeno prestonici. To je kao neki cinični Malavrazićev pogled na Slaviju. Napisao sam taj deo u hotelskoj sobi, jednog izuzetnog hladnog jesenjeg dana, kada sam ujutru bacio pogled kroz prozor i video da fontana radi. To je bilo vreme kada je Vesić bio gradonačelnik umesto gradonačelnika i u pauzama razbucavanja grada pisao nekakve eseje i pričice u „Politici“ i posle to tvrdokoričio i zlatotiskao sanjajući mokre snove o tome kako će postati novi Momo Kapor. Nije se samo grad promenio, nego i ljudi. Vremenom su mnogi završili na suprotnoj strani, neko u Pionirskom parku, neko u lukrativnoj kombinaciji, neko u direktorskoj fotelji. Ja sam ostao tamo gde jesam. Sa Malavrazićem u „Gusanu“ i sa polusvetom u Jatagan mali. Ne vidim sebe kao disidenta, ali ne odričem da sam neka vrsta otpadnika i marginalca. Ne uklapam se u taj vrli, novi Beograd. Ali i dalje volim onaj stari i on je sad u mojim knjigama gde će ostati zauvek.
Osim Beograda, vrlo ste kritični i spram situacije, tipične za srpsku provinciju, jer njome „caruju muljavina sa sitnim i krupnim kapitalom, korumpirani političari i lokalni moćnici koji misle da su uhvatili Boga za muda i gomila siledžija i primitivaca što misle da im je sve od tatka ostalo“?
– Karakter ovog naroda je lakše dokučiti u nekoj seoskoj prodavnici nego u nekom prestoničkom fensi restoranu. Poziv književnika je takav da stalno putujete i idete na književne večeri i promocije i ja sam tako prošao Srbiju uzduž i popreko. Nagledao sam se svega i svačega i vremenom shvatio da naše iskustvo jeste palanačko, da citiram mnogima omraženog Konstantinovića. Palanka je zatvoren eko-sistem koji kao da je zaostao u nekom Nušićevom komadu. I ti likovi koje tamo srećete – to ne može da izmisli nijedan književnik i filmadžija, to mora da se vidi i doživi. Nažalost, nama se dešava da kadrovi koji nekada nisu mogli da dobace do portira sada postaju poslanici u parlamentu i predsednici opština, negativna selekcija je dosegla kosmičke visine i to deluje tužno i groteskno istovremeno.
Ispunjen je roman referencama na popularnu kulturu. Poveliko je, rekla bih, vaše znanje iz umetnosti, ali i pop, pa i one „treš“, folk kulture. Niste milosrdni ni spram trenda da danas svako može da objavi knjigu i nazove sebe piscem. A zašto smo to dozvolili?
– Nismo dozvolili, to je naprosto bio neumitan proces i vezan je za društvo spektakla u kome živimo, napredak tehnologije i činjenicu da svako ima dovoljno sujete da misli da je genije ili da je njegov život, ma kako dosadan bio, dovoljno dobar da bude pretvoren u roman. Sada možete da postanete pisac preko noći, za sumu od par stotina evra. Još ako imate dobre socijalne konekcije, nebo je granica. Amateri i početnici sa dobrim vezama i članskom kartom partije na vlasti su zaposeli kulturne institucije, njihove su biblioteke, festivali, časopisi, pozorišta… Objavljuju i promovišu svoja praznoslovlja i vremenom se utripuju da stvarno nešto vrede, tako da im je nakon tog „uspeha“ teško objasniti da je sve to mehur od sapunice koji neće preživeti test vremena. Ali lepo je sebe nazvati piscem i književnikom, zar ne?
I dok pominjete mnoge znamenite književnike u „Dorćolskom rekvijemu“, od Kiša do Crnjanskog, Svetlana Velmar Janković zauzima posebno mesto. Zašto ste imali potrebu da se prisetite velike književnice i jesu li lagumi isključivo mesta tame?
– Svetlana Velmar Janković je meni oduvek bila fascinantan pisac jer je imala netipičan i unikatan pristup istoriji. Njeni romani su obrađivali prošlost na način na koji to pre nje niko nije radio, ni Crnjanski, ni Andrić, niko. Pritom je njen stil nekako gospodski, prefinjen, uzvišeno sofisticiran, sa merom i fokusom. Ako pogledamo kakva je naša književnost danas i koje su „poželjne“ teme – a to su ratovi, devedesete i depresija, koje forsira anahrona srpska književna kritika jer još živi na prelazu iz 20. u 19. vek, dolazimo do zaključka da nam fale autori kao što je bila Svetlana Velmar. Lagumi, naravno, nisu isključivo mesta tame, mogu da budu i mesta spoznaje. Ako je ostalo još onih koji misle da im bilo kakvo znanje i spoznaja trebaju.
