Buket ruža Crnjanskog za Leni Rifenštal: Kako je film u turbulentnim tridestim okupio u Berlinu velike pisce

"Te sličice za mene su bile pravo blago. Verujem da smo nadmašivali tadašnje filmske kritičare u poznavanju imena holivudskih glumaca. Kako izgleda Kirk Daglas znala sam pre nego kako bi trebalo da izgleda prava lutka za devojčice", sećala se tih vremena Dubravka Ugrešić, poznata književnica koja je u martu ove godine preminula u Amsterdamu.Deca tada nisu pisala samo Titu i Branku Ćopiću, Jovanki Broz i Desanki Maksimović već i holivudskim glumcima. Naspremniji za dopisivanje prema sećanju buduće filmske scenaristkinje bio je Toni Kertis. Mnogi su dobili njegovu fotografiju sa potpisom. Ali, prva dobitnica NIN-ove nagrade imala je nešto što niko drugi nije. Pismo Kirka Daglasa i njegovu fotografiju sa potpisom. Sve je bilo pravo i potpis i pismo na nepoznatom, engleskom jeziku.

- Nikada nisam saznala šta mi je u tom pismu Kirk Daglas napisao. Izgubila sam ga pre nego što sam bila u stanju da ga pročitam - piše Dubravka.Kada je godinama kasnije pročitala jedan intervju Daglasa seniora, palo joj je na pamet da nikada neće saznati šta joj je u onom davnom pismu, "koje je tako glupo zagubila", napisao Kirk Daglas.

- Naglo sam poželela da mu napišem nešto o veličanstvenosti ove sekunde: "Dragi kolega Kirk Daglas, Vi sigurno ne znate ko sam ja, ali zato ja već dugo poznajem vas".Kako je filmska umetnost u turbulentnim tridestim prošlog veka okupila na jednom mestu, u Berlinu Miloša Crnjanskog, Stanislava Vinavera i Stanislava Krakova?Leni je vrlo lepaŠaputalo se da je bliska Hitlerovom srcu, dok su drugI tvrdili da je ona Gebelsova metresa. Jedan od laureata NIN-ove nagrade dobio je nalog da najpoznatiju nemačka rediteljku privoli da poseti Jugoslaviju."Poznajem tu lepu ženu", nije krio Miloš Crnjanski, koji je sredinom tridestih godina bio diplomatski službenik poslanstva u Berlinu. Crnjanski u "Embahadama" navodi da je po naređenju poslanika ( Aleksandar Cincar Marković prim. aut.) trebalo da nagovori Leni Rifenštal da se zadrži sat-dva ili dan-dva u Beogradu."Pokazujem je fotografiju Meštrovićevog Spomenika neznanom junaku na Avali i tvrdim da bi lepo bilo da snimi Avalu. Nigde nema, kažem, takvog izgleda. Ona pristaje", veli on.

U Berlinu tih dana Crnjanski sreće Terensa Atertona, britanskog novinara koga zna iz Beograda i koji ga moli da ga upozna sa Leni. Crnjanski pristaje pod jednim uslovom, da je ne pita o seksualnom životu Hitera. Aterton obećava: "Neću".Zatičemo je, opisuje Crnjanski, umornu na divanu u sportskom odelu. Vrlo je lepa. Već posle nekoliko reči Aterton je drsko pita, da li zna nešto o Hitlerovom seksualnom životu. Priča se, kaže, da nije normalan. Da ima tešku ranu iz rata. "Meni se činilo da treba da propadnem u zemlju. Ona međutum odgovara hrabro, pribrano da ona o tome, razume se, ne može znati, ali se govori da je isti kao i drugi muškarci na svetu". Crnjanski je posle toga izbegavao da se sreće sa Leni Rifenštal. "Čuo sam u Londonu da je Aterton ubijen u prošlom ratu u Srbiji".Terens Aterton je radio u Beogradu deset godina pre rata kao slobodni novinar, kasnije kao odgovorni urednik lista Jugoslovenski glasnik. U Foči se sreće s Titom ‘42. Prelazi na teritoriju pod kontrolom četnika gde mu se, kao i zlatu koje je nosio, gubi svaki trag. Britanci su tada "igrali na dve karte": Dražu Mihailovića i generala Ljubu Novakovića.

