"Kad sam prvi put čula Hitlera, sva sam se tresla", priznala je Leni Rifenštal: Reditelj dokumentarca otkriva tajne kontroverzne rediteljke

- Kad je Hitler na skupu u Berlinu izgovorio reči: "Moji drugovi i drugarice" preplavio me je takav osećaj topline. Nikad tako nešto nisam osetila. Sva sam sam tresla.

Ovo priznanje slavne umetnice Leni Rifenštal može se čuti u novom dokumentarnom filmu "Rifenštal" reditelja Andresa Fajela koji je od danas u bioskopima širom Srbije u distribuciji "Megakom filma".

Nagrađivani nemački sineasta Andres Fajel, nakon dugog istraživačkog rada, potpisao je dokumentarac o jednoj od najkontroverznijih ličnosti prošlog veka, rediteljki Leni Rifenštal. Film "Rifenštal" je zadivljujući uvid u privatnu arhivu slavljene i osporavane glumice, plesačice, fotografkinje i sineastkinje. Od detinjstva, preko prvih uloga i filma "Plavo sveto", do "nacističkih propagandnih filmova", života nakon poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu i smrti 2003. u 101. godini.

Nemačka rediteljka postala je svetski poznata nakon propagandnog filma "Trijumf volje" iz 1935. godine o Kongresu Nacionalsocijalističke partije u Nirnbergu. U istoriji filma ostala je upamćena i kao neko ko je potencirao savršenstvo gotovo nagog tela u kadru, posebno u dokumentarcu "Olimpija". Ovaj, do tada najskuplji film u istoriji njene domovine, imao je za cilj da veliča Olimpijadu koja se tridesetih godina održala u Nemačkoj. I sama u dokumentarcu priznaje:

- Nisam ja kriva što je lepše kada vidite telo jednog atletičara nego čoveka s ogromnih trbuhom.

Iako je kod nekih propaganda u filmovima koje je potpisala izazivala odbojnost, niko joj ne može spočitati da je donela do tada neviđenu estetiku u svet kinematografije. Tokom svog dugog života držala se stava da nije bila bliska tadašnjem nemačkom nacističkom režimu, o čemu svedoči Ii u dokumentarcu prisećajući se susreta s Hitlerom, Hesom, Gebelsom za kog tvrdi da je pokušao da je seksualno napastvuje…

Dokumentarni film "Rifenštal" baziran je na istraživanju više stotina kutija lične arhive koju je brižljivo čuvala Leni Rifenštal. Pred gledaocima su privatni snimci, audio i video dokumenta brojnih intervjua, fotografije i pisma Leni Rifenštal. U jednom od intervjua, koji je prikazan u dokumentarcu, na pitanje kako bi volela da bude upamćena za 100 ili 200 godina Leni kaže:

- Volela bih da me pamte po "Plavom svetlu". Taj film je ključ mog života.

Film je premijerno prikazan na poslednjem Venecijanskom festivalu, gde je ovenčan nagradom "Cinema & Arts", a našao se u selekciji i nekoliko drugih festivala poput onih u Švedskoj, Mađarskoj, Kini…

Legende, poluistine i laži

A do mogućnosti da zaroni u dragocenu baštinu Rifenštalove Andres Fajel, kako se seća u razgovoru urađenom za "Megakom film" uoči početka bioskopske distribucije, došao je slučajno. Naime, nakon smrti dugogodišnjeg parnera rediteljke Horsta Ketnera zakonski naslednici imanja Leni Rifenštal 2016. kontaktirali su producentkinju Sandru Majšberger i dali joj pristup ogromnoj arhivi s idejom da se uradi dokumentarac. I dve godine kasnije producentkinja je kontaktirala reditelja:

- Od početka sam osetio snažnu posvećenost Sandre i njenog tima: želeli su film sa novim formalnim i tematskim pristupom, i želeli su da ga ja uradim. Tako je započeto višegodišnje putovanje - i potraga za tim kako prevesti ogromno arhivsko blago u bioskopski narativ. Godine 2020. dobio sam prve digitalne slike - najpre njen dnevnik iz 1948. godine, zatim snimke privatnih telefonskih razgovora, na primer sa Albertom Šperom (nemački arhitekta i jedan od petorice najviših zvaničnika nacističke vlade, uz Gebelsa, Himlera, Geringa i Bormana, prim.aut.). Imao sam pred sobom i zbirku neobjavljenih fotografija, pa snimke iz tridesetih godina, kao i nacrte njenih memoara, od kojih su se neki značajno razlikovali od objavljene verzije. To je probudilo u meni veliku radoznalost, ali i pitanje: "Da li je Rifenštalova namerno ostavila određene materijale?"