Koliko je tačan odgovor na pitanje iz „Dorćolskog rekvijema“ da je onaj koji „uništava državnu imovinu i sprečava da ovo društvo i narod idu dalje, u bolju budućnost – političar“?
– Uvek me je zanimalo šta čoveka nagoni da postane profesionalni političar. Sem lične koristi, naravno. A većina političara sve što rade – rade iz lične koristi i radi ispunjenja sitnosopstveničkih interesa. Slika tipičnog srpskog političara se nije promenila 200 godina. I ljudi koji gravitiraju prema toj profesiji su uglavnom oni koji u bilo kojoj drugoj ne bi umeli ništa da naprave. Tako dobijamo profesionalne prodavce magle koji su čas sa jedne ili druge strane barikade, svejedno je. Onomad sam pitao jednog čelnika niške vlasti: „Ima li neki siromašan političar?“ I stvarno, to je jedan veoma lep i siguran posao, nebitno da li si na vlasti ili u opoziciji.
Ako je svako vreme dobro i loše, ako ne postoje „stara dobra vremena“, na koja je Malavrazić alergičan, već ona u kojima si srećan ili nisi – kako vi lično stojite s ovim vremenom?
– Pošto sledeće godine punim 50. kao i svako u tom životnom dobu sumiram vreme koje je prošlo i oprezno sračunavam šta da radim sa vremenom koje mi je preostalo. Mislim da sam dosta uradio za sad, čak i više nego što sam nameravao. Opet, mislim da sam ostao dužan svojim čitaocima, pre svega fanovima mog serijala o vitezovima Reda Zmaja koji sam započeo romanom „Duge noći i crne zastave“. Zato uveliko pišem novi deo čiji je naslov „Učitelj mačevanja“ i nameravam da ga objavim na proleće. To je priča koja se odvija u srednjem veku i to je neka moja vrsta eskapizma jer vreme u kojem živimo je takvo da je beg odatle spasonosan.
Da li, zaista, reči kultura i Srbija ne idu u istu rečenicu, kako misli vaš detektiv?
– Ovde je kultura uvek bila nedonošče, ničije dete, peti točak… Establišment nikad nije znao šta da radi sa njom, većina državnih činovnika, među njima i oni koji rade u kulturnim institucijama, otvoreno preziru kulturu i misle da bi najbolje bilo da je nema. Kultura je dobra političarima jedino kada može da se instrumentalizuje. Zato i imamo parakulturu, režimske reditelje, glumce, ustanove… Na primer, u Nišu su svi direktori kulturnih institucija stranački nameštenici. Tako smo dobili profesora fizičkog na čelu Narodnog muzeja i komunalnu policajku u Savetu Filmskih susreta. Dobili smo i lažne Filmske susrete koje organizuje lažni gradonačelnik. To savršeno opisuje odnos prema kulturi.
Malavrazić, razmišljajući šta će ostati iza njega, setno konstatuje da će to biti socijalni stan na sedmom spratu, neke knjige, gramofonske ploče. A prođe li vama, katkad, kroz glavu šta će ostati iza vas?
– Naravno. Svaki čovek razmišlja o svom nasleđu. Moje nasleđe, u profesionalnom smislu, jesu priče koje sam napisao i publikovao u raznim formama. Ja nisam Stiven King i nemam kuću sa bazenom, moja najvrednija imovina su moja autorska prava. Ne posedujem nijednu nekretninu, ni auto, ni silne pare u banci, doživljavam sebe kao pripadnika radničke klase jer je moj posao zanat kao i svaki drugi. Ostala moja imovina su, baš kao kod Malavrazića, kolekcija vinila, stripova i knjiga. To će verovatno da rasprodaju unuci ili praunuci.
Rekla bih da delite sud jednog od junaka Ala Paraćina da „svaki umetnik mora da bude društveno angažovan“. No, da li je cena previsoka? Pitam to, naročito u svetlu nedavne tužbe koju ste dobili za prethodni roman „Serafim“?
– Orvel je govorio da je sam čin pisanja neka vrsta društvenog angažmana. Čak i ako pišete telefonski imenik. Ali ta rečenica u romanu stoji malo u ironijskom ključu. Tužba protiv mene je rezultat jednog dugog procesa sa ciljem da me marginalizuju i ućutkaju, čak mi je i tužitelj, političar maskiran u novinara, preko svog „medija“ koji parama građana izdašno pomaže lažni gradonačelnik, javno poručio da „pripazim šta pišem“. I ja, eto, pazim. A cena je onako, osrednja, 200.000 dinara, toliko danas koštaju čast i ugled pojedinaca. To je bio iznuđen, očajnički potez, jer druge „mere“ nisu pomagale. Konkretna tužba je osveta za to što sam nagradu „11. januar“ predao studentima i sada misle da će ta „mera“ da me „reši“. Malo su se preigrali.