Crnjanski ipak prati Leni Rifenštal na njenom putu za Grčku: "Polazi avionom iz Berlina s aerodroma u nevremenu. Stojim sa njenim roditeljima, ona se prašta. U ruci nosim cveće, koje sam joj doneo od strane Poslanstva. Kada se vrata na aeroplanu zatvaraju, skidamo šešire i mašemo, dok mi Zvekić, Markovićev sekretar kaže: Ako se aeroplan sruši vaše ruže na Leni dobiće počasno mesto."Najpoznatija nemačka rediteljka je pokušala da se posle rata rehabilituje u Londonu. Novine su donosile njenu i Hitlerovu sliku. Hitlerovu i lorda Halifaksa, na primer, međutim nisu - zapaža Crnjanski.Može li se bez kičaStudirao je matematiku i fiziku na Sorboni, bio je pesnik i dobrovoljac u balkanskim ratovima, književnik i jedan od 1.300 kaplara, prevodilac, esejist... Stanislav Vinaver, u istom gradu gde Crnjanski upoznaje Leni Rifenštal, razgovara s Ernstom Lubičem, svetski poznatim rediteljem. Intervju prenosi predratno "Vreme" dok se u knjizi Božidara Zečevića "Srpska avangarda i film 1920–1932" može naći trag filmskog hroničara, "Vremena", "Politike", časopisa "Film". Kao redovni filmski kritičar Vinaver je najviše pisao u listu "Republika", u okviru njegove rubrike "Beogradsko ogledalo".Može li se bez kiča? Jesmo li osuđeni u filmu da ne dođemo do najdubljeg izražaja iz straha od ukusa najširih slojeva? Da li ti slojevi zbilja traže razvodnjen i zašećeren život? Nije li to kobna iluzija filmske industrije. Poslednji Lubičev film "Čovek koji je ubio" košta 800.000 dolara. Zar se sa tom ogromnom sumom ne može postići nešto grandiozno? Zašto nije postignuto - pita Vinaver Lubiča?

Film mora da odgovara ukusu i prestoničke i provincijske publike odgovara poznati reditelj, ne krijući svoj stav i o tzv poznatim piscima. "Oni kažu: nas se ta vaša rabota ne tiče. Mi smo došli da zaradimo pare. Ima dakle literatora koji ne vole film, a hoće da rade za njega samo da bi zaradili novac, o kome pričaju da ga preziru. Niko ne prezire novac. Ali treba voleti i umetnost", zaključuje Lubič.Vinavera, posle rata kao konsultanta i saradnika na scenariju za film "Čudotvorni mač", angažuje Vojislav Nanović, ali na špici filma nema Vinaverovog imena, zapaža Zečević. Slično se ponovilo i sa projektom "Velike žrtve" koji je 1950. trebalo da režira Radoš Novaković.

Ni od ovog posla nije bilo ništa, a za svoj rad nije nagrađen prema ugovoru. Vinaver nikada nije ostvario svoje filmske snove, zaključuje Zečević. A da ih je imao, svedoči čudesni scenario za filmsku bajku "Zmija mladoženja" pronađen u Vinaverovoj zaostavštini.Tonski film je nacionalanJoš jedan Stanislav, sin poljskog emigranta, heroj Prvog svetskog rata, književnik, urednik "Novog Vremena" i zet "Srpske majke", generala Nedića, srpski nacionalista i filmski kritičar Stanislav Krakov. Iste 1932. kada i Vinaver s Lubičem, Krakov razgovara s najpoznatijim nemačkim filmskim rediteljem. Fric Lang prima Krakova u svojoj staklenoj vili kao iznikloj iz "Metropolisa". Špis, konjak ili šljivovica ponudio je Lang gosta."Kada sam prošao kroz Begrad nisam mogao da prekidam put, ali sam između dva voza, uspeo da kupim pravu srpsku šljivovicu, koju sam posle morao da krijumčarim". ("Pisci u bioskopu" Slobodan Šijan - FCS).

Fric Lang se interesovao za slučaj žene, koja je gledajući njegov film ("M") poludela. Tu vest "Vremena", navodi Krakov, preneli su mnogi nemački listovi. Slučaj mu je bio jako neprijatan i nije mogao da veruje u njega. Pobegao sam od ovog razgovora, piše Krakov, o poslednjoj žrtvi diseldorfskog ubice i izjavio Langu dopadanje za njegovu vilu. Krakov prenosi lični utisak da je film mnogo izgubio kada je postao zvučan.- Film dok je bio nem, imao je svoj specijalan izraz. Onda je bio jedna velika umetnost za sebe. Nemi film je bio internacionalan, današnji tonski je skučen, nacionalan i obraća se ljudima samo jednog jezika. Reč odgovara i mentalitetu određenog broja osoba, dok je nemi izraz bio sveopšti, čovečanski. Film mora ostati ton, ma kako da je to izmenilo njegovu bitnost - zaključuje Lang.Baš kao Crnjanski, Vinaver tako i Krakov "lobira" da Lang snima u Jugoslaviji na bregovima Južne Srbije ili obalama Dalmacije. "Ta misao je i meni dolazila, jer vi imate čudesnu zemlju. Prošao sam kroz nju nekoliko puta." Lang međutim krišom napušta Nemačku i odlazi u Ameriku. Četiri decenije kasnije prima Titovo odlikovanje.Bonus video: Podcast Snaga uma i gost Branko Rosić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastsnagaumabrankorosicmm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3967821"]