Fajel podseća na pravo svakoga da odluči šta od svojih dragocenih dokumenata treba sačuvati za buduće generacije, a šta ne:

- Bilo bi iznenađujuće da Rifenštalova nije iskoristila ovu mogućnost, na šta ukazuje bar nekoliko "praznina" u njenoj arhivi. Tako smo, primera radi, naišli na najavu njenog intervjua za “Dejli ekspres” iz 1934. godine, ali samog intervjua nigde nije bilo. Uspeli smo da dođemo do njega u arhivi "Dejli ekspresa". U samom razgovoru Leni Rifenštal kaže da je pročitala Hitlerov "Majn Kampf" 1932. godine i da je već posle prvih stranica postala oduševljeni nacional-socijalista. Takav dokument ruši njenu mukotrpno konstruisanu priču da je "apolitična ličnost". Stoga sam se zapitao - kako da priđem glavnoj junakinji koja je ne samo u svom životu, već i u svojoj ostavštini učinila sve kako bi očuvala svoje legende, poluistine i laži? A onda me je čekao i stvarni posao - morao sam da se upoznam sa 700 kutija u kojoj je bila njena ostavština.

Nakon što je savladao tih 700 kutija s dragocenim materijalima, reditelj je više od godinu i po dana proveo u pisanju scenarija za dokumentarac.

- Obilje materijala pružilo mi je priliku da naizgled poznate fragmente životne priče Rifenštalove sagledam iz sasvim druge perspektive. Tražio sam u ličnim dokumentima ono što je uticalo na nju, tragao za njenim ključnim iskustvima u životu. Na početku istraživanja, na primer, naišao sam na dvadeset pet ispisanih stranica u kojima crta svoje detinjstvo i mladost. Napisala ih je početkom sedamdesetih, mnogo pre nego što je započela svoje memoare. Posebno su upečatljivi živopisni opisi fizičkog nasilja oca kojem je kao devojčica bila izložena, od prebijanja do zatvaranja u orman, ali i kao sedamnaestogodišnjakinja. Tokom godina puberteta, Rifenštalovu je otac udarao kada god bi se ponašala poput tinejdžerke koja želi da postane žena. U nacrtima i kasnije objavljenim memoarima ovi opisi nasilja su značajno ublaženi, a veliki deo se uopšte i ne pominje. Dakle, sve vreme se bori s tim kakvu javnu sliku želi da prenese o sebi. Nikada nije želela da neko vidi njene trenutke nemoći i slabosti.

Antisemitizam i danas prisutan

Upitan da li u pokušaju da prikaže Rifenštalovu kao žrtvu, nije rizikovao da je oslobodi odgovornosti za širenje propagande nacističkog režima, reditelj odgovara:

- Ne. Još u procesu pisanja scenarija radio sam na tome da, na osnovu novih, do sada neobjavljenih dokumenata, precizno utvrdim njenu krivicu i odgovornost. Želeo sam da razumem Rifenštalovu. Njen razvoj, ali da je pritom ne oslobodim krivice. Želeti da razumete osobu nije isto što i gledati je saosećajno.

Andres Fajel, međutim, priznaje da je tokom rada na dokumentarcu bilo momenata iskušenja i kriza.

- Ali, prevazišao sam ih, inače ne bi bilo razloga da snimam film. Postoji život pre krivice. Život Leni Rifenštal mogao je da krene u sasvim drugom pravcu dvadesetih godina prošlog veka. A njeno oduševljenje nacističkim režimom nije počelo, kako je tvrdila, 1932. godine. I njena ostavština dala nam je priliku da joj priđemo u svim protivrečnostima, pa čak i nekim destruktivnim elementima. Želeo sam da pružim dublji uvid u njen život.

Bez obzira na sve kontroverze kojima je bila okružena za života, a i danas Leni Rifenštal reditelj vidi kao filmskog stvaraoca koji je kreirao ikonične slike, a naziva je Ii majstorom montaže.

- Prikazujemo odlomke iz "Olimpije", među njima i dobro poznatu scenu skoka u vodu. Na taj način želeli smo da da prikažemo kako je Leni na filmu slavila lepotu, snagu, pobedu. Ta scena i danas ima snažan uticaj, i bilo bi pogrešno ne pokazati je. Ali, pričamo i o tome šta te scene kriju. Jer, snimatelj "Olimpije" Vili Zilke je ubrzo nakon završetka snimanja doživeo nervni slom i smešten je u psihijatrijsku bolnicu. Leni Rifenštal je bila obaveštena o tome, ali nije intervenisala. U filmu govorimo i o mračnom aspektu estetike Rifenštalove: preziru drugog, sve do njegovog iskorenjivanja. Rifenštalova je ceo život poricala ovu vezu - objašnjava Fajel.

https://www.youtube.com/watch?v=7n5wKuahSZs

U jednom trenutku dokumentarca reditelj prikazuje Gebelsovu antisemitsku tiradu koja i danas, nažalost, odzvanja.

- Antisemitizam je i danas prisutan, čak masovna pojava, kombinovan s težnjom za nacionalnom državom. Neki te nacionalne države iz prošlosti doživljavaju kao ideal nečeg boljeg, uređenijeg i sigurnijeg. U tom kontekstu citiramo i Leni Rifenštal. Još dok je bila živa nadala se da će se nemački narod vratiti pristojnosti i moralu. A, na kraju krajeva, osećala je, da su oni za sposobni - zaključuje Andres Fajel.

Bonus video: Vremeplov o dobu u kojem je živeo i Hitler