Igor Damnjanović: Ako deca odmalena gledaju predstave, biće bolji ljudi

"Čarobnjak iz Oza“ je dobro poznat generacijama dece i odraslih koji su stasavali kako uz ovu knjigu, tako i uz predstave i filmove koje smo gledali na TV-u decenijama. U ovom putovanju u zemlju mašte susrećemo se sa živopisnim likovima i svetom koji je vizuelno atraktivan, ali u čijoj osnovi se nalaze univerzalne priče o zajedništvu, nadi, hrabrosti, ljubavi. U izvođenju Narodnog pozorišta Priština – Gračanica, najmlađa publika će moći da uživa u novoj adaptaciji ovog klasičnog dela i to na 5. Limenka Teatar Festu, međunarodnom festivalu pozorišta za decu, koji se održava od 9. do 13. septembra u Požarevcu.

Ovaj festival, koji putuje Srbijom i svake godine se održava u novom gradu, jedinstven je po tome što se ulaznice za festivalske predstave ne kupuju novcem – umesto toga, potrebno je doneti pet ili više iskorišćenih limenki za piće, koje će potom biti poslate na reciklažu.

Tokom pet festivalskih dana, na repertoaru će biti devet predstava iz šest zemalja – Bugarske, Slovačke, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, koje je odabrala selektorka festivala, glumica i rediteljka Valentina Pavličić, umetnička direktorka Limenka teatar festa.

Festival u svojoj petoj godini stiže u Požarevac, nakon Novog Sada, Sombora, Kikinde i Kruševca, čime neumorno podržava napore lokalnih zajednica da mališani i njihovi roditelji saznaju što više o zaštiti životne sredine i reciklaži.

A pred izvođenje „Čarobnjaka iz Oza“ na Limenka festu sa rediteljem Igorom Damnjanovićem razgovaramo o samoj predstavi, ali i o značaju pozorišne umetnosti za decu i mlade, kao i njegovom iskustvu u ovom umetničkom okruženju.

„Čarobnjak iz Oza“ je tokom više od sto godina izvođen i ekranizovan u mnogo verzija. Koliko vam je bilo važno da istaknete fundamentalne vrednosti koje nosi sama priča, a koliko da je u rediteljskom postupku osavremenite i date autorski pečat?

- Osnov rada na svakoj predstavi za decu zasnivam prvenstveno na isticanju vrednosti koje nosi sama priča. A u rediteljskom smislu se trudim da to bude dovoljno atraktivno, da bi ti mladi ljudi lakše upili i prepoznali upravo te vrednosti. Vremena se menjaju brže nego ikad, samim tim i pozorište mora, u nekoj meri, da odgovori vremenu. Naravno, ne po svaku cenu. Trudio sam se da kod publike probudim maštu i da pozorišnim znacima dočaram bajku.

Predstava je nastala kao saradnja tri ustanove koje i dalje deluju na Kosovu i Metohiji. To su Narodno pozorište Priština-Gračanica, Fakultet umetnosti Zvečan-Kosovska Mitrovica i Dom kulture Gračanica. U predstavi igraju isključivo studenti glume Fakulteta umetnosti. Predstave za decu koje ove ustanove neguju imaju prvenstveno za cilj da najmlađoj publici širom Kosova donesu pozorišnu čaroliju. Dakle, ovo nije samo puki pozorišni čin, već i svojevrsna misija. Samim tim, i predstava „Čarobnjak iz Oza“ ima za obavezu da toj publici prikaže pozorište u punom sjaju. U produkcijskom smislu, ona nimalo ne zaostaje za bilo kojom produkcijom u pozorištima za decu u ostatku Srbije. Dakle, rediteljska odgovornost je tu velika i nesvakidašnja. Ponosan sam na rezultat jer se toj deci tamo, u tim enklavama, u okolnostima u kojima žive, jako dopala predstava i to je najbitnije.

Šta je, po vašem mišljenju, to što ovu priču čini univerzalno važnom i atraktivnom mladim naraštajima stasalim u različitim istorijskim trenucima?

- Spoznaja da sve što nam je potrebno nosimo u sebi. Snaga zajedništva. Demistifikacija autoriteta. Čarobnjak iz Oza nije svemoćno biće, već čovek koji se koristi trikovima, manipulacijom.

Kako ste sa glumačkom ekipom gradili njihove karaktere i šta vam je bilo najvažnije da publika prepozna u svakom od njih?

- Sve pohvale glumačkoj ekipi. To su mladi ljudi koji su tek stupili u profesionalizam, a u ovaj proces su ušli sa ogromnim poverenjem i posvećenošću. Likovi koje smo gradili su jednostavni, srećemo ih svakodnevno. Imaju svoje mane, vrline, strahove, baš kao i svako od nas. Upravo je to ono što publika prepoznaje i identifikuje se s tim likovima u situacijama kroz koje prolaze.

Znamo da su u „Čarobnjaku iz Oza“ likovi po prirodi stvari vizuelno atraktivni. Dakle, tu su scenografija, kostimi itd. Kako ste razmišljali o odnosu svih tih komponenti i na koji način one doprinose pripovedanju same priče?

- Uvek se trudim da u predstavama za decu pozorišnim i jednostavnim sredstvima probudim maštu gledalaca, da minimalnim sredstvima postignem jak efekat. U tome su mi neizmerno pomogli saradnici: Dragana Breza i Dušan Stanković s predivnim kostimima i scenografijom, Novak Asković sa odličnom muzikom i songovima koje publika peva i posle predstave, kao i Nebojša Gromilić sa atraktivnom koreografijom.

Filmskoj i pozorišnoj publici ste poznati kao glumac. Kako ste se inicijalno zainteresovali za režiju i naročito pozorište za decu? Šta ste u njemu pronašli što vas lično ispunjava?

- U osnovi jesam i uvek ću biti glumac. Režijom se bavim jer me je oduvek privlačila ta šira slika. Kroz karijeru sam više puta radio kao pomoćnik reditelja i autor scenskog pokreta, a danas sam docent na predmetu Gluma. Sve to zajedno možda daje najbolji odgovor na vaše pitanje. A zašto baš pozorište za decu? Pa, zato što sam učio od najboljih. Dugi niz godina sam radio u Pozorištancu Puž. Uz Cacu i Branka Kockicu sam sazrevao kao glumac i oblikovao svoj odnos prema pozorištu za decu.

Da li su deca „lakša“ ili „teža“ publika od odraslih u smislu reakcija na predstavu i emocija koje pokušavate da izazovete kao reditelj?

- Decu ne možete da prevarite. Za razliku od odraslih, deca nemaju nikakvu obavezu da sede mirno i trpe nešto što im je dosadno. Vrlo su zahtevna publika. Ako uspevate da im držite pažnju sve vreme, uspeli ste. Kada se na sceni iskreno igraju ljubav ili borba dobra i zla, onda će pomno pratiti.

Često se govori o tome kako nove generacije imaju sve manji prag pažnje, usled uronjenosti u digitalni svet. Da li je to istina ili predrasuda, po vašem mišljenju? Kako deci zadržati pažnju u potpuno „analognoj“ umetnosti kakvo je pozorište?

- Svako vreme nosi svoje promene. Živimo u digitalnoj eri, ali digitalno doba nikad ne može da zameni analognu umetnost kakva je pozorište. Zato decu moramo voditi u pozorište. Ako odmalena budu gledali predstave, odrašće u bolje ljude, siguran sam.