Kad ste dobili tužbu, izjavili ste da je to posledica vaše podrške studentima i rezultat odmazde niške SNS vlasti. No, vaš kolega Saša Ilić vas je pre nekoliko meseci optužio da ste „glavni SNS kulturtreger u Nišu, koji godinama podržava vlast ćutanjem i otvorenom saradnjom“?
– Režimski bibliotekar proziva samostalnog umetnika za saradnju sa režimom? Malo nategnuto. Ali Saša Ilić se razume u vlast, to priznajem, s obzirom da je član LDP-a koji teško da može da bude opozicija dok njegov šef brani Vođu na Pinku. Opet, stvarno mi je teško da ozbiljno shvatim napise čoveka koji je svojevremeno u stranačkim prostorijama LDP-a spajao Čedu Jovanovića sa Jelenom Karleušom. Da bi se shvatio širi kontekst, treba reći da se Ilić opsesivno bavi mojim likom i delom već duže od jednu deceniju i da je tokom svih ovih godina plasirao u javnost toliko učitavanja, izmišljotina i teorija zavere da je u neku ruku postao neoliberalna Jovanka Jolić. Još je veća ironija kad imamo u vidu u kom su taboru danas njegov politički otac i njegova omiljena kafanska pevaljka. Ilić naprosto ne može da razume da neko do uspeha može da dođe radom i talentom jer je on do svega došao preko LDP-a. Koji, kao, nije na vlasti. Nego sam na vlasti ja. Očekivao sam više od tog pamfleta u „Peščaniku“, umeo je to on ranije bolje da upriliči, na kraju se, po njemu, moje najveće sagrešenje svelo na to da sam pisao „govnarske“ dijaloge u „Senkama nad Balkanom“. Zanimljivo: pamflet je ekspresno preneo „medij“ mog tužitelja, uz slavodobitnički zaključak da je sve što tamo piše istina i samo istina. Možda se Ilić pojavi i na suđenju kao svedok? Već je tužakao književne kritičare sudu. Mada, moram da napomenem da ga nikad nisam smatrao kolegom. On je političar, ja sam pisac.
Nedavno je počelo snimanje nove sezone „Senki nad Balkanom“. Kao jedan od scenarista, kako tumačite ogromnu pozornost koju ova serija i dalje izaziva i šta donosite publici ovoga puta?
– Mislim da je serija vremenom stekla ono što se na zapadu zove „cultural impact“. Budimo realni, domaća serijska produkcija se odavno računa od prve sezone „Senki“, pa posle nje. Postavila je standarde na više nivoa: scenario, produkcija, fotografija, režija, scenografija, gluma… A imali smo i nekoliko serija-epigona koje su pokušavale da oponašaju naš stil i formu, sa dosta neuspeha, moram da priznam. Priča treće sezone se direktno nadovezuje na događaje iz druge, imamo Stanka u zatvoru, uspon nacista, špijunski rat u Beogradu i novu misteriju. Ovoga puta je to rudnik na planiri Rtanj koji poseduje jevrejska porodica Minh. I naravno, sve to prati serija novih ubistava koje istražuje inspektor Andra Tanasijević. Tu su Tito i Mustafa Golubić, vraća se Marija Oršić, tu su crnogorski i makedonski šverceri droge, korumpirani političari i marginalci iz beogradskih predgrađa. Mislim da će publika biti zadovoljna.
Kad se čovek s raskršća – Nemanja Lukić i detektiv Saša Malavrazić vrate u „nekom novom filmu“ Dejana Stojiljkovića hoće li „operisati“ u nekoj drugačijoj, boljoj Srbiji i Beogradu?
– Nemanja se vraća već u mojoj novoj knjizi koja izlazi do kraja godine, u pitanju je zbirka odbranih i novih priča gde centalno mesto ima duža pripovetka pod naslovom „Promena plime“. Tu će Nemanja sa Dorćola sići do Boke, a razlog za to je jedna slika Paje Jovanovića i ukleti svetionik na obali blizu Kotora. Ima i tu dosta referenci na našu ne baš veselu stvarnost ali ima i nade, naravno, da može i mora bolje. To misli i u to veruje jedan besmrtnik koji je proživeo ratove, diktature i razne nesreće, jer nada je, da parafraziram Crnjanskog, neka vrsta uzvišene inteligencije. A posao umetnika, naročito pripovedača, jeste da održava taj plamen nade u sebi i u drugima.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
